Владимир Умељић: ИДЕАЛИ СУ РУИНИРАНИ, СПАСАВАЈМО РУИНЕ!

Да ли ће се у скорој будућности украјински војници борити за Кину на Тајвану? Апсурдно питање? Могуће, али вероватно не и за редакцију познатог магазина „Foreign Policy“, који јавља да би ускоро око 10.000 некадашњих елитних авганистанских војника могло да се бори за Русију у Украјини (Профил, Емран Фероз, 08.02.2023.).

Њихов мотив: „Ми желимо да се осветимо Американцима због њихове издаје.“

 

Када су САД у лето 2021. одлучиле да је време да се трупе „међународне заједнице истих вредности“ (= НАТО) повуку из Авганистана и препусте власт радикалним талибанима, повели су са собом само незнатан број политичара и високих официра. Сви остали су били препуштени судбини и осветничкој вољи исламиста, међу њима и око 30.000 војника, који су САД годинама верно служили.

Зар је чудно да ови издати и продати војници оглашавају: „Хајдемо у Украјину! Тамо можемо да се осветимо америчким издајницима! Ми ионако само умемо да ратујемо, ничем другоме нас нису научили!“

Да ли би Украјинци из овога требало да науче нешто врло битно, наиме, како Запад третира своје помагаче када им ови више нису потребни, као „топовска храна“ и пиони на шаховској табли светске превласти?

Ради се о њиховом животу и животима њихових родитеља, жена и деце, који су у очима њихових ментора, али и владајућег кијевског режима безвредни, само монета за поткусуривање у „више сврхе“ Мајданско-бандеровска клика Володимира Зеленског ће у случају случаја наравно бити евакуисана и завршити у вилама у Флориди и Калифорнији.

Јер тада ће опет једном важити правило: „Идеали су руинирани, спасавајмо руине!“

Колико пута би требало да се историја понови и то не као фарса, већ као трагедија, да би људи почели да уче из ње? Или је већ и обичним Украјинцима убризгана довољна количина расистичког отрова и стога мисле, не, сви ти Авганистанци, Вијетнамци, Камбоџанци, то су Азијати, а ми , ми смо део трансатлантске породице народа, нама се то не може десити?

Не, биће да они немају ни даха ни предаха да размисле, како због ратних збивања, тако и услед енормног пропагандног притиска, коме су најкасније од „Мајданског пуча“ систематски изложени и – то постаје све фаталније.

Колико њих се сећа судбине Вијетнамаца?

„Још једном у улози губитника – Американци су 1973. после дугогодишњег рата напустили Вијетнам. Тадашња ситуација стравично подсећа на данашњу ситуацију у Авганистану (Frankfurter Allgemeine, Peter Sturm, 13.08.2021.).”

Да ли ће се једног дана појавити слични наслови у медијима а у односу на Украјину?

То се Украјинцима ни у ком случају не може пожелети, када се човек барем рудиментарно подсети на биланс тадашњег Вијетнамског рата, док су САД предводиле „међународну коалицију“ бранећи своје границе на Меконгу, али и у Лаосу и Камбоџи.

За подсећање:

„Процене броја жртава варирају, од 1.353.000 (Гинтер Леви 1978.), преко 1.400.000 само цивилних жртава (Комитет Сената САД), па до око 4.000.000 Виејтанамца (…) Живот је изгубило четири пута више цивила од војних лица (…) на крају рата 1975. било је око 1.000.000 ратних удовица, 875.000 сирочади, 200.000 хендикепираних особа и 200.000 проститутки (…)

Научници процењују да је америчка војна авијација 1965-1971. бацила троструко више бомби на Вијетанам (око седам милиона тона), него у читавом Другом светском рату а само 1966. је америчка влада утрошила више финнсијских средстава на рат у Вијетнаму, данашња вредност 627.000.000.000 долара, него на  све социјалне програме унутар земље. Дошло је до великог пораста инфлације и све гласнијег захтева америчких привредних и финансијских елита да се рат доврши (…)

Амерички хемијски отрови на бази диоксина, у првој линији Agent Orange фирме Монсанто, загадили су 3,3 милиона хектара шума, од тога око 34.000 квадратних километара за стално, и контаминирали 3.000 вијетнамских села (..) ради се о једној седмини најплодније земље у Јужном Вијетнаму (…)

Око 1.000.000 одраслих и 150.000 деце је још 2007. потом последично боловало од малигних обољења, тешких психичких и генетских поремећаја, јер диоксин се уграђује у генетски материјал и до 2009. умрло је од тога 400.000 Вијетнамаца (…)

Погођени амерички ветерани су за то од стране својих судова обештећени, сви одштетни захтеви вијетнамских жртава су међутим били одбијени, са образложењем да се овде радило о „хербициду, врло корисном у пољопривреди“.

Другим речима, Вијетнамци би требало да буду захвални САД на несебичној помоћи.

Америчке трупе су починиле бројне злочине над цивилима (…) У месту Ми Лај су 16. марта 1968. масакрирали 504 људи, највећим делом старе, жене и децу, што је открио и објавио Сејмор Херш (…) За тај злочин одговорни амерички поручник Вилијем Кели осуђен је 1971. на доживотну робију, потом му је казна смањена на 3,5 године затвора, да би већ у новембру 1974. био помилован од стране Државног секретара Хауарда. Калевеја и пуштен на слободу (…)

Око 150 америчких ветерана је потврдило, да су се слични злочини догађали свакодневно („Winter Soldier Investigation“, децембар 1970, јануар/фебруар 1971.). Америчка војска је 1971-1975. „открила“ укупно осамнаест починитеља злочина, који су изјавили „да су само извршавали наређења, која су била уобичајена, нормална, јер вијетнамски цивили су били само „дивљач, слободна за одстрел“ и ниједан од „откривених“ није завршио пред судом (…)

У америчким Националним архивима су пронађене стотине забележака, које говоре о сличним злочинима као у Ми Лају, које су починиле све веће војне јединице (…) Војници су терали вијетнамске цивиле да трче кроз минска поља, мучили их електрошоковима и путем „Waterboarding“, и без разлога устрељивали младе и децу (…)

За то је осуђено 23 америчка војника, већина је била ослобођена оптужби (…) Један војник, који је приликом саслушавања једне тринаестогодишње девојчице исту силовао, осуђен је на 20 година присилног рада и после 7,5 месеци помилован и пуштен на слободу (Deborah Nelson, („The War behind me“, 2008.) (…)“

И сада Запад громогласно осуђује Русију због кршења међународног права, убистава цивила у Украјини, мучења, силовања, разарања инфраструктуре, захтева међународни суд, итд.

А од Срба захтева – одмах уведите санкције Русији!

Од Срба, које су они уз масивно кршење међународног права не тако давно напали и немилосрдно бомбардовали, уништавали инфраструктуру, убијали цивиле, уцењивали и ниподаштавали, откидали им комад по комад државне и међународно-правно признате државне територије.

А уз то их препокривали санкцијама и санкцијама.

Сигурно, један злочин и једно кршење права се не може оправдати другим, то важи и за Русију, иако је непревидиво да је „НАТО-империја“ овај развој ситуације у Украјини дуго, консеквентно и и систематски планирала, организовала, ескалирала и до данас је све даље и више потенцира.

Али с којим правом Запад дели остатку света лекције из морала и права?

Може се врло разложно поћи од тога да све овакве критичке текстове српских (и свих других) аутора разноразне тајне службе помно прате, читају и бележе. Но то није безусловно тј. само лоше, јер тиме долазе до сазнања да се колективна амнезија човечанства у односу на историју не може постићи, па ма колико њихова пропаганда била софистикована и ма колико масивно је они примењивали.

А можда и временом схвате да би уместо декларативног заступања слободе, људских права и равноправности свих људи требало да се окрену суштинском заступању ових недељивих вредности и да тиме ништа не би изгубили, напротив.

Тада би били више него добродошли и то у једну међународну заједницу истих, али хуманистичких вредности, која би тек тада постала могућа. Јер тада би право и морал истом мером важили за све људе.

Њих наиме нико не жели да поништи и уништи, нико не мисли да насилно пређе њихове границе, да их заспе неким Agent Orange-ом и осуди безброј људи и стотине хиљада њихове деце на мученичку смрт од малигних и генетски условљених болести, и то кроз више генерација.

И да потом то прогласи само „хербицидом, врло корисним за пољопривреду“.

Но у првој линији би било Украјинцима за препоручити да се позабаве горе изнетим, провереним и лако проверљивим чињеницама. И то пре него што, захваљујући Западу и њиховом чеду Зеленском плате цену Вијетнамаца, Авганистанаца, итд. и пре него што једног дана чују од својих данашњих ментора:

„Идеали су руинирани, спасавајмо руине!“

А камоли да се у „Foreign Policy“ појави вест да би око 10.000 некадашњих елитних украјинских војника ускоро могло да се бори за било кога, ко се бори против САД и Запада. Па макар то било и на Тајвану.