Владимир Умељић: ЕУ И НИГДЕ КРАЈА
Владимир Умељић
Када Владимир Путин нареди да у Украјини оружје о Васкрсу заћути, то је онда само пропагандна лаж, јер Руси и даље убијају огроман број недужних и беспомоћних украјинских цивила, разарајући стамбене зграде и читаве градске четврти, тако западни политичари и медији.
И уосталом, да не заборавимо – шта има Русија да тражи на прослави победе над нацизмом? Или пак, о ужаса, Србија?!
То је нешто што славе само силе-победнице – Немачка, Хрватска, Италија, Шпанија, балтичке земље (својевремено све сами заклети непријатељи Адолфа Хитлера), САД и Велика Британија (чије банке, концерни и богаташи су здушно финансирали Хитлеров политички успон и поновно наоружање Немачке), као и Француска (коју су нацисти 1940. за само непуне четири недеље поразили, прегазили и избацили из рата).
Као што је библијско предање оставило човечанству у аманет, после стварања света и прародитеља људског рода, Творац је забранио Адаму и Еви да кушају плодове Дрвета сазнања, док је Дрво живота остало изузето из те забране.
Но као што је познато, сотонска змија је понудила Еви јабуку са Дрвета сазнања, у коју је претходно убризгала отров свог сасвим другачијег творца, Ева је подлегла искушењу, примила (данајски) дар и предала га Адаму.
Потом су морали да напусте рај и Дрво живота, постали су смртни. Јер грешни.
Данас је све мање оних, који чезну за Дрветом живота а све више идолопоклоника, који су презадовољни плодовима некадашњег Дрвета сазнања, претворивши га већ поодавно у своје „Дрво незнања“, које својом сенком заклања и штити њихову ризницу иза седам брава, арсенал оружја и храм властољубља.
Ко год се међутим (с добрим разлогом) жали на читав развој ситуације у 21. веку, морао би да дословце чупа косу при помисли на прошло столеће, када је склоност ка колективном (само)убиству неких важних предводника људског рода почела да појачано долази до изражаја.
Сигурно, они то нису тако видели, не, они су жустро делили своје отроване јабуке по читавом свету, прво при безобзирној колонизацији и експлоатацији народа на свим континентима а после светских ратова одмах су дошли на ред Вијетнам, Камбоџа, Кореја, Куба, бројне афричке земље, Никарагва, Чиле, Аргентина, Алжир, Авганистан, Ирак, Либија, итд.
Закључно српске земље, чиме се рат поново вратио у Европу…
А последња у том низу је Украјина.
Тако да није чудо да Русија нема шта да тражи на прослави победе над нацизмом, јер победници су неки други, није искључено шта више да су у припреми уџбеници историје, у којима стоји да је Аушвиц ослобођен од стране једне СС-дивизије, Берлин од стране Гестапоа а Јасеновац од стране хрватске Црне легије и то по наређењу Анте Павелића.
Затим Варшава од стране украјинског патриоте за углед и Хитлеровог послушника Степана Бандере, Грчка од стране Мусолинијевих берсаљера а Мађарска од стране њему сличног адмирала Хортија.
Тја, тада само Русију нису ослободили од Руса…
Јер да је то са Русијом већ тада успело, онда би данас њихови преживели, обезличени и обездуховљени потомци сасвим сигурно били позвани на прославу победе над нацизмом, где би смели да чувају паркинге победника, служе пића и освежења, музицирају, плешу и рецитују, као и да аплаудирају говорницима, када им надзорници дају знак за то.
На срећу сада је ту Украјина, коју из чисто слободарских демократских и хуманистичких разлога помажемо, тако да је само право да ми, Британци, од њих потом на поклон добијемо Одесу и читав Крим, ми Французи Кијев са околином, ми Пољаци исток земље а ми Американци сво пољопривредно земљиште и оно што је испод њега, руде и минерале…
А ви Украјинци, који сте претекли, ви ћете смети да надничите и служите.
А тек Срби? То су они, који су 1941. побили у Крагујевцу и Краљеву хиљаде својих сународника (а вероватно због њиховог демократског, западног опредељења), закључно са гимназијалцима, па то подметнули немачким окупационим (односно на неки начин мировним) трупама!
И потом шта више измислили некакав геноцид, Србоцид хрватске државе 1941-1945, коју су заправо чинили само добри католички хришћани, сањари и визионари, како је немачки научник Александар Корб поучио међународну научну заједницу.
А кад смо већ код геноцида, зар нису управо ти Срби извршили први геноцид у Европи, над Турцима у време Првог балканског рата 1912, како је амерички научник Паул Мојзес утврдио?
Без којих иначе не би било ни Холокауста, што је пак констатовао Бил Клинтон!
А да и не говоримо о њиховим геноцидима у време ратова у бившој Југославији на крају 20. века, које смо тек ми, демократски Запад, зауставили и тиме спасили ко зна колико још невиних живота – Вуковар, Сарајево, Сребреница, Рачак… Чак су и на Загреб пале три или четири њихове гранате!
Но добро, наши амерички пријатељи под Доналдом Трампом су у овом тренутку мало залутали, али то ће проћи а ми Европљани ћемо дотле чврсто стајати на бедему демократије, недељивих људских права и слобода, као и међународног права!
Морамо само издржати и слати своје трупе свуда, где је то у служби мира потребно а како Руси, тако и Срби ће једном променити свест, заборавити прошлост и окренути се будућности, увидети да све што ми радимо иде и у њихову корист, ослобађа их, служи и њиховом сопственом бољитку и благостању.
То знају сви они, које смо својевремено несебично и успешно цивилизовали у нашим колонијама, које смо потом одмах и без поговора вратили њиховим житељима, чим су они то затражили.
Ми Европљани!
Историографија би уз то, за љубав истине, требало да хитно поново преиспита податке о некаквим „другим културама“, да ли су то чињенице или пре неки митови, легенде, да ми нпр. Кинезима дугујемо заиста нешто више од проналаска барута и шпагета, да су Индуси заслужни за увођење бројева, цифара које ми данас називамо арапским а да су Арапи сачували европско и светско културно наслеђе античке Грчке, списе и преписе Сократа, Аристотела, Платона, Аристофана, Протагоре…
Као и да ли су сви они Достојевски и Толстоји, Пушкини и Гогољи, Чехови и Јесењини, Глинке и Мусоргски, Прокофјеви и Рахмањинови, Шостаковичи и Стравински, Чајковски и Грибоједови, Шагали и Кандински заиста били Руси а не рецимо Украјинци, Естонци, Пољаци, Немци, Швеђани?
Шта би могло да се посматра као наравоученије из горе изнетог?
Биће наиме да је исувише поједностављено, ако се остане при библијској пројекцији света, односно њеном речнику и припише дотичнима да су конзумирали исувише много плодова са свога „Дрвета незнања“, јер томе би нужно следило новозаветно: „Опрости им, Боже, јер они не знају шта чине.“
Тегобна чињеница је, међутим, да они врло добро знају шта чине и да иза свих њихових неистина, обмана, клевета и бесмислица стоји хладна калкулација и по потреби гола сила, неспутана било каквим моралним и етичким стегама, усмерена само и искључиво на сопствене интересе и корист.
Још неповољнија чињеница је да они очигледно нису научили ништа иоле употребљиво из историје, као и да нису схватили да је време, када су западни Европљани харали, палили и међусобно делили свет одавно прошло.
Велика вероватноћа постоји, дакле, да су се они овог пута кажњиво прекалкулисали а да је њихова гола сила, којом и даље прете Русији, у међувремену постала као оно пословично „царево ново одело“ – тог одела нема, цар је го и нико није спреман за аплауз, напротив, јер реакција ће бити супротна ако они остану при свом науму и почне бројање жртава и билансирање штете у Паризу и Лондону.
Број војника? Русија има неупоредиво више. Тенкови, топови, бомбе, ракете, борбени авиони, дронови, количина муниције? Русија има неупоредиво више. Нуклеарно оружје (не дао Бог!)? Русија има неупоредиво више.
И као најмање исто толико важно – мотивисаност, одлучност, истрајност?
Када се једна ратна страна (овај део ЕУ, односно у међувремену какав/такав европски део НАТО-конгломерата) бори за превласт и профите а друга (Русија) за своју самосталност, историју и веру, за опстанак?
Надајмо се, упркос читавој предисторији, да до тога неће доћи.
Јер, по народски речено, ко чачка мечку, ризикује да му она заигра пред кућом. А то може да се заврши врло трагично пре свега за „нормалне“ људе, од којих већина сасвим сигурно не помишља на самоубиство.
Нарочито трагично, када се испостави да та кућа није утврђење, већ још само једна климава и трошна, једна престарела уџерица, која (још једном народски изражено) стоји „на три ћошка“. Један угаони камен темеља наиме фали.
САД барем у овом тренутку нису самоубилачки настројене.
Оснивање Европске уније је била грандиозна идеја, но та заједница у овом тренутку личи на брод, кога је капетан напустио поневши све уређаје за управљање, тако да сада чланови посаде, од официра до приученог морнара, од келнера до собара, од кувара до чланова обезбеђења, у својој беспомоћности и страху од потонућа, покушавају да склепају какво/такво кормило и да га наравно сами поседну.
Свакако, официри се зову „демократски изабрани народни представници“, келнери су „саветници за националну безбедност“, собари су „контраобавештајна служба“, кувари „стручњаци за економска питања“, приучени морнари „експерти за међународну политику“ а чланови обезбеђења „генералштаб“.
Но шта је са путницима, са „нормалним“ људима, о чијој се кожи заправо ради?
Јер те водеће елите имају своје чамце за спасавање, тајне и дебело оклопљене подземне бункере у својим државама и удобне виле у трећим земљама. Ради се, значи, о стотинама милиона житеља ЕУ, дакле и оних земаља које се противе овом неразумном курсу (Мађарска, Словачка).
Још једном, надајмо се, упркос читавој предисторији, да до тога неће доћи.
Ситуација ће добити на (негативној) тежини, уколико се Немачка буде придружила овом скоро мазохистичком плану француског Макрона и енглеског Стармера и слању својих трупа на руску границу. Досадашњи немачки канцелар Олаф Шолц је био врло скептичан и суздржан, али нови, Фридрих Мерц, показује склоност ка томе.
Немачки војници опет једном против Руса?
Тај морбидни сценарио је од краја Другог светског рата, значи око осамдесет година дуго, био табу, нешто незамисливо, немогуће. Но исто тако је било незамисливо да немачки војници 1999. поново учествују у нападу на Србе у њиховој земљи (НАТО-инвазија), трећем у 20. веку, после царске Немачке 1914. и нацистичке Немачке 1941.
Па ипак се то догодило.
Нови немачки канцелар Мерц би и у том случају сигурно нашао неко „објашњење“, као што је то и тадашњи канцелар Шредер у време „Косовског рата“ (незванично: „Акција милосрдног анђела“) учинио.
Шредер је, наиме, у једном интервјуу дословце изјавио: „Ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову је погодна у том смислу, да учини да немачка историјска кривица на Балкану избледи“.
Он је тиме додуше пружио само још један драстични пример циљане, апсолутно нелогичне и прилично бестидне редефиниције стварности, али кога то још (на Западу) интересује?
То је било толико без икаквог основа, до апсурда бесмислено, да би човек могао да се запита – да му то нису написали неки његови „експерти за међународну политику“ а он ето побркао редослед речи и изменио првобитну верзију, која је по могућству гласила: „Немачка историјска кривица на Балкану је погодна у том смислу, да учини да ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову избледи“?
Јер Хитлерова солдатеска је својевремено починила заиста више зла.
Не знам наравно у којој мери су овај и њему слични политичари верзирани у области класичног образовања, али њихове изјаве и коментари сопственог и туђих делања следе каткад примеру пророка и пророчица из античко-грчких предања, чији одговори су увек били тачни, мада само у смислу једне врло самосвојне, специфичне логике.
Када је један војник нпр. пре одласка у рат питао пророчицу Сибилу каква га судбина очекује, одговор је гласио: „Ibis redibus non morieris in bello“. Њен одговор је био тачан и то у два супротна смисла, који се значи међусобно искључују. Све је зависило од тога, да ли ће се запета у реченици ставити испред или иза „non“, јер у првом случају је изрекла „преживећеш рат“ а у другом „умрећеш у рату“.
Тја, важно је увек бити у праву.
И – људи су њима веровали, како и не би, јер пророци и пророчице су стајали у вези са моћним мистичним силама, са неупоредиво више „знања“ и на далеко вишем месту у социјалној хијерархији. То су били ауторитети, те нипошто није било препоручљиво изазвати их, навући на себе њихов гнев.
Зар то не подсећа на данашњи однос водећих елита и масе „нормалних“ људи?
Што се пак међународног плана тиче, када западни потписници мировних уговора у Минску, Дејтону и Куманову кажу Русима и Србима: „Сила не важи уговор“, онда они себи задржавају право где ће да ставе запету, дакле изјава ће гласити или: „Сила не, уговор важи!“ или „Сила, не уговор важи!“
Рогобатно? Натегнуто? Небитно, важно је да су они „у праву“.
Но добро, овако или онако, ја сам дотичног немачког канцелара Шредера на то у једном отвореном писму суочио са доле наведеним (и основним) историјским аспектима те његове интерпретације „немачке историјске кривице на Балкану“ и замолио га да објасни свој став:
„1. Немачка војска је у Првом светском рату 1915. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
- Немачка војска је у Другом светском рату 1941. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (тада Југославију) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије. Албанци су тада чак регрутовали међу собом једну читаву СС-дивизију („Скендербег“) и ставили је нацистичкој Немачкој на располагање.
- Немачка војска је и у овом НАТО-рату 1999. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (и Црну Гору) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
- Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелацију снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историјску кривицу на Балкану, што је наравно за свако поштовање, молим Вас за једно појашњење: Како је, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке војске на суверену српску државу (трећем у XX веку) а уз исту констелацију снага и односа (немачка војска у оквиру једног војног савеза и локални Албанци против Срба) могли да уочите „погодност компензовања немачке историјске кривице“ из два светска рата?“
Реакција немачког шефа владе (тј. од стране политике или медија), наравно, никада није уследила. Изостанак одговора је међутим увек један одговор. Може се поћи од тога да ће и нови канцелар Мерц у случају нове (погрешне) одлуке спремно, већ рутински смислити нешто слично бесмислено.
„Дрво незнања“ и његови плодови? Не, само погрешно и грешно хваљење његове имагинарне сенке, која наводно заклања и штити њихову ризницу иза седам брава, арсенал оружја и храм властољубља.
Штета за ЕУ, која је била једна грандиозна идеја. Закључно, наслов овог разматрања „ЕУ и нигде краја“ је, признајем, у извесном смислу сибилински, тако да би по могућству могао да гласи и: „Крај и – нигде ЕУ!“
Јер све што је човек створио, да ли раније или касније, има свој почетак и крај. Дрво живота је наиме већ одавно, предавно остало иза нас. У рају, тамо где су наши прародитељи првобитно били бесмртни.
Јер безгрешни.
