Владимир Умељић: ЕУ НИЈЕ ЕВРОПА, САД НИСУ АМЕРИКА

Практикујући расизам почиње речима, именовањима, ознакама, наставља се (зло)делима и завршава поништавањем сваког трага хуманизма, у најгорем случају злочином геноцида, покушаним и извршеним народоубиствима.

Ово последње се дешавало кроз читаву историју човечанства, много пре него што је Рафаел Лемкин дао назив и правну дефиницију овог „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“ (1949.), који је тек потом одговарајућом одлуком УН ушао у међународно право.

Егзистенција, вршење злочина геноцида тиме дакле није почело, већ је само правно санкционисано.

То значи, не само Јермени, Јевреји, Роми, Срби с пуним правом оплакују геноцидни усуд својих народа, то су својевремено доживели а без да су преживели већ нпр. и Картагињани (антички Рим), Маје и Инка (средњевековна Шпанија), Хереро (царска Немачка), као и многи други народи, који су се нашли на путу по правилу западних империјалних сила.

Понеки су на једвите јаде преживели, као остаци староседеоца северноамеричког континета (САД), Бури у Јужној Африци (Велика Британија са првим концентрационим логорима у историји човечанства, такође за старце, жене и децу), око 10.000.000 староседелачких жртава у Конгу (Белгија), итд.

А жртве су увек биле „примитивци, варвари, неверници, нижа раса, нељуди…“

Да ли је означавање ЕУ „Европом“ а САД „Америком“ надмено, самопрецењено, осионо узурпирање претпостављене власти над дефиницијама стварности, које сигнализује латентни расизам и, истовремено, више/мање испотиха претендовање на власт над дотичним континентима и шире?

Не, ово није пуко теоретисање, језичко-филозофски инспирисано псеудопсихологизирање или, народски речено, цепање длаке на двоје и троје, јер све што је нпр. следило 1939. године било је најављено, могло се ишчитати из Хитлеровог „Мајн Кампф“ а његово обзнањивање потребе да „Немци морају, имају право да добију неопходни животни простор“ врло брзо је резултирало најпогубнијим сукобом у историји човечанства, Другим светским ратом.

И у случају најгорих злочина и катастрофа важи библијско: „На почетку је била реч:“

Да ли је дакле неважно, само безазлено, наивно, успутно, да ли је случајно када Доналд Трамп узвикује „Америка на првом месту!“ и мисли на своје САД а водеће елите у Бриселу, Берлину, Паризу, Лондону, итд. све време оглашавају да „Европа“ помаже Украјину оружјем, док то чини ЕУ а у име НАТО-пакта, и они заправо смеју да говоре само у њено име?

При томе Северна Америка има површину од 24.710.000 км² а САД заузимају 9.834.000 км², док 27 држава-чланица ЕУ покривају 4.233.000 км² а само европски део Русије до Урала има око око 4.000.000 км², дакле око 40% европске копнене масе.

Самосвојно преузимање улоге водећем ако не и сингуларног говорника у име читавог континента је, дакле, у оба случаја, како са тачке гледишта географије, тако и геополитике тј. међународног права апсолутно непримерено.

И да ли смо ми свесни, ми који не припадамо ни ЕУ ни САД, у којој мери смо и ми тај наратив у свакодневници усвојили и служимо истом принципу језичког обликовања стварности, који пак није нити неважан, нити безазлен, наиван а још мање случајан?

А језичко обликовање стварности је истовремено језичко обликовање свести. Дијаметрална разлика је, свакако, ко смишља, са којим циљем и у чијем интересу неки наратив а ко га конзумира, усваја, подлеже му. Јер читава историја показује да Срби за дотичне ауторе, који себе сматрају обдареним „предодређеним господарством“, представљају оне „са друге стране“, оне „примитивце, варваре, невернике, нижу расу, нељуде…“

Да није ово, међутим, оно пословично прављење магарца од комарца?

Тешко, јер свака анализа мора да покуша да открије прапочетак једног процеса, односа, итд. Настајање грипа не почиње кијањем, кашљањем и боловима у грлу, већ појавом, долажењем вируса, које је по правилу тешко приметно или неприметно.

То важи како у биолошким, тако и у социјалним релацијама.

Анте Старчевић, духовни отац Србоцида хрватске државе 1941-1945, почиње нпр. своју милитантно-расистичку теорију тврдњом, да су Хрвати „народ рођених господара (…) научник из 17. века је потврдио сведочење свих разумних научника, да су Хрвати један господарски народ, који је поробио домаће становништво у овим земљама те да име „Сербиа“, што је исто што и „Сервиа“, долази од ропства (…) а тај исти научник држи Хрвате за један народ, који се разликује од Словена…“

То на први поглед говори о једном залуталом демагогу, који ненаучно фантазира и смишља некакве кафанске теорије о наводној величини свога народа, о класичном покушају лечења комплекса нижих вредности комплексима виших вредности. Нешто, дакле, што заслужује пажњу пре свега психолога и психијатара, а не социјално-критичких аналитичара.

Он, међутим, потом прелази на своју конкретну циљну групу и ситуација се радикално мења:

„Срби са леве обале Дунава су били робови Пољака, Хрвата и Авара и они нису били позвани од Ираклија и нису се борили против Авара, него су, када су Хрвати победили Аваре, побегли Ираклију и он им је дао Македонију да се тамо настане (…)“

Старчевић региструје и карактеристичан изглед Срба: „Још крајем 5. столећа било је на оној страни Дунава људи, који су говорили грчки, али – како се један хроничар сећа – то су били заробљеници из Тракије и Илирије; заробљеници, које је свако већ на први поглед могао да препозна као несрећнике прљавих глава и поцепаног одела (…) Никада и ни у ком облику не би један разуман човек могао да себе назове Србином или Словеном и тако ће увек и остати. Наука не подноси ова имена и оба морају, са просвећеношћу, да ишчезну…“

Он је, овим поводом, убеђен у сагласност свих „разумних“ људи: „Ко још не види, да Словен и Србин исто значе – назив за роба?“ Али, Срби не само да су, значи, „рођени робови“, не, чак и „… њихово име смрди на свраб… (…) „свако хрватско дете зна да је „Серб“ прави и истински корен глагола „сербит» (…) „зар је могуће да је било који народ добио своје име од „Серб“, од једне болести?“

У истом даху (а како би и могло да буде другачије?), објашњава Старчевић и једну „очигледну“ везу између Јевреја и Срба: „Не може се утајити, да су Јевреји донели „Серб“ из Египта (…) у најстаријим књигама се говори о овој болести, која је скоро увек помешана са губом…“ И, пошто је уверио своје читаоце да су Јевреји у Египту, дакле, били врло „сербиви“, он крунише ово своје антрополошко-етнолошко и библијски-историјско откриће тврдњом, да Јевреји (значи – нису избегли са Мојсијем, већ да су) као губавци протерани из Египта.

На исти принцип, шему, начин говора и делања наилазимо и при припреми убилачког, противправног и бескрупулозног НАТО-напада на Србе крајем 20. века:

„Срби… То је људска животиња у најгорем издању!“ (…) и животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу (…) неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори (…) народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста (…) то је данас један болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју. (…) раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”

У оба случаја, значи, и у маси других, сусрећемо се са успостављањем расистичке језичке релације „рођени господари/рођени робови“, којој следе ескалација, насиље, злодела, која увек у себи носе геноцидни потенцијал.

Сигурно, ово су радикални примери, који се односе на радикалне процесе и односе, на одговарајућа збивања и њихове последице. Може ли се заправо већ у наизглед безазленом наративу „САД, то је Америка, ЕУ, то је Европа“ ишчитати исти принцип и став „надређени/подређени“ или шта више „реални господари/реални или барем потенцијални, јер мање вредни робови“?

Или је то бура у чаши воде?

Мишљења сам да већ ни то не би требало, не би се смело олако схватати, јер то јесте један од мозаичких каменчића хијерархијске пирамиде, коју Запад миленијумима гради и негује, којом образлаже и оправдава своју бескомпромисну тежњу ка безусловној светској супремацији.

Захваљујући таквим каменчићима код масе људи се скоро неприметно усађује свест да су најбољи филмови они из Холивуда, најквалитетнија модерна музика стиже из англосаксонских земаља, сва мода долази са те стране, Оскара и Нобелову награду додељује Запад и сл.

Истовремено се неуморно користе и сви други ресурси – поплава циљаних и интересно мотивисаних јављања у (више/мање суптилно контролисаним) медијима, звецкање и повремена употреба оружја, инсистирање на доминантној улози долара у светској трговини, контрола Светске трговинске организације и Међународног монетарног фонда, што снажнији утицај у УНО, итд.

Но зашто би било ко, зашто бисмо ми подржавали, усвајали и ширили већ тај „мали“ наратив, који сасвим сигурно није нити неважан, нити безазлен, наиван а још мање случајан? Ми, који за њих а како нас читава историја учи, представљамо оне „са друге стране“, оне „примитивце, варваре, невернике, нижу расу, нељуде…“?

Свакако, врло је близу памети скоро аутоматска реакција у нас на овакве прилоге – не, то је смешно, можда евентуално важи за друге, али мене нико не може да индоктринише, инструментализује, изманипулише, ја увек подробно размишљам и тражим истину и тек када је пронађем, тада реагујем…

Но добро, за оне који оваква разматрања сматрају претераним и натегнутим, језичко-филозофски инспирисаним псеудопсихологизирањем, односно прављењем магарца од комарца и терањем мак на конац, добронамерни апел је да заиста размисле и траже истину, пре него што користе, употребљавају и шире дотични наратив.

Јер истина је, још једном, да он нити у географском, нити у геополитичком односно међународно-правном погледу није истинит, не одговара стварности.

Закључно, јер као што је познато, свака чаша меда иште чашу жучи, овде један једини језичко-филозофски постулат, управо о релацији истина/свест/стварност:

Ко год акцептира истину (постојање) стварности, он мора претходно да акцептира стварност (постојање) истине.

У конкретном случају – ЕУ није Европа, САД нису Америка. Они нису наши господари.