Владимир Умељић: КАДА СУ ПОЛИТИЧАРИ АУТИСТИ, КОЈИ БИ ДА БУДУ САВАНТИ

Од самог почетка овог новог, како геополитичког, тако и војног, економског и социјалног земљотреса глобалних размера, стиче се утисак да се водећи политичари Запада непрестано уживљавају, практикују и потенцирају ону чувену сопствену динамику догађаја, које су сами иницирали, али су им се отели контроли; да се налазе у једној врсти транса и отуђења од реалности, који блокирају свако здраворазумско размишљање, планирање и комуникацију.

Они су устали да наводно реше један проблем и – обелоданили себе као његов елементарни, есенцијални део.Неваљало дете је ухваћено са прстима у тегли мармеладе а то режија нипошто није предвиђала.

У тој реакцији заиста има нечег недораслог и малодушног, дезоријентисаног, фаталистичког, па у извесном смислу(значи само условно речено) и аутистичког, мада се они упињу да покажу свима да је политика њиховаснага и ум („острвски дар“), где су они непогрешиви, јер крајње верзирани, талентовани,ненадмашни.

При томе ни у ком случају не желим да повредим или увредим аутисте.

Али ако дакле већ аутисти, онда све сами генијални Саванти (отприлике сваки десети аутиста), као што је нпр. био чувени Ким Пик, који додуше није могао без туђе помоћи ни да се обуче, али јесвој светски познати надимак „Кимпјутер“ добиозахваљујући сензационалном „острвском дару“ фотографског (еидетичког) памћења.

Било је наиме довољно, да му се каже наслов књиге и број странице, да би он потом наизуст цитирао ту страницу (или читав текст) из око 12.000 књига, које је један једини пут у свом кратком животу прочитао.

Или слепи Лесли Лемке, који никад није проговорио ниједну реч, али је једном чуо пренос једног концерта на телевизији, потом по први пут у животу сео за клавир и перфектно извео дотични Први клавирски  концерт Чајковског.

Срећни народи, чије вође поседују таквугенијалност у политици!

Западни политичари иступају, дакле, са ауторитативне позиције скоро папинске непогрешивости и износе увек нове и малтене схоластичке„доказе“ за то. Ако се руска страна нпр. усуди да помене њихово обећање да се НАТО неће ширити ка њеним границама, они су увређени таквом дрскошћу, јер да је то тако, то би било неизбрисиво урезано у њихово еидетичко памћење, није ли тако?

А уговори из Минска између Русије и Украјине за мирно решење кризе око Донбаса? Са Немачком и Француском као гарантима и потписницима? Које су Зеленски и његови западни тутори једноставно игнорисали, накнадно потврдили да никада нису ни мислили да их испуне, већ да само купе време, те што боље наоружају и индоктринишу кијевски режим?

Не, или су нам ти папири својевремено били тако подметнути, да су се нашли у фокусу „слепе мрље“ нашег духовног ока, значи тамо где нерв вида стиже на мрежњачу, те их нисмо видели или су ординарно лажљиви Руси и то измислили а ми тада били заправо у Пентагону, где нам је Главнокомандујући виртуозно изводио Први клавирски  концерт Чајковског.

Не, мали лапсус, то је била добра стараВагнерова музика у бродвејском аранжману и уз пратећи Кан кан плесачица из париског Мулен Ружа.Дакле права култура, какав Чајковски и сличне трице и кучине, там-там источних примитиваца!

Верујте нам ви аутисти, ми смо ваши Саванти! Јуче, данас, сутра, крај историје!

Свакако, горње се може схватити као (прилично неумешна) сатирична телевизијска емисија или као зачетни покушај једног провинцијског аматерског позоришта да стане на ноге.

Невоља је, међутим, јер је ово реалност, јер се при овоме ради о предводницима моћних нуклеарних сила и о једном несумњиво одсудном моменту у историји човечанства.

Постоји ли гори тренутак да се свет преобрази у непрегледни лавиринт, у коме иза сваког ћошка вреба нешто непредвидиво, неурачунљиво и само опасно? Не мора се бити Касандра, да би се поставило питање – шта је са учењем из историје и страшним искуством светских ратова?

Другим речима, не само писање историје, већ и она сама је поново запала у ћорсокак.

Емануел Макрон све чешће призива директан сукоб са Русијом и тиме финални светски рат, што и његови савезници (за сада) запањено примају к знању и само се може нагађати шта га је на то навело.

Да ли је његов акционизам заправо одраз жеље да покаже да није у стању немоћне летаргије, већ да кипти од (наравно позитивне) енергије, доследности и решености да спречи да „НАТО-демократије“ уђу у уџбенике као само једна релативно кратка историјска епизода?

Или му се можда у невреме пробудила основна људска савест, јер Запад се већ ето годинама бори до последњег Украјинца а у нади да ће при томе живот изгзубити и што је могуће више Руса? Овако или онако, таква размишљања и говор су најблаже речено инфантилни а примерено, без длаке на језику – убилачки и самоубилачки.

Но добро, на срећу га још нису подржали Лихтенштајн и Монако, има дакле наде…

Мада се Руси, као и обично, и овим поводом понашају само неразумно. Тако њихов главни обавештајац Сергеј Наришкин није сраскида да изјави: „То су крајње неодговорне изјаве западних политичара. Чак се и саме изјаве могу сматрати ескалацијом сукоба са њихове стране” (Политика, 09.05.2024.).

Тја, ко ће још разумети те чудаке…

Џозеф Бајден пумпа увек нове десетине милијарди долара у америчку војну индустрију и шаље Зеленском, који се зачудо још увек није преименовао у Бандеровског, још више оружја, уз то неуморно понавља да ће то чинити све докле год буде било потребно. А када то постаје непотребно?

Када и последњи Украјинац оде или под земљу или из ње?

Велика Британија пак сања своју неповратно угаслу империјалну прошлост, Пољска чезне за статусом велике силе а лилипутанске земље у балтичком подручју се са језом (и оправдано) сећају Стаљинових времена и грчевито држе за скуте свог западног „Великог брата“.

Италијани, Грци, Шпанци и Португалци уздишу, слежу раменима и прилично невољно климају главом, Турска се ограђује од једногласног евроатлантског еха и безуспешнонуди посредничке услуге, Мађари и Словаци све снажније подижу глас против опасног играња ватром и позивају на разум.

Не губимо речи о минорном значају Хрватске, Словеније и Црне Горе у овом контексту.

Немачка се коначно без пацки својих НАТО.тутора, који од краја Другог светског рата стражаре над њеним пацифизмом, поново интензивно милитаризује, пева додуше солидарно у западном хору, али очигледно размишља и о будућности.

Тако Берлин, поред осталог, гледа да што пре консолидује „своје“ балканско двориште и коначно заокружи историјску ревизију својих тешких пораза у светским ратовима, у овој области наравно – нанетим им од Срба.

Зато сад она интересно мотивисана и драстична ревизија правне дефиниције злочина геноцида, коју је спремно извршио Хашки трибунал за бившу Југославију (ICTY), мора да добије додатну „међународно-правну легитимацију“ у УН.

А „геноцидни Срби“ морају да остану парије и раскомадани, и да служе као таоци за поткусуривање, било у ужој Србији, било у околним, пронемачки и антисрпски настројеним државним и парадржавним творевинама.

Немачка калкулише годинама и деценијама унапред, стреми ка што јачој полазној позицији, када се по завршетку кризе поноово буду делиле карте у вечитом надгорњавању држава и народа.

Јер варају се сви они, који од (неминовне) победе Русије у Украјини очекују, да ће то бити некакав нови „крај историје“ и значити катастрофалну пропаст Запада, не, он ће остати велики играч н у долазећем новом светском поретку, у новом глобалном геополитичком и геоекономском односу снага у свету.

Но биће сведен на своју праву меру, велики међу великима, (не)једнак међу (не)једнакима.

То је будућност, за коју се Немачка спрема, рекло би се у много већој мери, по обичају много солидније него што то чине друге „НАТО-демократије“ Но тешко да ће и Берлин остварити своје очигледно одавно зацртане и непревидиво максималистичке циљеве, наиме, стари/нови статус велике силе са изласком на Јадранско море и непосредном границом ка Бугарској, Румунији, Албанији….

Јер Срби нису додуше некакви генијалнии Саванти, али нису ни аутисти.

Вратимо се кратко на питање – шта је са учењем из историје и страшним искуством светских ратнихкатаклизми?

Већ и светски ратови су се, то се данас може прилично јасно сагледати, превасходно водили против Истока, против Руса, успут и Срба, итд. а тадашња раскољеност у западном табору може се схватити као једна врста породичне свађе, као борба за превласт и преузимање вођства у оквиру народа западне културолошке традиције.

Немачка је два пута била ударна песница Запада, али њена специфична, јер крајње брутално огољена радикалност, идеолошки екстремизами самопрецењивањесу доживели фијаско завршетком Другог светског рата.

Питање вођства је тиме било решено и она враћена у породично окриље.

Било је значи само питање времена када ће се исти сценарио при борби за светску превласт поновити. Данас су,међутим, присутнадва нова елемента у овој „игри без граница“, Запад је сада по први пут заиста уједињен и – нуклеарно оружје је фактор, који поставља у питање опстанак човечанства. Другим речима, у случају још једне такве репризе историје, читав људски род би по скоро сваком закону вероватноће био губитник.

Потребан је дефинитивно један нови и много разумнији начин размишљања.

Један енормни актуелни проблем представља, дакле, одбијање западних водећих елита да се суоче са стварношћу, неспремност да размисле како да ограниче штету, односнонеспособност да престану да раде (као и обично) само у корист туђе, већ сада и у корист сопствене штете.

Ова асоцијација на њихово, у извесном смислу аутистичко понашање се, значи, односи у првој линији на њихову реакцију на изазове данашњице, која у себи заиста има нечег недораслог и малодушног, дезоријентисаног, апсолутно непримереног.

А у првој линији – тешко разумљивог.

Било би, наиме, у конкретном случају већ довољно да без икакве халабуке, без икаквог излажења у јавност, Запад затегне своје конце, натера своју бандеровску марионету у Кијеву да у складу са позитивним украјинским законима распише већ предвиђене изборе и да га потом, исто тако ћутке не подржава у изборној кампањи.

Све заправо само демократски и правно утемељено, зар не?

Јер  врло тешко, са вероватноћом од преко 90%, он не би био и следећи председник државе, и новим властодршцима би био отворен пут ка крају крвопролића, ка преговорима и мирном решењу сукоба.

А Володимиру Зеленском се (још један мали излет у сатиру) може понудити холивудски азил, да не би дошао у мучну ситуацију да за сва своја чињења одговара пред својим народом, и у америчкој „фабрици снова“ потомнеко можда дође на идеју да сними филм о украјинском „оцу отаџбине“ Степану Бандери и његовим крвавим погромима над Јеврејима и Русима у Другом светском рату, и понуди му главну улогу.

Можда добије и Оскара за то, ко зна?

Иако је од самог почетка актуелне кризе било кристално јасно, да је немогуће да Украјина војно победи и баци на колена Русију, како су то надмоћнопророковали и свечано најављивали водећи западни политичари,односно да постоји једна једина могућност руског пораза а то је да дође до општег нуклеарног рата, после кога би сви били губитници.

Све остало су биле и остале „моје песме, моји снови“, политичка безобзирност, бешчашће и бескрупулозност и нешто, што би се условно речено могло очекивати од аутиста, који би хтели да буду Саванти.

Ту не помажу ни екстремни, крајње маштовити напори „НАТО-демократија“, идеје скоро на граници генијалности, као нпр. чињеница да „САД врбују припаднике латиноамеричких нарко картела, који се тренутно налазе у затворима, нудећи им слободу и опроштај, уколико се одлуче да се боре за Украјину и попуне украјинске редове.“ (Политика, 08.05.2024.).

Ко ће ако не тешки криминалци да се избори за демократију, правду и истину?

Закључно и још једном, искрено се надам да овим излагањем нисам повредио и увредио аутисте. У том случају се од срца извињавам, то ми апсолутно није била намера. Јер ти наши суграђани и равноправни грађани света су не само апсолутно пуновредни људи, чију различитост медицина а тиме и социјална заједница једноставно још увек није у довољној мери одгонетнула и схватила.

Они уз то никада нису чинили поразне грешке политичара, живели њихово по правилу агресивно самољубље, манифестовали своју посвећеност култу близнакиња ароганције и игноранције, и водили свет из једне катастрофе у другу.

Част изузецима. Али то су и аутисти, који само обогаћују ову Божију башту, што се за политичаре не може безусловно рећи.