Владимир Умељић: ХРВАТСКИ ЗАКОН О ГРОБЉИМА ИЛИ У ХРВАТСКОЈ НИШТА НОВО

Хрватски закон о гробљима је донет и ступио на снагу а најважнији став би смео да буде, како је Саво Штрбац, оснивач и председник Документационо-информационог центра „Веритас“ у Београду, недавно у једном објављеном коментару констатовао, под бр. 2 члана 13:

„Забрањено је опремом и уређајима гробног места и спомен-обележја, без обзира налазе ли се унутар или изван подручја гробља, вређати националне, верске или моралне осећаје грађана или вређати вредности одбрамбеног Домовинског рата или на било који начин величати агресију на РХ или оружану побуну против РХ током Домовинског рата или судионике у тој побуни или на било који начин повредити успомену на умрлу особу“.

Од тада ни мртви Срби у Хрватској нису поштеђени.

Споменици злочинцима у служби хрватске државе 1941-1945, међутим, којима се славе починиоци Србоцида, као и геноцида над Јеврејима и Ромима, цветају и умножавају се.

Биће да они не повређују „националне, верске или моралне осећаје грађана“.

Саво Штрбац је навео и прву значајну консеквенцу овог закона:

Вукашин Шошкоћанин, рођен у Боровом Селу, учествовао је 02. 05. 1991. као командант одбране свог родног места у једном од првих оружаних сукоба између сепаратистичких Хрвата и међународно признатој држави Југославији верних Срба, у којем је погинуло 12 хрватских редарственика и један српски добровољац.

Тринаест дана касније Шошкоћанин је изгубио живот, удавио се у Дунаву.

Када је донет нови хрватски закон о гробљима, већ у јулу 2024, дошло је до његове „самоиницијативне“ примене у пракси, вероватно од стране моралних хрватских грађана, оскрнављен је Шошкоћанинов споменик, разбијена је његова слика, угравирана у мермерну плочу, која је потом у новембру исте године и дефинитивно уклоњена са зида породичне капеле.

Тиме су национални, верски и морални осећаји хрватских грађана очигледно били задовољени, барем привремено умирени. Поготову оних, претпостављено, који станују на адресама, новоназваним нпр. по усташком идеологу Анти Старчевићу или Павелићевом министру Милу Будаку, итд.

Та хрватска држава 1941-1945, која је по истакнутом хрватском политичару нашег времена Стипи Месићу била легитимна претходница ове данашње, побила је још неизбројане стотине и стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја и Рома и извесни број идеолошких противника различитих националности.

То се није дешавало само у преко двадесет концентрационих логора смрти, поред осталог и оним специјалним, само за децу, већ фактички свуда и на сваком месту – на кућном прагу и у црквама, на пољу и у воћњацима, на улицама и друмовима, школама, лединама, шталама и амбарима, пијацама, трговима…

Масовна убиства су по правилу била праћена нечовечним мучењима жртава, дословце крвавим садистичким оргијама, које је само тешко болесни ум могао да смисли и изврши, силовањима, отимачинама и пљачкама.

Исто је важило и за малу децу, осим ако нису била отимана, покатоличавана и одгајана као нови „хрватски јаничари“, што је био „специјалитет“ дугогодишњег управника концентрационог логора смрти Јасеновца, Вјекослава Макса Лубурића.

Омиљени начин масовног убиства био је бацање у природне, крашке или у ту сврху ископане јаме, по правилу рукама предвиђених жртава. Они су кундацима и ножевима нових хрватских и босанско-муслиманских господара живота и смрти били приморани да копају сопствени гроб.

Ђуро Затезало је својевремено направио (непотпуни) списак природних смртоносних јама у околини концентрационог логора Јадовно, у које су бацани убијени, полумртви и живи српски цивили, увек закључно са старцима, женама и децом:

Шаранова јама, јама на Гргином бријегу, Јарчија јама код Рисове греде (Дивосело), јама Бадањ, јама Близница, јама Кијевац, јама на Плочама, Вранзина јама, јама Јасеновац, јама Јамина, Шевић јама, јама на Кулашевој страни, јама Орешковић станови, Мацолина јама, јама Угљенача, јама у Ператовим драгама, јама Думан код Личког Лешћа, јама Света Ана код Горњег Косиња, јама Нездравка код Доњег Косиња, јама Ошпороча код Широке Куле, јама Голубњача, јама Сњежњача код Кузмановаче, јама Кварте код Перушића, јама Руњевац, јама Павкуша, јама Дулиба, јама Дупчан код Рибника, Чошић јама код Коњског брда, јама Крижаново брдо у Дражици, јама на Пагу и две јаме удаљене само 40 метара од самога логора Јадовно…

Тај списак би се дао даље водити – Пандурица, Капавица, Гаравице, Корићка јама, Равни Долац, Бикуша, Бивоље брдо, Бодирогина јама, јаме Кукауше код Маслина, Хаџибегов бунар, Градина, Хаџова јама, Чавчина јама…

Но све те масовне гробнице нимало не вређају осећаје хрватских грађана, делом можда зато, јер скоро ниједна од њих није никада била обележена (а неке данас служе као депоније ђубрета) а камоли да је икада дошло до ексхумације невиних жртава и њиховог сахрањивања на цивилизовани начин, са пијететом и саучешћем, поштовањем и жаљењем.

Главни разлог је, међутим, да убедљиво највећи део хрватских водећих елита до данашњег дана тврдо заступа „повијесну истину“, наиме, да се Србоцид хрватске државе 1941-1945. уопште није догодио.

Не, при томе се радило искључиво о изнуђеној и легитимној „самообрани“, значи о сузбијању „побуне непоћудног српског пучанства противу васкрсле тисућгодишње хрватске државе“.

Дакле исти случај као и код Вукашина Шошкоћанина педесетак година касније, тако да би уређивање дотичних гробних места било против „Закона о гробљима“ и вероватно „вређало националне, верске и моралне осећаје грађана“.

А како би могла једна правна држава да дела против сопствених закона?

Подсетимо се овде само на судбину великог српског села Пребиловци у августу 1941. године, када су почеци српског оружаног отпора још увек били спорадични и локални, неорганизовани и спонтани, али сигурно нису били организовани од стране новорођенчади и мале деце, жена и стараца, који су такође припадали жртвама.

Није дакле могло да буде речи о некаквој побуни.

Становници су били убијани на лицу места а преко 500 њих је бачено у јаму Голубинка.

Једна од пет јапанских националних новина (основана у Осаки 1879.) и друга по висини тиража Асахи Шимбун/Asahi Shimbun је, иначе, сврстала Пребиловце 1998. у оквиру пројекта „Поруке 20. века“ у четири највише пострадала села на свету (остала се налазе у Француској, Кини и Јапану).

Јапан, на другом крају света је значи демонстрирао људску величину, показао у односу на невине геноцидне жртве оно, што Хрватска до данашњег дана није – пијетет и саучешће, поштовање и жаљење.

Неколико доказаних историјских чињеница:

‒ Велико српско село Пребиловци, код Чапљине, бројало је пре похода хрватских оружаних снага у августу 1941. године, око хиљаду српских становника; по одласку усташа, на животу је остало 156 мушкараца, пет жена, осам девојчица и троје мале деце (највећи део њих није био у селу у то време).

‒ Већ један кратак поглед на старосну структуру побијеног српског братства Булат сведочи о карактеру ове циљане и систематске „акције чишћења хрватске државе од реметилачких елемената“:

новорођенчад 4

од 1 – 5 година 21

од 5 – 10 година 17

од 10 – 15 година 24

од 15 – 20 година 7

од 20 – 30 година 16

од 30 – 40 година 26

од 40 – 50 година 4

од 50 – 60 година 5

од 60 – 70 година 8

од 70 година 7

‒ Постоје и извештаји тадашњих хрватских државних званичника, који потврђују масовно геноцидно убиство Срба у Пребиловцима (Крилно оружничко заповједништво Дубровник, тај. бр. 152, „Поднос извешћа о извештајној служби, Дубровник, 1. IX 1941“, В.З.Д. Т-152/41; Заповједништво редарствене службе Мостар, бр. 907/42, 26. V 1942)

Село Пребиловци је, дакле, страшна парадигма оног дела Србоцида, извршеног над становништвом у (већински) сеоским областима хрватске државе 1941-1945. Не само врло темељно уништавање скоро свих житеља овог насеља, већ и недвосмислено геноцидни карактер конкретног злочина (масовно, планско и систематско убиство припадника једне национално и религиозно детерминисане људске групације, без обзира на пол и старост жртава), додељују му ову жалосну почаст.

Ово масовно стратиште жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945. припадало је ретким, која су била обележена, где је био изграђен споменик. Како је на то реаговала данашња хрватска држава?

Већ током грађанског рата при насилном распаду друге Југославије, у јуну 1992, све куће у обновљеним Пребиловцима су биле спаљене и срушене. Спомен-костурницу у Пребиловцима су исте године хрватске снаге минирале и сравниле са земљом.

Име Ивана Јовановића Црног, који је предводио овај геноцидни масакар 1941, напротив, налази се међу око 1.600 имена усташа погинулих „за хрватску слободу” на споменику у Чапљини подигнутом 2002. године. Јер он се тада само борио против „побуне непоћудног српског пучанства противу васкрсле тисућгодишње хрватске државе“.

У Хрватској, дакле, ништа ново, историја се понавља, али не као фарса, већ као трагедија. У конкретном случају, превасходно јер се историја фалсификује, најосновнији морал гази ногама, истина потискује односно пориче.

Ти неморални фалсификатори, који очигледно сматрају да ће њихова контрафактична историја кадтад орвеловски заменити праву, подлежу поред осталог и једној енормној заблуди, наиме – мртва уста се не дају по други пут ућуткати, она вечно сведоче, опомињу, оптужују…

Савремени хрватски историчар Иво Голдштајн припада ретким изузецима, који се не мире са овим недостојним и крајње неморалним ревизионизмом историје (Политика, 22.04.2025.):

„Негирање геноцида над Србима, што је постао и службени наратив власти, само је једна од ружних манифестација те прљаве работе, рекао бих и најгора“, рекао је Голдаштајн у опширном интервјуу за портал хрватског недељника Новости уочи обележавања 80. годишњице пробоја логораша из концентрационог логора Јасеновац.“

Надам се закључно, да нећу прекомерно повредити националне, верске и моралне осећаје хрватских грађана, уколико им овде ставим на располагање један кратки исечак из поеме „Јама“, којом је њихов земљак, злосрећни песник Иван Горан Ковачић већ у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. ожалио српске жртве:

„Kad prva žrtva počela da krklja,
   Čuh meki udar, mesnata vreća
Padaše dugo. Znao sam: u grkljan
   Dolazi prvi ubod, među pleća
Drugi, a ruka naglo žrtvu grune
U jamu, gdje će s drugima da trune.

(…)

Čovjek iz jame jeco je ko dijete,
   Tek priklan; cikto jezivo mu glasak.
Strepih da račun moj se ne pomete.
   Tad buknu u dnu bezdna bombe prasak.
Tlo se zaljulja. Klonuće me svlada.
Nestala u spas posljednja mi nada.

(…)

Puna je jama: na lešine liju
Vapno da živim strvine ne smrde.
O hvala im, nas mrtve sada griju
Plamenom svoje samilosti… Tvrde
Leševe ćutim: trzaju se goli,
Ko mrtve ribe, kad ih kuhar soli.“