Владимир Умељић: ДУХОВНИ УНИВЕРЗУМ ИЛИ О НАУЦИ И ВЕРИ

Владимир Умељић

Други Кеплеров закон постулира, да се звезде на рубу галаксије брже окрећу око своје осовине од оних, које су ближе центру, значи несразмерно њиховој сили гравитације. Сходно томе, оне би сходно центрифугалној сили морале да се перманентно удаљују од центра.

То међутим није тако, оне остају где јесу или се чак приближавају центру.

Једини закључак је да постоји нешто у универзуму, што све звезде, планете и галаксије држи на окупу. Да ли је то у складу или против закона астрофизике, то не знамо, јер не знамо шта је то „нешто“. Човек није у стању да га види, лоцира, анализира и схвати, стога га назива „тамна материја“ и само се зна да иста чини огромни, далеко надмоћни део, 85% читавог космоса.

Шта је са духовним универзумом човека, могу ли се ту назрети некакве аналогије?

Постмодернизам Запада је прогнао Бога из сазвежђа човековог духа, следећи громогласном узвику Фридриха Ничеа: „Бог је мртав!“ Немачки философ Га је, другим речима и врло благо изражено, прогласио „тамном материјом“ човековог духовног универзума. 

Јер човек ето није у стању да Га види, лоцира, анализира и схвати.

Врла католичка теологија је још у Средњем веку полако али сигурно утирала пут Ничеу и његовим истомишљеницима, следећи при томе своју ватиканску централу, која је врло рано почела да се удаљује од дубоко хуманистичке поуке Исуса Христа и да за дебеле новце крчми некакве своје и само теоретске „опроштаје грехова“, као и врло конкретне лукративне високе положаје и профитабилне функције, да практикује а занемарујући сакрамент брака (јер су папе прописале обавезни целибат својих свештених лица, који нема никаквог упоришта у Светом писму) промискуитет и чак инцест (Лукреција Борџија и њен отац, папа Александар VI).

Тако је настало и чувено питање: „Ако је Бог заиста Свемоћан и Сведобар – зашто постоји зло? Јер ако Он неће да га искорени, онда није Сведобар а ако хоће а не може, онда није Свемоћан.“

Нсхватљиво је да један теолог, који би требало да је на првом месту верник а на другом и учен, не схвати, да је Спаситељ Исус Христ човека за слободу ослободио а основна слобода, која подразумева и условљава све остале, то је слобода избора. Од тада је (требало би) човек постао биће обдарено не само разумом, већ благословено и, истовремено, бременито одговорношћу за себе и друге.

Опстајање зла је цена изласка из (духовног) малолетништва људског рода, слободно по Емануелу Канту („Sapere aude!“), човек има избор – добро или зло. Јер, сложићемо се, не постоји избор између добра и добра или између сунца и сунца.

Да, може се у најмању руку назрети једна аналогија између физикалног и духовног универзума човека. Научници третирају оно невидљиво и неопипљиво „нешто“, што држи васиону на окупу, заједно, као „тамну материју“, верници и етичари широм света пак имају своје име за оно што држи човечанство заједно, невидљиво и неопипљиво, наиме – Бог, Творац, небески и земаљски Сведржалац.

Но које су конкретне последице постмодернизма Запада? 

То су, поред осталог, геноциди над прастановницима Америке, Аустралије, Африке и Азије, први (британски) концентрациони логори у историји за Буре у Јужној Африци и Стаљинов „Архипелаг гулаг“, Хирошима и Нагасаки, Холокауст над Јеврејима, Самударипен над Ромима, Србоцид хрватске државе 1941-1945, то су Аушвиц и Јасеновац, Бабин Јар и Јастребарско. 

И још много поврх тога.

То су они на рубу галаксије човечанства, који су драстично злоупотребили своју слободу избора свесно изабравши зло и надајући се испотиха, да је Ниче био у праву. Да ће упркос томе стићи до центра универзума и овладати њиме. Не, они су изабрали безнадежни пут, који води у ништавило. 

Да ли су они икада чули за „Црне рупе“? Јер оне постоје и у духовном универзуму.

Одрицање и отуђење од Творца је одбацивање не само вере у добро, већ и љубави и наде, човечности и припадништва духовној заједници. То је одрицање од сопственог „ја“, губљење вида и слуха за све друго, а у првој линији за себи орођено, људско, јер то је оно што им већ самим својим постојањем показује шта су били и сопственим избором бесповратно, занавек изгубили.

Звезде-падалице заувек губе свој пут, своје место у складу Васељене.

Тако да је само консеквентно да у време страшног Србоцида хрватске државе 1941-1945. мала Србчад у Јасеновцу вриште и преклињу свог онечовеченог тамничара: „Чико, немој да нас кољеш!“ а овај одговара: „Не бојте се, чика ће то полако!“

Ту тешко схватљиву метаморфозу констатују како вера, тако и наука.

Закључно, ово размишљање представља још један покушај да се Зло са великим „З“, које консеквентно прати историју човечанства, некако разуме, да се у (само)убилачкој деструктивности открије клица било какве наде, у бесмислу открије било какав смисао, што наравно има врло мало изгледа на успех. Осим у смислу схватања каузалног ланца непочинстава и злочина, у смислу профилаксе њиховог понављања.

Покушај обелодањивања заједничких елемената вере и науке је много изгледнији.

Јер предрасуда, заправо клевета је да је вера нешто нелогично и отуђено од стварности („Опијум за народ!“ комунистичке идеологије), да верник не уме да размишља рационално. Јер верник нема никаквог разлога да негира науку, напротив, он има све разлоге да је (критички, али не критизерски) интегрише у свој систем размишљања и тиме обогати своју рефлексију стварности.

Став, који се овде заступа, гласи дакле, да је антагонизам између просвећене науке и вере само привидан, спона је увек била и остала етика и хуманистички поглед на свет, спона је синергија између рационалне и емоционалне интелигенције, између профане и верске рефлексије стварности. 

И то припада слободи за слободу ослобођеног човека, слободи избора. 

Јер – која је разлика између (у принципу хуманистичког) астрофизичара, који верује у егзистенцију „тамне материје“ упркос њене научне недоказивости, већ само на основу њеног вишеструко осведоченог делања и једног (по природи ствари) хуманистичког верника, који верује у Бога, упркос Његовој научној недоказивости, већ само на основу Његовог вишеструко осведоченог делања? 

Банализовано речено, и радио-таласи су невидљиви и неопипљиви, али када укључимо радио и слушамо музику, онда смо свесни њиховог делања и без да познајемо (наравно увек добродошло) научно објашњење њихове егзистенције.

Али то није нешто иза чега стоје Фридрих Ниче, Адолф Хитлер, Анте Павелић…