Владимир Умељић: ГРЕНЛАНДСКА АЈКУЛА (Somniosus microcephalus)

Ова врста ајкуле достиже величину до 8 метара, тежину до 2,5 тоне, рони до дубине од 2 км, постаје полно зрела са око 120 година старости и најстарији проучени примерак живи већ око 500 година.

Тај конкретни морски Метузалем пливао је дакле по северним деловима океана и хладним морима већ у време када је Галилео Галилеј (1564-1641.) богатио науку својим епохалним открићима а Вилијем Шекспир (1564-1616.) светску културу својим бесмртним делима.

Превод њеног латинског имена гласи „Поспана са мајушном главом“.

Било би наравно погрешно из овога извући закључак, да би у случају да су Галилеј и Шекспир били поспанији и мање главе (= са мање мозга), да би онда били дуговечнији.

Како, међутим, изгледају потенцијалне паралеле у односу на понеке типичне и дуговечне политичаре и медијске посленике, ауторе односно пре конструкторе политике и јавног мњења?

Није за очекивати да ће нпр. немачки новинар Михаел Мертенс, који је недавно у Београду на конференцији за штампу (врло „малоглаво“) поставио питање, шта би ЕУ требало да учини, да би што више Руса било убијено, моћи да очекује старост од рецимо преко сто година.

Осим ако он није којим случајем реинкарнација Хитлеровог министра пропаганде Јозефа Гебелса, од кога је могло да се очекује смислено исто питање – шта би нацистичка Немачка требало да учини да би што више Јевреја (Рома, Словена) било убијено. Или пак Павелићевог министра Мила Будака у односу на Србе у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.

У Немачкој се политичари на власти сходно изборима мењају, али један одређени тип политичара се од уједињења две немачке државе све јасније профилише а то је тип, који се препознаје од самог почетка 20. века и с правом се може означити као великонемачки.

То је дошло до пуног изражаја при разбијању друге Југославије на крају 20. века.

Тај тип се у пацифистичко време Западне Немачке пре уједињења није експонирао у јавности, но он никада није заиста ишчезао, већ само притајио и чекао да поново дође његово време.

Тако пише немачки аналитичар Ерих Шмит-Енбом:

„У седамдесетим годинама 20. века партнерски однос између хрватских сецесиониста и немачке Тајне службе (БНД) добија једну врло конкретну форму од одређеног тренутка, наиме, непосредно пред Титову смрт све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајачићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције.“

Он се значи деценијама пре распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза, и нестајања биполарног света, марљиво спремао за насилно разарање Југославије на српску штету и барем делимичну ревизију резултата за Немачку губитничког Другог светског рата.

Дотични тип политичара није наравно неки ексклузивно немачки изум, не, он се среће на читавом Западу најкасније од колонијалних времена, која су почела португалским освајањем северноафричке Сеуте 1415. и масивно добила на замаху Колумбовим откривањем Америке 1492.

Тиме се он, назовимо га условно Politicus somniosus microcephalus, испоставља као старији од најстарије познате Гренландске ајкуле. Он би сигурно себе другачије назвао, нпр. Politicus macrocephalus (велике главе, односно памети) и изоставио somniosus (поспаност), ово последње шта више с правом.

Јер ту се заиста увек радило о вечито гладним, незаситим ајкулама у људској кожи.

Историја је, како стара пословица каже, учитељица живота, но понекад је то и природа. То је нешто, на шта би се требало подсетити, када се следећи пут чују неке нове изјаве и сагледају дела врхунских западних политичара.

Па макар они опет говорили само о демократији и хуманизму, људским правима и међународном праву. Јер то ће по свему судећи још дуго времена говорити онај тип политичара, који је старији од Гренландске ајкуле.

Онај исти, који је смрт мале Милице Ракић на њеној ноши а од његових бомби прогласио само још једном „колатералном штетом“.