Европска унија односно европски део НАТО-империје личи све више на несрећни аутентични „Титаник“, који захваљујући оном чувеном и још несрећнијем „људском фактору“ својих кормилара (скоро) незадрживо хрли ка далеко надмоћнијем леденом брегу.
Можда најактуелније питање гласи, како се тај ледени брег заправо зове – Русија или САД?
Свакако, када човек пише, врло је препоручљиво пазити на граматику и синтаксу, тако да се наслов овог прилога може сматрати за лапсус, али и за једну врсту анаграма, метафоре или пак као предлог једног новог, адекватнијег и реалнијег имена за ЕУ.
Јер ЕУ, још једном, све више подсећа на „Титаник“
У међувремену се назире крај трагедије у Украјини и то је, као што је од самог почетка било јасно, једини могући завршетак неуспеле, зачуђујуће аматерске и врло авантуристичке операције Запада у циљу бацања Русије на колена.
Осим наравно опције фаталног нуклеарног Армагедона, за коју се Богу хвала испоставило, да га нико није заиста желео.
Последња шанса опстајања Украјине у некадашњим границама, како је недавно још једном поновио Димитрије Песков, то су били Мински уговори, потписани од стране Русије, Украјине, Немачке и Француске. Они су предвиђали останак Доњецка и Луганска, који су већ били прогласили независност, у оквиру Украјине а са одређеним аутономним статусом.
Но Володимир Зеленски је више пута јавно потврдио да никада није имао намеру да се држи слова тог међународно-правно обавезујућег документа а француски премијер Франсоа Оланд и немачка канцеларка Ангела Меркел су накнадно појаснили да је једина сврха њихових потписа била да обезбеде што више времена за наоружавање украјинског режима за рат против Русије.
Шта је била цена овог лицемерја и још једног фрапантног игнорисања међународног права од стране европских епигона САД? Као прво, стотине и стотине хиљада украјинских и руских – мртвих и рањених – жртава, разорена украјинска инфраструктура, енормна државна презадуженост и знатно редукована државна територија, уз губитак скупоцених природних ресурса (ретки метали, итд.).
Помало зачуђујуће је, да је Володимир Зеленски „одложио“ потписивање уговора са САД, којим предаје све те скупоцене ретке метале своје земље, јер је Доналд Трамп већ врло експлицитно обзнанио да он то захтева а указујући на око 500 милијарди долара, које је Џозеф Бајден уложио у тај рат.
Можда јер се највећи део тих налазишта налази под руском контролом?
Но упркос томе зачуђујуће, јер искуствено би се смело поћи од тога, да би Зеленски исувише радо потписао да предаје САД и нпр. читав Сибир, Гренланд, Канаду, Панамски канал, па чак и Газу.
Тек на другом месту су последице у ЕУ (велико поскупљење енергената, значајна инфлација, економска рецесија и јачање екстремних десничара), као и у САД (као и по правилу, велики финансијски добици и прилив капитала).
Уз то је по природи ствари напредовала поларизација и губитак поверења не само између Русије и „НАТО-демократија“, већ и у глобалним размерама, при чему се од самог почетка врло недвосмислено оцртавало, да је при томе Запад превасходни губитник овог развоја ситуације.
Но то је почело још много раније. Врхунски фински дипломата Петер Искола је у једном интервјуу (Слободна штампа, 30. априла 2014.) поред осталог изјавио:
„САД су главни „луткар“, оне вуку конце којима покрећу своје марионете. Познато је да су у револуцију у Украјини Американци уложили пет милијарди долара. То су недавно објављени званични подаци.
Може се рећи да је то оно, што је забележено у документима. Можемо само да нагађамо колика су још средства без писаног трага убачена за уништење суверенитета Украјине.
И то уништење рукама Европљана.“
Искола је сажето и прецизно окарактерисао курс Бајденове администрације и, следствено, његових „лутака на концима“ у Европској унији. Но сада је једна друга администрација на власти у САД, која радикално мења досадашњи курс.
Сигурно, много тога је још отворено и прилично је проблематично нпр. да Доналд Трамп врло очигледно презире политички естаблишмент и сматра финансијску олигархију, (америчке) мултимилијардере много способнијим да склапају и „политичке послове“, да дакле предводе САД и читав свет. То једноставно прети да постане проблем за демократију у САД и шире.
Али он исто тако очигледно жели да оконча трагедију у Украјини.
А шта раде поглавари европских „НАТО-демократија“? Најкраће речено, они настављају да „плаше мечку решетом“. Они, значи, да ли из инерције или неспремности да уоче сопствене грешке а можда и због страха од дискусије о одговорности за сопствене и управо катастрофалне политичке промашаје, једноставно иду даље, говоре и чине исто, желе да и даље шаљу помоћ, пре свега оружје губитничком режиму Володимира Зеленског.
Човека, који ће по свему судећи ући у историју у најмању руку као лакомислени и неодговорни сукривац при енормном страдању сопственог народа. Ако отварање одговарајућих докумената у будућности не укаже и на нешто више од тога.
Но ни то није довољно, као што није довољно да њих нико не позива за преговарачки сто, очигледно не сматрајући да они имају било шта од значаја да кажу, не, они гласно обзнањују (прво наравно Велика Британија, потом Немачка, итд.) „да су спремни да пошаљу своје војне контингенте у мировну мисију у Украјину“.
Ко је, међутим, њих уопште питао да тамо анагажују своју војску, па макар је назвали „мировним снагама“ (као што су својевремено уговоре из Минска назвали „обавезујућим међународно-правним споразумима“), ко им је то дозволио, ко их је уопште позвао?
Ако и даље спекулишу са Зеленским и неким његовим позивом, онда се налазе на врло несигурном висећем мосту изнад провалије, јер када у Украјини почне да пири први демократски поветарац и дођу нови избори, много вероватније је да ће камила проћи кроз оне пословичне иглене уши, него што ће он опет доћи, бити изабран на било какву политичку функцију.
Не мислим шта више да је искључено да он изнебуха искрсне негде у Флориди или Калифорнији (а можда и у Канади, на Гренланду или Панамском каналу) и наговести писање својих мемоара, које тешко да ће било ко читати.
Начин на који политичке елите ЕУ и даље воде своје земље, дакле, све више образлаже предлог преименовања ове заједнице у „ЕУТИТАНИК“, који се убрзано приближава леденом брегу, на коме се због магле још не разазнаје, да ли се на њему вијори руска или америчка застава.
Појединачни чамци за спасавање се, додуше, већ спуштају у воду (Мађарска, Словачка), али брод следи свој суицидни курс. Тако да ако не дође до освешћивања и враћања на заступање сопствених интереса, није искључено да се понови ситуација на аутентичном „Титанику“, када је брод већ био у безнадежној ситуацији а официри стално телефоном звали кухињу и протествовали:
„Кад ће већ та вечера?!“