Владимир Умељић: ЈОШ ЈЕДНОМ О СРПСКИМ СКУПШТИНАРИМА

Владимир Умељић

Да, још једном и увек изнова, небројено пута, док се дотични не осумоше и не поврате познанију права и морала, дугу и обавези према Богу, прецима и новим нараштајима. 

Одакле им право да увек изнова игноришу и одбацују истину о Србоциду хрватске државе 1941-1945. у српској Скупштини, да увек изнова падају на основном испиту свести и савести, хуманизма и одговорности?

Да, још једном и увек изнова, небројено пута, све док не покажу да виспрени сатиричар Бојан Љубеновић није био у праву, када је недавно констатовао горку стварност: 

„Учен човек код нас само речник може да обогати.“

Доња Декларација је постављена на интернет и потписало ју је неколико стотина Срба из дословце читавог света, са свих континената, више чланова САНУ и још више универзитетских професора и доктора наука.

Али ниједан члан српске Скупштине, ниједан од највиших политичких представника свог народа. Зашто? За охрабрење, госпође и господо парламентарци, то не уједа, не боли, не изазива проблеме са варењем, дисањем или потенцијом.

Потпишите и васпоставите мир са својом савешћу, усвојите је и спасите душу и образ! Или је барем прочитајте, можда вам барем речник обогати.

ДЕКЛАРАЦИЈА О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ

1941-1945. И ЛОГОРУ СМРТИ ЈАСЕНОВАЦ

У сенци Другог светског рата у Европи су извршена три велика геноцида. Најмасовнији је био Холокауст над Јеврејима, истовремено су се десили Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Овај последњи се до данашњег дана од стране хрватске историографије, као и дела западних социјалних наука највише игнорише или оспорава и умањује, већ принципијелно политизује и у екстремном случају шта више пориче.

При свом учешћу у Холокаусту и у Порајмосу (Самударипену), тадашња хрватска држава је „само“ слепо и горљиво следила убилачком расизму геноцидног злочинца Адолфа Хитлера. 

То несумњиво показују и хрватски „Расни закони“, које је тадашњи шеф хрватске државе Анте Павелић потписао већ 30. априла 1941. а који скоро потпуно преузимају текст одговарајућих нацистичких закона. 

Србоцид, међутим, као аутохтони и специфични пројекат дотичног режима, био је у најмање исто толикој мери условљен и једним атавистичким схватањем и, може се рећи, первертирањем римокатоличке „светске мисије“, које је заступао један део хрватског римокатоличког клера.

Жртве су дакле биле масовно мучене и убијане, протериване и – насилно покатоличаване. 

Дефинитивни број жртава није утврђен, примарни историјски извори дозвољавају процену од око 750.000 убијених, преко 100.000 протераних и око 240.000 насилно покатоличених Срба. Њима припадају стотине свештеника и епископи Српске православне цркве.

Логор смрти Јасеновац представља страшну парадигму Србоцида хрватске државе 1941-1945. Један хрватски историјски извор из 1942. указује на став и намере, односно на изузетно значајно место овог логора смрти у геноцидном плану тадашњег режима:

„Главни стан поглавника, Заповједништво усташке надзорне службе – Главно побочништво шаље 27. травња 1942. окружницу свим заповедницима у НДХ“, у којој констатује и обавештава да „Сабирни радни логор у Јасеновцу може примити неограничени број заточеника“.

Није заиста потребно много маште да би се схватио смисао овог саопштења, јер с обзиром да на земљиној кугли не постоји физички ограничени простор са неограниченим физичким капацитетом, то је само могло да подразумева перманентну, ефикасну и врло брзу флуктуацију затвореника. 

Концентрациони логор Јасеновац се, значи, неуморно пунио и празнио а пражњење, као што свеукупност примарних историјских извора потврђује, значило је превасходно убијање заточених.

Заслужује да буде подвучено, да је од свих концентрационих логора у историји човечанства само Јасеновцу указана крајње сумњива част, да од стране својих оснивача и управљача буде проглашен местом „неограниченог (примерено је допунити – убилачког)  капацитета“.

То чињенично стање образложава захтев Симона Визентала: 

„Злочини фашистичких усташа над Србима у по злу познатом логору Јасеновац се морају познавати, јер то су нагори злочини, заједно са онима, који су почињени над Јеврејима у Холокаусту.“ („The crimes of the fascist Ustashe against the Serbs in the notorious camp of Jasenovac must be known — crimes that are the worst ones along with those committed against the Jews in the Holocaust.”). 

Придружујући се овом захтеву, ми апелујемо на светску јавност, на све научне, политичке и друге социјалне институције, као и на свест и савест појединаца, да препознају историјску истину, очекујући – а у складу са основним принципима просвећености и хуманизма, морала и етике, индивидуалне и социјалне одговорности – једно недвосмислено признање и осуду Србоцида хрватске државе 1941-1945, као што је то случај у односу на геноциде над Јеврејима, Ромима, Јерменима и другима.