Владимир Умељић: ХИТЛЕРОВА СРБОМРЖЊА, ДОДАТНИ ЗАМАЈАЦ ГЕНОЦИДНЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

Хрватске водеће елите, политичка, клерикална и интелектуална, носе претешку одговорност и непролазну историјску хипотеку у односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945, као и за онај део Холокауста над Јеврејима и Порајмоса над Ромима, које је њихова тадашња НДХ починила.

Подршка убилачког расисте Адолфа Хитлера им је била сигурна, но у односу на Србе би још један додатни мотив смео да је играо важну улогу, наиме, мржња једног у Првом светском рату побеђеног аустријског каплара, који је у Србима видео узрочнике пропасти и одласка у историју Хабзбуршке царевине.

То се одразило на његову читаву политику на Балкану.

Питање, које се при овом поставља, гласи – шта се може конкретно научити из ових историјских чињеница? Можда нешто о континуитету политике Запада према Србима кроз читав 20. век, па до данас? И то без обзира на различите идеолошке предзнаке и начине представљања исте?

Негативна осећања се при томе могу оставити по страни или не, јер – зар није нпр. амерички председник Бил Клинтон у време најжешће хајке на Србе крајем прошлог века себе прогласио историчарем и изјавио: „Срби су не само криви за Први светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!“?

За боље разумевање, поједностављено – он је о Србима говорио исто што и Хитлер (в. доле) и тиме „доказивао“ да су они Хитлерови следбеници.

Тада, што је још поразније, упркос помном праћењу светских медија на три језика, нисам наишао ни на један једини коментар, ни на једну једину реч, која би поставила у питање ову заиста фантазмагоричну поставку, ову парадигму анти-логике и, тиме, заиста један бисер тзв. контрафактичне историје.

Заједнички садржалац и резултат ставова и делања ових, иначе несумњиво различитих и својевремено моћних политичара Запада је опасна мешавина рационалне и ирационалне политике према Србима.

Речима Шекспировог Хамлета изражено – ако је и лудило, оно има методу.

 

На почетку пролећа 1941. године владају „Силе осовине“ великим деловима Европе. Мусолинијевим (Benito Mussolini) нападом на Грчку круг око Југославије је дефинитивно затворен и актуелна југословенска влада покушава да, барем привремено, отклони ратну опасност од земље једним више-мање изнуђеним приступањем Тројном пакту.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 25. марта 1941. године, гласи: „Приступање Југославије Тројном пакту је данас вест дана и доноси се у великом формату, и на првим новинским страницама. Овај догађај се мора, поред нормалних извештаја о томе, у коментарима и прилозима истаћи као још једна нова и значајна победа новог европског поретка над деструктивним снагама англо-саксонског света.“

Но, Срби очигледно нису најпогоднији примери, присталице и протагонисти „нових“ и насилних европских и светских поредака, и већ 27. марта 1941. организује група српских ваздухопловних официра пуч и обара београдску владу Цветковић-Мачек, чиме је и приступ Југославије Тројном пакту стављен ван снаге.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 27. марта 1941. године, гласи: „До разјашњавања ситуације, не објављивати сензационалне вести из Београда, по којим је један војни пуч довео краља Петра на престо.“

Истог дана јавља новинска агенција Ројтерс из Београда: „Одмах пошто је објављена промена владе, дошло је до масовних излива радости на београдским улицама. Развијене су заставе и хиљаде људи пролазе улицама и славе краља. У раним поподневним часовима још увек трају ове демонстрације. Хиљаде људи су се окупиле и испред седишта православног патријарха, који им се и обратио: „У овом одлучујућем тренутку наше историје, част и слава српског народа се поново васпостављају. Позивам вас да се окупите око младог краља. Црква је увек иза вас.“ Новост о овој промени се као пожар проширила читавом земљом и многи сељаци долазе на воловским колима у град, да би учествовали у овом слављу. Вести, које нам стижу са свих страна, потврђују да су се демонстрације прошириле на читаву земљу…“

На дан 28. марта 1941. године – значи, један дан после пуча српских официра у Београду – записује загребачки надбискуп Алојзије Степинац у свој дневник: „Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“

То је, дакле, било његово вредновање српског одбијања да постану саучесници највећег злочинца у историји човечанства. Сходно Степинцу, значи, на Хитлеровој страни би требало да су се налазили морал, принципи, истина, правда, искреност…

Тја, биће да су зато хрватске водеће елите тада изабрале да буду на његовој страни.

Хитлер је очигледно истог мишљења и издаје заповест да се Југославија одмах нападне и уништи. Већ на сам дан пуча, 27. марта, он обзнањује своју решеност да казни „српску завереничку банду“, да угаси „београдску државу“ и да, како је објаснио мађарском посланику Стојају (Döme Sztójay), „дефинитивно сагори тај гнојни чир на Балкану“.

Он потврђује италијанском амбасадору, 7. априла 1941. године да су Срби „… храбар и жилав противник (…) најжешћи отпор је за очекивати у централној Србији, у том природном утврђењу, које Немачка још из времена Првог светског рата тако добро памти…“, али још једном подвлачи своје личне мотиве и проглашава напад на Југославију „… обрачуном са оном српском злочиначком бандом, која мисли да може по други пут да стави Балкан на располагање британском атентату на европски мир…“ 16. априла 1941. године, у једном прилогу за званични орган немачке нацистичке партије (под насловом „Позив немачком народу“), он експлицитно наводи разлог обрачуна „… са том српском злочиначком бандом (…) то су исте оне креатуре, које су већ једном, Сарајевским атентатом 1914. године, гурнуле свет у једну безимену несрећу…“ и, истовремено, наглашава да „… немачки народ не види ниједан разлог за борбу против Хрвата и Словенаца…“

Хитлер игнорише врло рана упозорења својих дипломата, да његова острашћена анти-српска политика шкоди и немачким интересима. Виктор фон Херен (Viktor von Heeren), немачки посланик у Београду, шаље упозорење Берлину већ 3. априла 1941. године, у коме поред осталог стоји: „… једна сурова казнена акција против Београда би могла да и од оних људи у Југославији, који иначе симпатишу Немачку, направи немачке непријатеље…“

Следствено распарчавање Југославије – по окупацији – у смислу „великохрватског концепта“ носи јасни печат Хитлерове србомржње: „… Србија (…) остаје војно окупирана. Она се мора направити што је могуће мањом и морају се предузети све потребне мере, да се за сва времена учини немогућом једна таква издаја ове завереничке банде, као што се то управо десило…“ Он при томе преузима начин размишљања и дословце речник Кардинала-државног секретара Рафаела дел Вала из 1914. („Србија се мора направити што је могуће мањом“).

Хитлер тврди 14. јуна 1941. године, да је „… студирао методе, које је стара Дунавска монархија (Аустро-Угарска – прим. аутора) морала тада да примени…“ да би изашла на крај са таквим проблемима и једна од последица тих његових студија било је и злогласно „Кајтелово (Wilhelm Keitel) наређење“ (Keitels Befehl OKW Nr. 888-41), по коме се за сваког убијеног Немца у Србији морало убити стотину српских цивилних талаца а за сваког рањеног Немца педесет српских цивилних талаца. Значајно је при овој констелацији, да немачки официри у окупираној Србији – да ли из човечних или из прагматичних разлога заштите немачких војних или привредних интереса – нису увек следили и извршавали ова нечовечна наређења:

Генерал-мајор Браумилер (Erwin Braumüller), шеф војно-привредног штаба при Главнокомандујућем југоисток, изјавио је децидирано да би један план да се Срби за више долазећих генерација десеткују, био супротан немачким привредним интересима и да никада није егзистирао.

Фелдмаршал фон Вајкс (Maximilian von Weichs) је исказао: „Када сам преузимао команду, нашао сам једно фирерово наређење, по коме би за сваког убијеног Немца требало стрељати један већи број непријатеља. Уз сагласност опуномоћеника Рајха, изасланика Нојбауера, одбио сам да извршавам ово наређење и то не само из разлога човечности, већ и јер би то изазвало гнев у народу и појачало одлазак у герилце (…) Касније су се појавиле тврдње, да су Немци планирали искорењавање словенских народа. Мени су такве помисли непознате, оне никада нису биле пропагиране код трупа (…) а ако је неко и дошао на једну такву идеју, то би морало да се означи као потпуно лудило…“

Чињеница, да су на основу овог „Кајтеловог наређења“, (Keitel Befehl OKW Nr. 888-41) и Хитлеровог „потпуног лудила“ у односу на Србе, у Србији десетине хиљада цивилних талаца – закључно са ученицима гимназија – у Крагујевцу, Краљеву, итд. изгубили живот од стране немачког Вермахта (не од Гестапо-а и не од СС-јединица) не мења, свакако, ништа на истинитости горње оцене немачког фелдмаршала.

Хитлер придобија Мађарску и Бугарску за заједнички рат против Југославије. Председник мађарске владе Пал Телеки (Teleki Pál), тим поводом, врши самоубиство у ноћи између 2. и 3. априла 1941. године, јер је Мађарска 12. децембра 1940. године закључила са Југославијом један „пакт о вечном пријатељству“ УП („United Press“) јавља 3. априла 1941. године, да је југословенска влада управо прогласила Београд „отвореним градом“. Хитлер, на то, заповеда да се главни град Београд – као једна специјална „казнена мера против тог завереничког гнезда“ – разори (…) у непрестаним и даноноћним бомбардовањима…“

Тачан број српских цивила, које је нацистичка авијација тог дана у Београду побила, није никада тачно утврђен – Винстон Черчил (Winston Churchill) је говорио о 17.000 жртава овог несумњивог акта државног тероризма.

Вест дана шефа Одељења за јавност немачког Рајха, 10. априла 1941. године, гласи: „Министар упућује на јављања о Београду. Изразе, као „град, једна једина рушевина, улице прекривене лешевима жена и деце се морају, наравно, изоставити…“

Главнокомандујући Југоистока, генерал-пуковник Лер (Alexander Löhr), појашњава ову Хитлерову заповест о разарању Београда, при свом саслушању, по завршетку Другог светског рата:

 

„Сада, када смо изгубили рат, могу да кажем да је ово (разарање Београда – прим. аутора) била заповест мог Фирера. Он ми је заповедио да разорим Београд. Већ при првом нападу требало је да разоримо Српску народну библиотеку.

Питање: Зашто управо Српску народну библиотеку?

Одговор: Јер је ова институција чувала све оно, што је столећима чинило идентитет овог народа.

Питање: Шта је још Фирер наредио?

Одговор: Да уништимо српску интелигенцију и да обезглавимо Српску православну цркву, као прво – патријарха Гаврила Дожића, митрополита Петра Зимоњића и епископа Николаја Велимировића а потом и монахе по српским православним манастирима.

Питање: Зашто?

Одговор: Зато што су ти манастири вековима били места управљања и доказ егзистенције српског народа на овим просторима…“

 

Као што је познато, српски Патријарх Гаврило Дожић и епископ Николај Велимировић су, одмах по немачкој окупацији Србије, ухапшени и одведени у концентрациони логор Дахау; они више никада нису видели своју земљу, јер су новодошлим комунистичким властодршцима у другој Југославији били исто толико мрски, као и немачким нацистима. Митрополит Зимоњић није био те среће да падне Немцима у руке, он је био 12. маја 1941. године ухапшен од стране хрватских усташа и, после дужег мучења, убијен.

Варварско уништење Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду извршено је у нацистичком шестоаприлском бомбардовању Београда 1941. године. Губици културне баштине су ненадокнадиви, како је и београдска Политика 17.02.2022. још једном набројала:

 

„У налету немачких бомбардера НБС је погођена запаљивим бомбама и горела је три дана. До темеља су уништени зграда, сви инвентари и каталози, књижни фонд од 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 17. века, картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, збирке од 4.000 наслова часописа, 1.800 наслова новина, недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, комплетне личне библиотеке попут оних Вука Караџића и Ђуре Даничића, као и целокупна преписка значајних личности из културне и политичке историје Србије и Југославије.“

 

Срби су, дакле, били суочени са више него надмоћном нацистичком војном машинеријом, која је већ прегазила највећи део Европе, и са њеним бугарским, мађарским и италијанским савезницима. Истовремено, одмах постаје јасно да Хрвати не мисле да се са Србима боре против нациста, већ само са нацистима против Срба – између 30 и 40% хрватских војних обвезника се не одазива мобилизацији и већ у прва четири дана рата „… долази до масовног дезертирања хрватских војника и читавих јединица…“ а хрватски делови југословенске Четврте армије (под генералом Недељковићем) и Седме армије (под генералом Трифуновићем) одбијају извршавање наређења и поздрављају надируће нацистичке армије, као ослободиоце.

То исто важи и за „Банатске Швабе“, релативно бројну (око 131.000) немачку мањину у Војводини, која је после пропасти нацистичког „Хиљадугодишњег рајха“ доживела трагичну судбину бројних стрељања мушкараца у војном добу, отимања имовине и масовног протеривања из друге Југославије од стране Титовог режима. То је, сигурно, био акт осветничког и несумњиво бесправног реваншизма, иако се та национална групација показала (скоро) безрезервно нелојалном и отворено, активно непријатељски настројеном у односу на своју завичајну земљу. Већ 27. марта 1941, наиме, „Одељење за саботажу“ нацистичког „Уреда за шпијунажу у иностранству“, под вођством Ервина Лахоузена (Erwin Lahousen –а), доставило је локалној организацији фолксдојчера велике количине оружја и њихов предводник Сеп Јанко (Josef „Sepp“ Janko) је ставио на ноге бројне „Одбрамбене борбене групе“. Одмах по почетку напада „Сила осовине“ на Југославију, те наоружане групе су почеле да нападају с леђа југословенске јединице и да протерују све државне званичнике и чиновнике, заједно са њиховим породицама. И после извршене окупације, фолксдојчери су до краја рата служили у локалним оружаним снагама, организовани у „Ortsschutz“ и „Banater Staatswache“ и, сходно томе, фактички и врло активно припадали окупационој војној сили. Када су нацисти потом у Земуну, између марта и јуна 1942. убили 6-8.000 Јевреја, сва имовина жртава је већ следећег месеца била „капитализована“, а то значи највећим делом по багателним ценама уступљена дотичним фолксдојчерима.

Безусловна капитулација (српског дела) југословенске војске следи 17. априла 1941. године, при чему се само српски војници и официри одводе у заробљеништво. Хитлер лично заповеда да се „…српски официри морају наглашено лоше третирати…“

Југославија се распарчава – Македонија и јужни делови централне Србије допадају Бугарској, Словенија опет припада једној немачкој држави (Трећи рајх), Црна Гора и највећи део Далмације одлазе Италији а Војводина Мађарској. Остатак Србије се окупира и подчињава једном немачком војном заповеднику. Преостала територија (две петине) Југославије се проглашава „Независном Државом Хрватском“. Хитлерови најоданији сарадници, дакле – Хрвати, добијају највећи поклон и то не само у територијалном смислу, већ и у смислу политичке подршке – нарочито у погледу „српског питања“. Јер – хрватски властодршци почињу, одмах по преузимању власти, са једним беспримерним и масивним геноцидним прогоном Срба (Јевреја и Рома) на „својој“ територији и Адолф Хитлер им пружа своју безрезервну подршку.

У мају 1941. године, он се изражава похвално о „усташким напорима да се  изузетно бројна српска мањина у Хрватској смањи…“ а 7. јуна 1941. године отворено саветује хрватском поглавнику Анте Павелићу, да „… следећих педесет година води национално-нетолерантну политику, ако хоће да хрватска држава заиста опстане…“ и када 1. октобра исте године добија извештај врховног немачког представника у тој НДХ, у коме поред осталог стоји да је хрватски режим „… испуњен слепом разарачком вољом у односу на стварне и замишљене државне непријатеље, пре свега Србе…“ и да би требало утицати на хрватску владу „… да одустане од намере да искорени све православце на својој државној територији…“, Хитлер изражава своје разумевање за хрватске поступке и изричито одбија да „… прави сметње хрватским активностима против Срба…“

 

Шта се  може научити из ових историјских чињеница у односу на данашње време?

 

Као прво, примерено је подсетити се – шта је НАТО-пакт заправо намеравао, форсирао и постигао својом „мировном политиком“ на Балкану од деведесетих година прошлог века па до данас?

Ни мање ни више него оно, што је Кардинал-државни секретар Рафаел дел Вал, шеф Владе ватиканске државе, 1914, у само предвечерје Првог светског рата захтевао, наиме: „Србија се мора направити што је могуће мањом“. И – ни мање ни више него оно, што је и Адолф Хитлер захтевао 1941. године: „Србија се мора направити што је могуће мањом!“

Ово су, иначе, дословни цитати и ту не помаже флоскула „Свака сличност је случајна“.

При томе је непревидиво да је између ових историјских чинилаца постојао још један и не баш безначајни – шта је наиме хрватски бољшевик Тито радио својим „уставима“ и амандманима, који су у оквиру друге Југославије само Србију цепали на централни део и аутономне покрајине?

Није, свакако, за занемарити ни чињеница да у наше време како Ђукановићеви Монтенегрини, тако и косметски Албанци, под патронатом Запада, све чине да униште и/или отуђе, отму српске сакралне светиње и коначно испуне Хитлеров завет, како је то генерал Лер својевремено посведочио: „Зато што су ти манастири вековима били места управљања и доказ егзистенције српског народа на овим просторима…“

Ту се рефлектује континуитет рационалног дела политике Запада према Србима.

Истовремено, када слушамо гласноговорнике „НАТО-демократија“, онда редовно сазнајемо да се на њиховој страни налазе морал, принципи, истина, правда, искреност… Није, додуше, увек лако у то поверовати, као нпр. када су исти својевремено говорили о убијеној српској деци, као о „колатералној штети“, али једно би смело да буде јасно – није у питању коју страну би Алојзије Степинац и данас одабрао.

То је потврдио и један његов следбеник и земљак, хрватски римокатолички свештеник Јосип Дубовечак, који је означио почетак медијске хајке на Србе на Западу крајем 20. века, својим прилогом у немачком листу „Main Echo“, под насловом: „У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено!“

По очекивању, ни то није било пропраћено критичким гласовима, јер све дисквалификације Срба се сматрају рационалним, ма колико биле ирационалне, контрафактичне или шта више расистичке.

Историја је, дакле, непоткупљива а њен континуитет каткад поразан. Ирационална вербална пратња политичких одлука и делања се испоставља врло функционалном и делотворном.  Испоставља се, значи, као додатни замајац политике.

 

Речима Шекспировог Хамлета изражено – ако је и лудило, оно има методу.