Владимир Умељић: ЕВОЛУЦИЈА ЖДЕРЕ СВОЈУ ДЕЦУ?

Да „револуција ждере своју децу“ постало је општепознато од бољшевичког преврата у Русији 1917, најкасније од када је Стаљин искоренио фактички читаву Лењинову „стару гарду“.

Ново је да за то, како изгледа, нису неопходне револуционарне промене.

Велики немачки антрополог Конрад Лоренц је, додуше, у једном тренутку резигнирано констатовао да је „Човек погрешан искорак, погрешан смер еволуције“, но биће да је духовно суицидни пут ка самопоништавању homo sapiensa започео када се човек осилио, отпао од норматива било какве вере и узурпирао улогу некаквог новог Творца, гордо прогласио мото:

„Мени је све дозвољено!“

Јер како другачије схватити давање права деци да без обзира на биолошке (а тиме неминовно и психолошке) параметре сама одлучују о својој полној припадности или пак чињеницу нпр. да је недавно један Енглез захтевао да му се у сва документа упише да је он овца, јер се он ето тако осећа?

Или да данас млади Јапанац Акихико Кондо живи са роботом женског изгледа и максимално накљуканог вештачком интелигенцијом (Манга-серија), са којим је 2018. славио свадбу, као и да се то сматра добродошлим „интересантним диверзитетом“?

„Интересантни диверзитет“ или ретардирање, отуђење и самопоништавање?

Једно међутим стоји, тај тренд није резултат еволуције, већ последица већ одавно започетог дивергентног развоја људи у богатим земљама либералног капитализма с једне и у остатку света с друге стране.

Већ старогрчки софиста Протагора је прогласио:. „Човек је мера свих ствари“ а његов проминентни следбеник у модерно доба Фридрих Ниче је то потенцирао својим: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“ и, само консеквентно, својом вероватно најпознатијом изјавом: „Бог је мртав!“.

Западне земље стоје за „зверски капитализам“ (економски аспект) и за „либералне демократије“ (политички аспект). Захваљујући вековном и прекомерном згртању богатства а по правилу на рачун остатка света, оне стоје и за технолошки напредак, развој науке и технике, дакле за нова, колико спектакуларна, толико и потенцијално опасна открића и сазнања.

Но као што је познато, све у животу има своју цену и то важи и за наводно слободарски мото: „Мени је све дозвољено!“, чак и ако за тренутак оставимо по страни логичну консеквенцу ове тврдње, да ако је свима све дозвољено, онда то није слобода, већ анархија.

Овде се ословљава цена, коју плаћа „нормалан човек“ западне сфере, који дакле већ одавно не познаје егзистенцијалне страхове, ужива релативно висок стандард, не познаје глад и жеђ, не умире од грипа, жутице или маларије услед недостатка лекова, зими не зебе а лета проводи у летовалиштима.

Звучи оптимално, само за пожелети, али…

Свима су познати више него бројни примери тј. у међувремену скоро већ правило, да млади пар или група уђе у кафану и проведе вече заневши се у мониторе својих мобилних телефона, практично без међусобне комуникације. А на питање, имају ли пријатеље, стереотипни одговор гласи – да, око хиљаду, интернет….

У Јапану данас живи око 1.500.000 махом млађих људи, који скоро и да не излазе из својих станова а сваки трећи мушкарац до 30 година старости (десетине милиона) није никада у животу имао емотивну или физичку везу са једном партнерком.

И шта је одговор, решење за ову чудну, дефицитарну, само непожељну ситуацију?

Тја, млади Јапанац Акихико Кондо живи са роботом женског изгледа и максимално накљуканог вештачком интелигенцијом (Манга-серија), са којим је 2018. славио свадбу и то се сматра добродошлим „интересантним диверзитетом“

У Немачкој сваки четврти човек између 18-65 година (њих око 23.000.000) живи сам – зар је чудно да посао једне сајбер-јавне куће у Берлину са роботима цвета ли цвета? А новац је чудо, одговарајуће тзв. секс-лутке се нуде за приватну употребу од 3.000 евра, па до 20.000 за оне које су снабдевене вештачком интелигенцијом.

А будући да се науци верује, то у међувремену не мањка ни на одговарајућим студијама, које тврде да човек не поседује способност да разликује традиционалну и виртелну везу, да у оба случаја долази до истоветне продукције окситоцина у организму, све је дакле исто, односно не постоје чињенице, већ само интерпретације.

Тренд одумирања есенцијалне социјалне димензије човека је у континуираном порасту и ако би то требало подвести под еволуцију, онда је она заиста постала „погрешан искорак“, скренула у једну слепу улицу.

Зашто је корисно познавати ове чињенице?

Разлог је, јер оне битно доприносе разумевању данашњег времена динамичног превирања, порођајне муке при настајању новог мултиполарног светског поретка, наиме, ни издалека нису прошле и тврдокорност западних водећих елита, које се (с правом) плаше губитка досадашње глобалне супремације, чини предстојећу раскољеност човечанства нажалост све вероватнијом.

Налазимо се, по свему судећи, у фази настајања једне врсте паралелних светова.

Стога је важно разумети зашто масе људи и даље следе тим својим елитама, иако је више него лако прозрети њихову притворност, њихово слеђење Протагори и Ничеу (и Орвелу), као и наравно свом „златном телету“, а све на рачун остатка света.

Морал? Етика? Емпатија? Међуљудски односи, саосећање, солидарност? Не, сопствена власт, сопствена корист, то да, то мора да буде реално, опипљиво и мерљиво, све остало може и пожељно је да буде виртуално.

А постоји ли заправо бољи и послушнији поданик од онога, који не познаје егзистенцијалне страхове, ужива релативно висок стандард, не познаје глад и жеђ, не умире од грипа, жутице или маларије услед недостатка лекова, зими не зебе а лета проводи у летовалиштима?

Који скоро и да не излази из свог стана а пријатељи и животни партнери су му „естетски“ уобличени роботи, накљукани вештачком интелигенцијом са инхибиторима у односу на конфликте, сукобе и свађе?

Земља дембелија, зар не? Поданик коначно и сам има поданика.

Кога још интересује да при томе процес ретардирања, отуђења и самопоништавања homo sapiensa све даље и даље напредује, да се ради о форсираној дегенерацији човековог духа и онечовечењу друштва, породице и јединке?

Али важно је да поданик мисли: „Мени је све дозвољено!“, па чак и да будем овца.