Владимир Умељић: ДУБОКА РАСКОЉЕНОСТ И ТРАГИЧНИ УСУД МИЛАНА НЕДИЋА

Да ли је примерено поштовати лик Милана Недића, који је у време Другог светског рата прихватио и збринуо, спасао стотине хиљаде протераних и у окупирану централну Србију избеглих Срба из распарчане прве Југославије? 

Да, несумњиво.

Да ли је примерено осуђивати сарадњу Милана Недића са немачком окупационом силом и његово саученишство при немачком геноциду над Јеврејима и Ромима у Србији, као и при масовним стрељањима српских талаца у Крагујевцу? Као и нпр. његово инсистирање да Гестапо у априлу 1942. ухапси супругу Драже Михајловића Јелицу, и децу, сина Бранка и ћерку Јелицу, и држи их као таоце у логору Бањица до краја 1943, јер команданту Југословенске војске у отаџбини није падало на памет да положи оружје пред нацистима а камоли да сарађује с њима? 

Да, несумњиво.

 

Политика Трећег рајха на Балкану је – независно од ратних успеха – била хаотична, без јасног послератног концепта и праћена великим грешкама. D. G. Erpenbeck набраја дотичне елементе:

 

„Потпуно политичко паралисање (све до рата с Југославијом високо цењене) српске стране и њена дискриминација у корист Хрвата; стално немачко попуштање Италији у односу на политичко уређење Балкана; примена драконских казнених мера у Србији и толерисање усташког терора у Хрватској су најупадљивији и најдиректнији докази тачности овакве критике.“

 

Већ неколико месеци по завршетку ратних дејстава, немачки представници у побеђеној земљи увиђају, да се Балкан не може умирити  без какве/такве сарадње српске стране. Представник нацистичке Немачке Benzler пише немачком министру иностраних послова Ribentropp-у 14.08.1941:

 

„Ситуација захтева једну принципијелну одлуку – да ли да борби против растућих комунистичких терористичких активности подредимо све друго или би се опште неутралисање српске завереничке банде морало спроводити истовремено са акцијама против комуниста. За успешну борбу против комуниста, под датим условима, била би нам потребна једна комесарска Влада и подршка у српском народу – докле год се разумно понаша – и сарадња српске жандармерије. Можда је чак и формирање једне праве Владе потребно.“

 

Избор пада на српског генерала Недића, бившег југословенског министра рата, и меродавна имена српске политике – која нису избегла у егзил – врше све јачи притисак на њега, да се прими незахвалне улоге једног (колаборационистичког) „спасиоца нације“.

Прве преговоре с њим води утемељивач и предводник покрета „Збор“, Димитрије Љотић, једна егзотична, врло сaмосвојна и усамљена фигура на тадашњој српској политичкој сцени.

Љотић се (искуствено – с правом) може означити као поклоник нацистичког типа тоталитаризма, али и (условно, јер само теоретски, непроверљиво, али не и искључено) као залутали, по сопственом самосхватању дубоко патриотски и уз то високо интелектуални, али – услед свог социјалног статуса, значаја и утицаја – опасни занесењак, који је следио једном принципијелном „анти-ставу“ – он је истовремено био и антикомуниста и антикапиталиста, антидемократа и антисемит.

То је, врло препознатљиво, било изузетно компатибилно са фундаменталним ставовима немачких нациста. Од њих га је, додуше, делила његова наглашена и у јавности консеквентно практикована религиозност.

Већ из разлога, међутим, његовог отвореног и исто тако консеквентно практикованог антисемитизма тј. антијудаизма и тзв. антициганизма, легитимно је и врло оправдано поставити у велико питање његово схватање религиозности. Јер право, изворно хришћанство не познаје и не заступа, већ одбацује и осуђује сваку врсту расизма.

Један битни разлог постављања у питање његовог схватања патриотизма пак представља чињеница, да је он још пре Другог светског рата успоставио и одржавао тесне контакте са немачким нацистима, у првој линији са њиховим идеологом Алфредом Розенбергом, као и да је његова организација „Збор“ добијала директну финансијску и логистичку подршку од немачке национал-социјалистичке партије НСДАП, од Адолфа Хитлера.

У складу с тим опредељењем он организује „Српски добровољачки корпус“, оружану трупу у јачини од пет батаљона, са укупно 3.021 официром и војником и ставља је немачкој окупационој сили на располагање.

Љотићева свесна и вољна одлука да сарађује са нацистима је била дефинитивно погрешна, јер и изговор борбе против претећег комунизма, против Стаљина и Тита уз помоћ Хитлера и Химлера, одговара покушају да се Сотона истерује уз помоћ Белзебуба, циљ наиме не оправдава (сва) средства.

Но тај принцип је, као што је познато, врло омиљен код тоталитариста.

Недићева ситуација и мотиви су сасвим друге природе. Он сазнаје у свом стану у Београду, где се налазио у кућном притвору, о размерама немачких репресалија у окупираном остатку Србије, о Србоциду у хрватској држави и проблему стотина хиљада протераних и избеглих Срба, бива уз то суочен са реалном могућношћу даљег распарчавања централне Србије, и поделе и те територије на околне немачке савезнике, значи, са изгледима да његов народ заиста буде доведен на саму ивицу биолошког нестајања.

Истовремено је био свестан тј. упознат и са размерама немилосрдног нацистичког разарања остзатка Србије – у време окупације уништено је 6,478 библиотека, 1.670 школа, 30 високих школа, 19 музеја, 7 позоришта, 52 православне цркве и манастира, 216 џамија, 63 синагоге и преко 60 различитих образовних установа.

Присутни су дакле били сви елементи бруталне уцене и искушења да по једну претешку цену (саможртвовања) преузме улогу историјског „спасиоца нације“. Када је преломио и пристао, ступио је, како пише Јохен Вишт „… у свом односу према окупационој сили, на тло окупације и међународног права…“. Другим речима – постао је нацистички колаборациониста. Истовремено, одмах је обзнанио своју „спремност да се после рата стави на распогање једном националном суду“.

Све до краја рата, он покушава да задовољи захтеве окупационих власти и то образложава својим јавно прокламованим циљем, да предупреди стрељања талаца, што се међутим није подударало са праксом.

Јер при масовном стрељању српских цивила у Крагујевцу, убицама је помагао не само Љотићев Српски доборвољачки корпус, већ и Недићева Српска државна стража. Дража Михајловић га је оптужио за „саучесништво при стрељању Срба у Крагујевцу, Краљеву и Подрињу“ а Илија Шуменковић, амбасадор Краљевине Југославије у Анкари, обавестио је Владу у Лондону телеграмом (стр-пов. 1326, 26. октобра 1941.): „Недић доведен у ситуацију да својом немогућом акцијом убијања Срба помоћу Срба тежи уништењу народа путем казнених експедиција“.

Није дакле чудо, да нацистички „Deutsche Nachrichten Bureau“ 04. октобра 1941. славодобитно јавља: „Окупационе власти у Србији су у Недићу добили институцију, која ће све противнике огласити за разбојнике (…) и бескомпромисним мерама их одстранити из побуном угрожених подручја“.

И, још једном, Недићево Министарство полиције доставља у априлу 1942. немачком команданту Бадеру елаборат, у коме стоји: „Не видим разлога да син и ћерка Драже Михајловића могу слободно да живе у Београду, што је случај с многим породицама оних, који су отишли у шуме (…)“

Недић се, уз помоћ Љотића и Косте Пећанца, чувеног четничког војводе и јунака Топличког устанка из времена Првог светског рата, све време рата борио против партизана и све те активности су заједно усклађивали са интересима нацистичких окупатора.

Пећанац, како пише Милорад Козић, шаље нпр. крајем 1942. телеграм Недићу, у коме стоји: „Ја и моји искрени четници гонићемо партизане и сузбијати пропаганду фаталног Драже и лажну пропаганду Лондона, које нас и наш народ на зло наводе…“

Генерал Михајловић је због колаборације с Немцима осудио Косту Пећанца као велеиздајника на смрт и четници Делиградског корпуса под вођством Војина Андрића су ухватили Пећанца 17. фебруара 1944. и извршили пресуду.

Он је из истог разлога осудио и Димитрија Љотића на смрт, но овај је захваљујући дојави својих симпатизера у четничким редовима успео да измакне и избегне егзекуцију.

И истовремено, несумњива је чињеница да је Недић спасао стотине хиљада људи, међу њима и око 30.000 протераних католичких Словенаца и Хрвата. Чувени сликар и књижевник Војислав Лубарда сведочи 1990. о свом животном искуству као дечак, као Српче у хрватској држави 1941-1945, као и о овој Недићевој активности:

 

„Пуне три године смо се скривали у шуми – мајка, четири сестре, један брат и ја (…) јели смо траву, корење и пужеве (…) и са поља украдене труле кромпире и репу (…) двапута су нас хватали и већ смо стајали у реду за клање, и гледали мушкарце у црним усташким униформама, како одсецају девојкама груди, пресецају дечије вратове и разбијају лобање старцима и старицама (…) оба пута смо имали среће, први пут се један од починилаца смиловао или уморио, други пут нас је спасило појављивање једне групе хрватских домобрана (…)

Отац је био убијен у концентрационом логору Јадовно (…) заједно са око тридесетак чланова фамилије (…)

На крају смо стигли до обале Дрине.

Ту смо седели, полусмрзнути и изгладнели, и без речи посматрали, како нам се с брда приближава колона од око десетак усташа (…) пијано су певали и подврискивали (…) а са друге обале нам се приближавао један сплав са спасиоцима. Сећам се само тога, да сам – као и сви остали – полако и аутоматски покретао главу и очи од једног до другог призора и размишљао, ко ли ће први стићи до нас?

Нисмо плакали. Нисмо викали. Нисмо се чак ни померили, као да нас се све то уопште не тиче. Сплав са спасиоцима нас је први достигао. То су били „српски колаборационисти“, војници генерала Недића, и један од њих је при овој спасилачкој акцији био убијен (…)“

Може се, дакле, претпоставити и ставити на дискусију поставка, да је генерал Недић, по сопственом самосхватању, свесно жртвовао своју част и славу многоструко одликованог јунака Првог светског рата, да би колико/толико олакшао тешку ситуацију свог народа. И да му при начину, који је изабрао, није лако падало да „ (…) следи тај пут коректно и искрено, да покуша да имунизује свој поносни и понижени народ у односу на запаљиве патриотске пароле побуњених (…)“ (Јохен Вишт).

И – да је при томе много, поразно грешио.

Чињеница је, наиме, да он јесте служио окупатору и да је хуманост, која долази до изражаја у горњој исповести Војислава Лубарде, апсолутно заказала у случају нацистичких прогона Јевреја и Рома, као и у случају масовних убистава српских цивилних талаца тј. у односу на ослободилачки покрет Драже Михајловића.

Нарочито у односу на активну помоћ нацистима при геноцидној хајци на Јевреје и Роме Србије намеће се нееизбежно питање – постоји ли селективна хуманост? Одговор несумњиво гласи – не.

Свакако, ма колико то звучало несензибилно, пре него што човек деценијама касније морализирајуће подигне прст, увек је за размислити о искуственој чињеници, да ће претпостављено огромна већина људи у тако радикалној ситуацији и при тако незахвалном избору, пре спасити своје сопствено дете него суседово а камоли неко непознато, туђе, никад виђено.

Тај избор може да му донесе само захвалност једних и осуду других, трећег нема.

Недић је преживео окупацију и доживео повлачење побеђених окупационих трупа, али не и да се појави пред једним националним судом. Изгубио је живот у заробљеништву југословенских комуниста, под недовољно разјашњеним околностима, сумња се да је био убијен.

Захваљујући поред осталог и томе, његова историјска улога ће остати спорна, његови мотиви не до краја разјашњени а захваљујући присуству како позитивних, тако и негативних фактора, биографија тешко оптерећена.

Из тих разлога ће остати и при томе, да ће му велики број тада позитивно погођених и њихови потомци остати бескрајно захвални а велики број тада негативно погођених и њихови потомци ће га и даље безрезервно осуђивати.

И – обе групације ће бити у праву.

Историјска наука једноставно није у стању да измири ту екстремно поларизовану и поларизујућу амбиваленцију, фигуративно речено – спасавање људи из узбурканог, смртоносног мора и њихово збрињавање на једном тешко хаварисаном броду, уз истовремено помагање при бацању других људи са бродске палубе у то исто смртоносно море.

 

То могу (и морају) да вреднују само етика и морална филозофија.