Владимир Умељић: ЕУ ИЛИ ВРАЋАЊЕ ЗУБНЕ ПАСТЕ У ТУБУ

Британски Стармер, француски Макрон и немачки Мерц живе чудну представу стварности, да се у утроби земљине кугле налази још једна земљина кугла, само много већа од оне споља (опет једном бесмртни „Добри војник Швејк“).

А име те унутрашње земљине кугле је ЕУ.

Сходно томе, њихова опструктивна политика у односу на помаљање завршетка кризе у Украјини личи пре свега на ревносне покушаје да врате исцурелу зубну пасту у тубу, да је славодобитно затворе и понуде је свету као нову.

ЕУ бележи један успех за другим.

Председница ЕУ-комисије Урсула фан дер Лајен се вратила са трговинских преговора у Вашингтону са плус 15% царина за сву робу, коју ЕУ извози у САД (америчка роба за ЕУ је напротив ослобођена било каквих царина).

ЕУ се уз то додатно обавезала да купи енергенте у САД (по њиховим ценама) за 750 милијарди долара а њене фирме да инвестирају средства у висини од 600 милијарди долара у америчку привреду.

Биће да ће тај поразни резултат „преговора на истој висини очију“ (= Трамповог диктата) представљати значајан подстицај за већ добрано посусталу привреду с ове стране Атлантика.

При томе се не може рећи да ови европски државници одлазе у Вашингтон као неприпремљени аматери, такорећи „грлом у јагоде“, јер за ове најновије разговоре о Украјини нпр. Володимир Зеленски је шта више обукао сако а немачки канцелар Фридрих Мерц је врло промишљено окачио о врат нову плаву кравату, извезену белим слоновима, знајући да је велики сурлаш званични амблем Трампове Републиканске странке.

Ту промућурну намеру и меру је потом потврдио и његов представник за медије.

Но нити су црни сакои, нити бели слонови очигледно помогли, из Вашингтона пири први пут од времена Клинтона и Бајдена поветарац политичког прагматизма и разумевање једне светске силе за другу светску силу.

Другим речима, постаје очигледна растућа невољност ове америчке администрације да се и даље клади на једног погрешног коња, који нема шансе да победи. А то се не односи само на Зеленског, већ и на ЕУ.

Њима се, у најмању руку, јасно ставља до знања „ко коси а ко воду носи“.

То у међувремену потврђују и западни медији („Политика“, Београд, 22.08.2025.):

„Лидери Европске уније и НАТО-а осетили су се понижено током сусрета са председником САД Доналдом Трампом у Вашингтону, преноси портал Стратешка култура.

Трамп и украјински председник Володимир Зеленски одржали су у понедељак билатерални састанак, након којег су им се придружили представници више европских држава. Разговарало се о мерама за обезбеђивање безбедности Кијева, које би европске земље спроводиле у координацији са Вашингтоном.

Већ следећег дана, Трамп је саопштио да Француска, Немачка и Велика Британија разматрају могућност слања својих трупа у Украјину, али да америчка војска у томе неће учествовати.

Портал Стратешка култура је овај догађај оценио као потпуно понижење европских званичника, уз ироничну опаску да је „била довољна само једна фотографија да се за потомство забележи пораз политичке елите Евротреба 2025. године“.

„Коалиција кретена у Овалном кабинету, постројених као гомила уплашене школске деце, добија строгу опомену од шефа (Трампа)“, наводи се у чланку.

Аутори истичу да европски лидери и даље не схватају да би инструментализовање Украјине у покушају дестабилизације Русије могло изазвати жесток контранапад Москве.“

А како агирају лидери дотичне ЕУ после тог доживљаја?

Они упркос томе и даље живе јучерашњицу, сањају равноправни партнерски однос са САД и статус велике силе у глобалним размерама, једног значајног саодлучујућег фактора међународне политике и тиме колико упорно, толико и безнадежно покушавају да врате исцурелу зубну пасту у тубу.

Британски Стармер је додуше изјавио да се (привремено) дистанцира од свог громогласно најављеног слања 30.000 својих војника у „мировну мисију“ у Украјини, Пољска је обзнанила исто, у Немачкој се напротив о томе жустро дискутује у односу на Бундесвер а Макрон никако да се умори захтевајући нове санкције за Русију и обећава „за почетак“ слање 3.000-5.000 француских војника „за обуздавање Русије“. Италијанска Мелони пак сматра да НАТО са Зеленским треба да закључи пакт о заједничкој одбрани, итд.

А Зеленски инсистира да Русија мировним уговором, поред осталог, мора да се обавеже на плаћање одштете у висини од око билион долара, као и да не одустаје ни од једне стопе изгубљених територија и од уласка у НАТО.

Они се, дакле, сви понашају као тријумфални ратни победници, који захтевају безусловну капитулацију противника и пораженима једноставно диктирају своје услове. Као да се с друге стране налази мала Србија а не велика Русија.

НАТО-трупе у Украјини после престанка непријатељстава?

Па макар их назвали „мировни контингенти“? Хммм, зар ратна дејства нису управо зато покренута, да НАТО-трупе не би дошле на руску границу? Који иоле разумни човек може да очекује да би Русија икада пристала на то?

Ако већ лудило, дакле, онда барем с методом, како би Шекспиров Хамлет рекао.

Али у конкретном случају та „метода“ рефлектује само кажњиви недостатак смисла за реалност, самопрецењивање и прилично неуко блефирање. То су „стратешка“ размишљања на нивоу „кафанских генерала и фелдмаршала“, где се преданим жврљањем бојних поља и правца продирања трупа на столњаку добијају одавно изгубљене битке на Соми 1916. и у Дункирхену 1940. (Британци), у вијетнамском Диен Биен Фу 1954. (Французи) и у Стаљинграду 1943. (Немци).

Али, само моменат, зар није амерички мислилац Френсис Фукујама по распаду Совјетског Савеза свечано огласио „крај историје“, коначну и дефинитивну победу Запада и ширење његове доминације на читав свет?

Зар није разарањем међународно-правно признате државе Југославије на крају несрећног 20. века, дакле једног од оснивача Уједињених нација, бачен онај пословични први камен и покретач актуелне лавине на истоку Европе?

Зар тиме није моћно и успешно демонстрирано ново основно правило глобалног политичког шаха, наиме, да само један играч повлачи потезе, одлучује о жртвовању пешака и слању скакача дијагоналом а краљице цик-цак линијом, као и да суверено одређује моменат матирања противника?

А Уједињене нације? Не, у овој новој варијанти шаха нису предвиђене никакве судије.

То значи, ако као ној само доследно забијемо главу у песак и не видимо лава који се приближава, онда лав ишчезава, не постоји, онда се враћају добра стара времена (= просута зубна паста у тубу), у којима смо ми богати и све богатији, надмоћни и све надмоћнији, непобедиви, недодирљиви.

Штета заправо за ЕУ, која је била једна грандиозна идеја.

А данас је удаљенија него икада од визије француског Шарла де Гола: „Европа од Атлантика до Урала!“ и прагматизма немачког Хелмута Шмита, који се залагао за равнотежу између великих сила и мирољубиву коегзистенцију, за добро суседство и снажну дипломатију. Нешто, што је требало да коначно пацификује континент, из кога су потекла два светска рата, да га приведе миру и благостању.

Одсудна грешка Запада је по свему судећи направљена управо у Фукујамино време, по распаду Варшавског пакта и Совјетског Савеза. Јер тада је ознака „одбрамбени“ за НАТО-пакт изгубила смисао – против ког нападача сад више одбрана?

Било би само логично и позитивно да се НАТО тада сам распустио, да су државе и народи пружили једни другима руку и почели са изграђивањем поверења и међусобних односа на бази равноправности и међусобног поштовања.

Но кад год се у дискусију уведу здрав разум и емпатија, позитивне визије и превласт хуманизма тј. етике, хорска реакција гласи – утопија! Сходно томе, на Западу су превагу однели они други, који следе једној сасвим другачијој, старој и опасној утопији, наиме владавини читавим светом.

Тој бесмисленој и искуствено гледано безумној утопији и даље следе британски Стармер, француски Макрон и немачки Мерц, без спремности да коначно увиде, да они тиме само покушавају (бесмислено и искуствено гледано безумно) да поново утисну исцурелу зубну пасту у тубу.