Владимир Умељић: ДОСТА ВЕЋ СА ТИМ СРПСКИМ УЦЈЕНАМА

И КРИВОТВОРЕЊЕМ ХРВАТСКЕ ПОВЈЕСТИ!

 

Та српска Брнабићка се усуђује да ставља хрватске хероје, браниоце отаџбине од геноцидне великосрпске агресије на суд? И још да патетично-демагогише на свом посве исквареном хрватском језику искаже: 

„Ако смо људи, морамо да тражимо правду за побијену децу – Јована Дрчу (шест година), Невенку (11 година) и њеног брата Жарка (девет година) Рајића, Дарка Вуковића (13 година). А шта Ви видите када се погледате у огледало? Човека који брани и слави убице деце, девојака и стараца? Поред четворо деце, убили су и Мирјану Дубајић, девојку од 21 годину, Милку Ковачевић, баку од 83 године… Ваши „хероји” побили су ненаоружане људе, у збегу, из ваздуха!“

Не, то није еуропејски, Србија тако никад не мре ући у ЕУ, у нашу цивилизирану интернационалну заједницу истих вриједнота! А исто тако ако и даље наставе да кривотворе нашу славну повијест, од најстаријих вријемена до данас!

Стога овај прилог, дјелимично и на ћирилици (која је дапаче само старо хрватско писмо) а у нади да ће се наћи и српских писмених јединки, спремних за праву наобразбу и истиниту повјест, који ће након тога посве сигурно одбацити и осудити непоћудну мегаломанију и ноторну клептоманију својих великосрпских псеудо-повјесничара, политичара и од њих диригираних медија.

 

Погледајмо прво как је изгледала непатворена, славна и управо грандиозна хрватска повијест, коју великосрпски националисти не престају да кривотворе и блате. А да не помињемо как они напухавају свој смјешни мит о Јасеновцу а сада блате и прогоне наше хероје из Домовинског рата, када смо опет једном до ногу потукли њихову агресорску четничко-комунистичку хорду:

 

„Hrvatski je narod oko 626. podložio rimske pokrajine Dalmaciju, Panoniju (bivši Ilirik) te osnovao dvije neovisne kneževine, koje je u Hrvatsko Kraljevstvo ujedinio njegov prvi kralj Tomislav, okrunjen 925. godine. Primorska Hrvatska je, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi. 

Nakon izumiranja domaće dinastije Trpimirovića, Sabor (parlament) je za kraljeve Hrvatske izabirao vladare drugih država, stvarajući time personalnu uniju najprije Hrvatske i Ugarske (1102. – 1300. i 1307. – 1526.), a zatim Hrvatske i Austrije (1527. – 1918.). Kao predziđe kršćanske Europe između 15. i 18. stoljeća, Hrvatsko je Kraljevstvo bilo ključno za zaustavljanje daljnjeg prodora Osmanskoga Carstva na zapad 

(…)

Nakon što je godine 1918. prekinula državnopravne veze s Austrijom i Ugarskom, Hrvatska je bez suglasnosti Sabora uključena u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (kasniju Kraljevinu Jugoslaviju). Time je Hrvatska prvi put stavljena u balkanski politički okvir te je nasilno prestala postojati kao država

 (…)

Nacionalno ime Hrvata vjerojatno je iranskog podrijetla. Njegovo značenje i postojanje još nije istraženo.  Osim imena Hrvat i Hrvatska u prošlosti spominje se i naziv Slavonija, Slavonac koje je vjerojatno nastalo od zajedničkog imena Slaven, slično kao Slovačka, Slovak i Slovenija, Slovenac. Rabila su se u srednjem vijeku i slična imena poput Sklavinije, Slovinje, Slovin. U južnom, priobalnom dijelu Hrvatske bilo je u uporabi i ime Dalmacija, Dalmatinac, ali je tijekom 19. stoljeća poslije hrvatskog narodnog preporoda i nacionalne integracije prevladalo zajedničko ime Hrvat i Hrvatska. I Hrvatska kao kraljevina (regnum) nosila je tri imena, tj. Kraljevina Dalmacija, Hrvatska i Slavonija i u svom je zajedničkom grbu imala grbove tih hrvatskih povijesnih pokrajina. Danas se imena poput Slavonac, Dalmatinac, Istranin smatraju pokrajinskim, regionalnim nazivima 

(…) 

Budući su Hrvati bili organizirano, ratničko pleme i da su bili u savezu s Avarima, sustavno su naseljavali područje bivšeg rimskog Ilirika, najprije Panoniju, a zatim i Dalmaciju. Osvojili su 582. cvatući grad Sirmij, a 614. i Salonu, pa Epidaurum (Cavtat) 

(…) 

Osim današnjeg, hrvatskog prostora naselili su Hrvati i područje današnje Hercegovine i Crne Gore koju povijesni izvori nazivaju Crvenom Hrvatskom, zatim Bosnu, Istru, te istočne dijelove današnje Slovenije, južnu Mađarsku i jugoistočnu Austriju. Hrvati su stigli u današnju Hrvatsku i BiH u 7. stoljeću. Također se smatra da su se doselile i druge, malobrojnije slavenske skupine koje su Hrvati vrlo brzo asimilirali. 

Hrvati su osnovali nekoliko kneževina: Posavsku Hrvatsku na sjeveru i Primorsku Hrvatsku na jugu i zapadu (u literaturi se također može naići na izraze Panonska Hrvatska i Dalmatinska Hrvatska). Te dvije su nazivane Bijelom Hrvatskom. 

Jugoistočno od njih, nalazile su se četiri državice, sklavinije: Neretvanska kneževina ili Paganija, Zahumlje, Travunja i Duklja. Skupni naziv za njih je bio Crvena Hrvatska (…) 

Potkraj 8. stoljeća spominju se prve hrvatske oblasti. Godine 812. Franci (Karlo Veliki) i Bizant dijele interesne sfere pa neki dijelovi Hrvatske pripadaju franačkoj, a gradovi uz more bizantskoj upravi. 

Posljedica te podjele je ustanak Ljudevita, kneza Posavske Hrvatske protiv Franaka i Borne, kneza Dalmatinske Hrvatske koji je podržavao Franke. Izbio je pravi rat u kome je Ljudevit odbio desetak franačkih vojski i pobijedio Bornu, kako su to ratovanje opisali suvremenici u Franačkoj kronici. 

Poslije sloma Ljudevitova ustanka (822.) Posavska Hrvatska više nije ojačala. Težište hrvatske državnosti preneseno je na Primorsku ili Dalmatinsku Hrvatsku. Među knezovima ističu se Trpimir (845.-864.), Domagoj (864.-876.) i Branimir (864.-892.). Prvi je uspješno ratovao protiv Bugara, Bizanta u Dalmaciji, doveo je benediktinski red u Hrvatsku, izdao prvu povelju u kojoj se spominje kao prvi hrvatski knez (»dux Chroatorum«). Drugi je u obrambenom sukobu žestoko potukao Veneciju na moru, zajedno s Francima, od Arapa osvojio Bari u Italiji, a treći, Branimir, uspostavio odlične odnose s papom Ivanom VIII. i od njega dobio 879. priznanje Hrvatske kao samostalne države – prve u povijesti Hrvata. 

U njegovo doba su Hrvati – Neretljani žestoko porazili Veneciju i nametnuli joj danak za slobodnu plovidbu uz hrvatsku obalu. Tako su Hrvati ovladali istočnim, plovidbenim dijelom Jadranskog mora koga kasnije povijesni izvori nazivaju »našim« tj. hrvatskim morem. 

Za kneza Branimira došli su u Hrvatsku svećenici, učenici slavenskih apostola Ćirila i Metoda i donijeli crkvene knjige na staroslavenskom jeziku i slavenskom pismu glagoljici. Otada se kod Hrvata na tom jeziku i pismu obavlja služba Božja, pišu crkvene knjige, pa je to početak pismenosti u Hrvata na svom jeziku i pismu. Tako su Hrvati bili jedini europski narod koji je imao svetu misu na svom, umjesto na latinskom ili grčkom jeziku 

(…)

Za vladanja Tomislava (910.-928.) Hrvatska je, uz Bugarsku, postala najjača država između Rimsko-Njemačkog Carstva i Bizanta. On je ustrojio jaku vojsku i mornaricu, pobijedio najprije Mađare i protjerao ih preko Drave. Otada je ta rijeka stoljetna granica tih dvaju naroda. 

Svojoj državi sjedinio je Posavsku Hrvatsku između Drave, Save i Kupe koja će se kasnije nazvati Slavonijom, tj. zemljom Slavena, Slovina. Bilo je to ujedinjenje dviju hrvatskih kneževina. 

Kao saveznik Bizanta pobijedio je Tomislav i bugarsku vojsku pa je dobio na upravu primorske gradove (Zadar, Split, Trogir, tzv. Bizantsku Dalmaciju) i tako zaokružio svoju državu od Jadranskog mora do Drave i od Raše u Istri do Bosne i Neretve. 

Na vrhuncu moći okrunio se Tomislav za kralja (925.). 

Zvonimira je za kralja okrunio izaslanik velikoga pape Grgura VII. i predao mu mač, žezlo i zastavu kao simbole vlasti. Bio je to prvi i posljednji hrvatski kralj koji se tako krunio po europskim običajima toga doba. Položio je i prisegu vjernosti papi u kojoj stoji da je on vladar Hrvatske i Dalmacije (…)

Budući je hrvatska narodna dinastija Trpimirovića (nazvana po utemeljitelju knezu Trpimiru) izumrla, uslijedila je potkraj 11. stoljeća borba za hrvatsko prijestolje. Ugarski je kralj Koloman 1097. i s vojskom prodro u Hrvatsku i u bitki na Gvozdu (Petrovoj gori) pobijedio posljednjeg hrvatskog kralja Petra koji je poginuo u boju. Kako usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, ugarski je kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine (…) 

Od 12. stoljeća sve se više pod vlašću hrvatsko-ugarske krune utvrđuje istočna granica kao vazalna banovina, potkraj 14. stoljeća, pod Tvrtkom I., a širenjem granica na okolne kraljevine izvan hrvatsko-ugarske države se proziva i kraljevinom (1377.), iako potvrdu tog naslova neće dobiti do 1461. To je zapadno orijentirana, katolička banovina koje širenjem postaje obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji 

(…) 

Na području južne Dalmacije koju su izvori nazivali i Crvenom Hrvatskom nastaje, jača, širi se trgovinom i pomorstvom potpomognuta još jedna hrvatska državica. To je Dubrovačka Republika, koja nastaje na mjestu antičkog Ragusija. Stoljećima ona priznaje vrhovnu vlast Bizanta, hrvatsko-ugarske krune i od 16. stoljeća Osmanskog Carstva. Dubrovnik kao grad-država je važno središte, zapravo žarište hrvatske kulture, književnosti, umjetnosti, pa je zato kasnije slikovito nazivan »hrvatskom Atenom« (…) 

Poslije poraza i zatočenja bana Mladena II. Bribirskog (1322.) koji se titulirao kao ban Hrvata, Bosne, knez Zadra i princip Dalmacije počela je jačati Bosna za Stjepana II. Kotromanića koji ju je kao vazal kralja Karla Roberta dobio na upravu. Stjepan je proširio svoju vlast na tada hrvatske zemlje: Završje (Livno, Duvno, Glamoč) i Hum (s Neretvanskom krajinom) i počeo širiti Bosnu na zapad što su kasnije nastavili Tvrtko i Osmanlije (…) 

Za vladanja Ludovika I. ojačala je hrvatsko-ugarska kruna i postala vodeća sila u srednjoj Europi. Najprije je Ludovik slomio moć hrvatskih velikaških obitelji (Nelipića i Šubića Bribirskih), a zatim vodio tri rata protiv Venecije za hrvatsku obalu. 

Zadarskim mirom 1358. odbacio je Mlečane s istočne obale Jadranskog mora i uzeo u zaštitu hrvatski Dubrovnik, tada trgovačkog konkurenta Venecije. Ratovao je sa Srbima oko Huma, a zatim prisilio bosanskog vladara Tvrtka I. Kotromanića da mu vrati krajeve koje je uzeo Stjepan II. Kotromanić (Završje, Hum) 

(…)

Kad je ženidbom 1387. postao hrvatsko-ugarskim kraljem Sigismund (Žigmund) Luksemburgovac, a 1391. umro Tvrtko I., zapravo obnovitelj stare hrvatske države, hrvatski otpor bio je osuđen na propast. 

Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.)

U drugoj polovici 15. stoljeća nastavljaju se stalni napadaji Osmanlija iz okupirane Bosne prema Hrvatskoj. Njih, zapravo, vode pretežito domaći, islamizirani begovi od kojih su mnogi donedavno bili katolicima. 

Bio je to stalni mali rat na granici koga vode Turska i Hrvatska (…) U tim teškim vremenima Hrvati su uspjeli 1491. pobijediti tursku vojsku koja se vraćala s pohoda u Kranjskoj. Ali sve je izgledalo izgubljeno kad je hrvatsko plemstvo 1493. teško potučeno na susjednom Krbavskom polju. 

Međutim, poraz Hrvata na Krbavi bio je najava i početak stogodišnjeg obrambenog rata u kome su Hrvati hrabro branili svaku stopu svoje zemlje. I dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora. Sačuvali su uski pojas svoje države koji su sami nazvali »ostatcima ostataka« nekoć slavnog hrvatskog kraljevstva

(…) 

Hrvatski sabor se 1494. sastao u hrvatskom gradu Bihaću i zamolio njemačko-rimskog cara Maksimilijana i papu Aleksandra VI. za pomoć u obrani, jer će se, u protivnom morati Hrvati iseliti ili nagoditi s Turcima. Pomoć koja je stizala nije bila dovoljna. 

Ali, rat je nastavljen, osobito kad je hrvatskim banom postao Petar Berislavić. On je 1513. uz Papinu pomoć potukao tursku vojsku kod Dubice i tako dao nove nade. To je ponovio i 1518. kad je s vojskom prodro do hrvatskog Jajca i opskrbio ga živežom i streljivom. Isto je učinio i iduće godine, a 1519. je papa Lav X. dao Hrvatskoj častan naziv predziđa kršćanstva (Antemurale Christianitatis). 

(…)

Od 1521. do 1566. kad je vladao sultan Sulejman II. doživljavale su i Hrvatska i Ugarska najteže poraze u svojoj povijesti i redom gubile brojne gradove i pokrajine. Najprije je 1521. pao Beograd, tada ugarski grad, nazvan slikovito »zlatnim ključem, Ugarske«, a također i Hrvatske i Slavonije. Osmanlije zauzimaju Srijem, a njihove snage iz Bosne nadiru u Dalmaciju i osvajaju Knin, Sinj i Skradin 

(…)

Budući je kod Mohača poginuo i posljednji Jagelović, Ludovik II., kralj Ugarske i Hrvatske, a da je Habsburgovcima već prije bila obećana ta kruna, i da su oni bila jedina realna snaga koja je mogla kako-tako organizirati obranu, prirodno je bilo da ih Hrvati izaberu za svoje vladare. Zbog svega toga Hrvati na Cetinu 1527. slobodnom voljom i nezavisno od Ugarske biraju za svoga kralja Ferdinanda I. Habsburgovca, ali pod uvjetom da pomogne obranu Hrvatske i poštuje sve njene stare pravice i slobodu. 

Na taj način potvrđuju elemente svoje državnosti i status slobodnog kraljevstva 

(…) 

Hrvati su u Habsburškoj Monarhiji sačuvali svoju samoupravu, tj. Sabor kao predstavnika državno-pravne individualnosti hrvatskoga kraljevstva, bana na čelu vlade, ali su u stalnim ratovima izgubili veliki dio svoga povijesnog, nacionalnog teritorija, osobito u istočnoj Slavoniji i Podunavlju, južnu Dalmaciju, Liku, Krbavu i svoje bivše prijestolnice npr. Knin. Venecija je zaposjela gradove Split, Zadar, Šibenik i druge pa je slobodan bio samo Dubrovnik, ali je i on 1526. morao priznati osmanlijsku vrhovnu vlast i plaćati godišnji danak. Hrvatska je tada, skupa s Ugarskom, bila predstraža, branič srednje Europe, a jedan dio njenog teritorija na granici bio je izuzet iz banske vlasti i od njega uređene obrambeni kordon prema okupiranoj Bosni, nazvan Vojnom krajinom, ili granicom pod izravnom vojničkom upravom iz Graza i Beča 

(…)

Na stotine tisuća Hrvata odveli su Turci i prodali kao roblje na Istoku, isto tako je velik broj Hrvata pobjegao u austrijske zemlje: u Ugarsku, Italiju, Češku pa i danas tamo žive njihovi ostatci kao gradišćanski, mađarski, slovački, moravski, rumunjski i talijanski (Molise) Hrvati. Na njihova ognjišta su najprije Osmanlije, a zatim generali Vojne krajine naselili na tisuće neslavenskih Vlaha-stočara i mali broj Srba. 

Tako je Hrvatska izgubila i dijelove teritorija i vise od polovice svog stanovništva. 

Bivši dijelovi hrvatskog teritorija pripadali su tada trima velesilama toga doba, habsburškoj Austriji, zatim dio koji su zauzeli Osmanlije i obalni pojas na kom su gospodarili Mlečani. Dakle, hrvatski državni teritorij bio je pod upravom Carigrada, Venecije i Beča, koji je putem svojih generala upravljao Vojnom krajinom, ali je Hrvatskoj ipak priznavao status kraljevine (…)

U tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili su hrvatski plemići i velikaši, poglavito Zrinski, Frankopani, Erdődyji i drugi. Oni su svojom upornošću i junaštvom često iznenađivali i tursku i austrijsku stranu i postizali zapažene pobjede koje su davale snagu za nove borbe. Međutim, junački otpor Nikole Šubića Zrinskog u Sigetu (u Ugarskoj) kada je 1566. zadržao i iscrpio golemu osmanlijsku silu i spasio Beč, zadivio je tadašnju Europu. Stoga je dobio laskavi naziv »hrvatskog Leonide«, a danas ga i Hrvati i Mađari smatraju svojim nacionalnim junakom 

(…)

Оd 1584. je i hrvatska vojska dobila nekoliko bitaka i najavila konac osmanlijske osvajačke plime. Islamizirani Hasan-paša Predojević Predojević nije uspio uzeti Sisak ni 1592., ni 1593., nego je, naprotiv, doživio sa svojom velikom vojskom katastrofalan poraz na ušću Kupe u Savu, na sisačkom otoku. Bila je to dotad najveća pobjeda kršćanske vojske i godina propasti za Turke-Osmanlije, poglavito islamizirane Bošnjane, a najveći uspjeh hrvatskog bana Tome Erdődyja koga je slavila čitava katolička Europa. Sisak je tada spasio srednju Hrvatsku, poglavito Zagreb od osvajanja i presijecanja njena teritorija 

(…) 

Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu у 16. vjеку, upravu i financiranje preuzeli su izravno Habsburgovci, a njihovi generali su upravljali njima iz Graza, a kasnije iz Beča (…) Budući je vojničko-krajiška uprava ta područja izuzela, točnije otela iz vlasti hrvatskog Sabora i bana, ona je od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća tu naselila Vlahe kojima je morala dati neke privilegije, npr. 1630. tzv. Vlaški zakon za Varaždinsku krajinu. 

Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države

 (…)“

 

Хрвати су, значи, вјековима бранили и успјешно обранили Еуропу и њене цивилизацијске вредноте, као нпр. и у Тридесетогодишњем рату против примитивних и надасве окрутних секташа, који су опали од кршћанства. 

Но унаточ овим неупитним повијесним чињеницама, великосрпски националисти не престају да кривотворе нашу славну повијест, да је краду и клеветају. Опће познату и признату повјест, коју нема ниједан други народ на свјету! Овдје само неколико примјера овог безочног, управо дрског дјелања великосрпских клептомана и мегаломана:

 

„Непотребно је, вероватно, напоменути да хрватска историографија и бана Стефана проглашава Хрватом и стога му мења и име у Стјепан II. Котроманић, али – он у тренутку свог покатоличавања (до 1347.) није могао да је био ни муслиман ни протестант, ни мормон ни Јеховин сведок, већ по сваком закону вероватноће само још један православни Србин, који је из непревидивих политичких, властодржачких разлога постао још један католички Србин. 

То исто се у области хрватске историографије, иначе, дешава и нпр. са последњим владарем Босне из XV века и именодавцем Херцеговине, последњим „Херцегом од Светог Саве“ (и великим ктитором православног манастира Заграђе код Херцег Новог, града који је он основао), Стефаном Вукчићем Косачом. 

И он је, наиме, накнадно постао још један хрватски Стјепан (као уосталом и краљ Босне Твртко I Котроманић). 

То би свакако било исто толико научно тачно, као кад би Турци прогласили његовог сина Стефана Херцеговића „чистокрвним“ Турчином, јер је прешао у ислам, тиме означио почетак масовне исламизације српског живља у Босни и Херцеговини (поданици, још једном, аутоматски примају промену вере свог владара) и ушао у историју као велики везир и велики адмирал Османске империје, под именом Херсекоглу Ахмед-паша (српски: Ахмед Херцеговић),

Или кад би пак Срби прогласили византијског цара Константина Великог Србином, јер је он ето био рођен у (данашњем) Нишу, односно Хрвати Марка Пола својим сународником, јер је исти потицао са (тада италијанског, данас хрватског) острва Корчуле, односно кад би било ко прогласио Мојсија Египћанином, јер је био рођен у египатској метрополи Тебе (данас Луксор).

(…)

Када су Турци заузели Доњу Славонију, аустријска (штајерска) властела под својим заповедником Хансом Унгнадом се 1540. уверила да се при одбрани границе од Турака „не може ослонити на домаће словинске и хрватске кметове, требало би и њих неко да брани, јер они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове“.

Зато је Унгнад предложио „да се место њих набаве ваљане плаћеничке чете Немаца и особито Срба, који већ од пре десетак година у знатном броју у Сењском приморју, Жумберку и Крањској врло успешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији, прво између Копривнице, Крижеваца и Иванића (…)“ 

То су били почеци крајишког система одбране аустријских и мађарских граница од Турака. 

И у Доњој Славонији је већ у другој половини XVI века ратовало хиљаде Срба за Аустрију и надвојвода Карло је јуна 1576. сматрао за потребно да упозори Земаљску штајерску управу, да у међувремену већина војвода на Словинској крајини „нису Хришћани, већ (српски, прим. аутора) ускоци“ („nit Christen, sondern Usskokhen“)“.

 

Што се дакле овог дела Војне крајине тиче (Карловачки генералат), индикативно је писмо, које је један језуита упутио свом старешини у Риму 1653., наиме, да су „српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).

(…)

Егзистирао је као независна Дубровачка Република 1358-1808. „Nезависна“ у извесном смислу условно речено, јер је овај град-држава увек стајао у већој или мањој зависности од околних великих сила: од оснивања града па до 4. крсташког рата 1204., када су је римокатолички бојовници победили и трајно ослабили, то је била Византија, потом је 1205. следила Венеција, од 1358. Мађарска, од 1433. Османско царство, од 1684. Аустрија, од 1800. Француска и од Бечког конгреса 1815. па све до 1918. опет Аустрија тј. Аустро-Угарска. Интересантно је, да се Дубровник све до после 1. светског рата (а тада у управном смислу и у оквиру Краљевине СХС а потом Југославије) није налазио у оквиру Хрватске, Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана. 

Погледајмо овде још пример накнадне хрватизације изузетно занимљивог Дубровчанина, научника светског гласа Руђера Бошковића (1711-1787.). Он је био несумњиво универзални геније управо ренесансног типа, физичар, астроном, математичар, дипломата, филозоф, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, путописац, професор, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Своје образовање је стекао у бесконкурентно најбољим образовним установама свог времена, дакле код језуита, чији члан је касније и сам постао. Себе је сматрао Дубровчанином, Словином/Словинцем а свој матерњи језик је звао, исто тако уобичајено у Дубровнику, „нашки“ (као нпр. у писмима, које је са својих путовања слао сестри Аници). Хрватска историографија, наравно, његов језик једноставно преименује у „хрватски (илирски)“.

Нејасно је, додуше, откуд се сада хрватски изједначује са илирским, да ли то значи да су Хрвати истовремено Словени, затим и народ иранског/аријевског порекла (в. доле поглавље о Хрватској) и на Балкану староседелачки Илири? 

У време каснијег (XIX век) „Илирског покрета“, додуше, постојало је стремљење да се сви Јужни Словени изједначе са стародревним Илирима, али само партикуларна поставка „хрватски = илирски“ је без основа. 

У Бошковићево време се хрватским језиком, иначе, још увек сматрао само кајкавски дијалект, што ће се променити исто тако тек у XIX веку, са штокавским наречјем Вука Караџића и са хрватским књижевником и политичарем Људевитом Гајем, који је 1835. објавио „проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и о прихватању штокавштине (Вука Караџића, прим. аутора) и новог правописа“. Да је Људевит Гај знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивнм смислу посрбљивања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ:

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (подвучено од стране аутора)?“ 

Бошковићев отац Никола је био православни Србин из места Орахов До, код Требиња у Херцеговини а мајка Италијанка Павла Бетера. После доласка и одомаћивања у Дубровнику Никола Бошковић се, што је било правило, покатоличио и постао Дубровчанин (католички Србин, Словин).

Упркос томе, хрватска историографија тврди да је овај син једног касније покатоличеног Србина и једне Италијанке, обоје Дубровчани, заправо био Хрват и за то нуди само један „доказ“, по својој омиљеној шеми „католичанство = хрватство“: „Svi Boškovićevi pretci po očevoj strani upisani su u rimokatoličke matice, što je jedna od činjenica koje velikosrpski posizači izbjegavaju spomenuti.“

(…)

Поменимо овде додатно да хрватска историографија тврди шта више и „Nikola Tesla (Smiljan, 10. srpnja 1856. – New York, 7. siječnja 1943.) bio je hrvatski i američki znanstvenik i izumitelj srpskoga podrijetla.“

Никола Тесла, још један научник светског гласа, био је син српско-православног свештеника из села Смиљана код Госпића – како би он заправо могао да је био „hrvatski (…)  znanstvenik i izumitelj srpskoga podrijetla“? 

Оно што ову тврдњу чини врло циничном, изразито безобзирном у односу на основни пијетет и хуманистички систем вредности, то је чињеница да су трупе геноцидне хрватске државе 1941-1945. већ почетком августа 1941. године „магдебургизовале“, значи до темеља разориле Теслино родно место и побиле стотине ненаоружаних српских цивила, мушкараца, жена и деце, најчешће спаљивањем живих људи тј. клањем:

Никола Тесла је у то време био још жив и налазио се у Њујорку, у оквиру „контрафактичне историје“) би било примерено питање – да ли би он, да се којим случајем у августу 1941. налазио у посети свом родном месту, остао на животу као „hrvatski (…)  znanstvenik i izumitelj“?

(…)

Узмимо као пример и један много ранији историјски пример, једну столетну немачку пословицу, која је од XVII века па до бомбардовања Магдебурга у Другом светском рату стајала уклесана на његовој градској катедрали: „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата!“

За њен настанак се постарало освајање ове значајне источнонемачке метрополе 1631. од стране римокатоличке ратне стране у религиозном Тридесетогодишњем рату и скоро апсолутно уништење великог и богатог протестантског града, као и следствено масовно убиство пар десетина хиљада његових цивилних и беспомоћних становника, а у року од само неколико кратких дана. То је тематизовано, поред осталог, у „Историји Тридесетогодишњег рата“, великог немачког песника и мислиоца (и предавача историје на универзитету у Јени 1789-1791.) Фридриха Шилера (Friedrich Schiller). Шилер у овој хроници најдужег и најкрвавијег католичко-протестантског сукоба у Европи, поред осталог, описује како су се римокатолички хрватски бојовници, по освајању Магдебурга, сјајно забављали бацајући живу протестанску децу у ватру и разумљиво је његово ужасавање због оваквих поступака, како он пише „… страшних хрватских банди, које су биле пуштене на злосрећни град…“

За подсећање – уништење протестантског Магдебурга у мају 1631. од стране римокатоличких оружаних снага из (од стране папства доминираног дела) Европе представљало је парадигму безобзирности и бестијалности у верским ратовима у окциденталном делу Европе. То је био жалосни врхунац безумља у овом „од језуита и њихових ватрених придика распламсалом, са-иницираном и све време праћеном рату“. Командант римокатоличке армије, гроф Јохан Церклас Тили (Johann Tserclaes Tilly), био је – због свог школовања у језуитском реду – у народу и од стране војника називан „монах у оклопу“.

Овај масивни ратни злочин и злочин против човечности је, иначе, обогатио и немачки језик једном новом речју: „Магдебургизовање“ (цинична варијанта гласи „Магдебуршка свадба“), као ознаком за тотално уништење једног насељеног места и масовно убиство – уз претходна мучења, мрцварења, силовања и наравно пљачкања – цивилних становника.

Од 35.000 људи, коју су 9. маја 1631. обитавали у том, једном од највећих и најбогатијих немачких градова свог времена, у року од три дана, колико је језуитски ученик, „монах у оклопу“, гроф Тили, дао слободно својим плаћеницима, било је масакрирано између 20-25.000, а 1639. ту је живело њих још само око 450. Магдебург ће поново достићи свој првобитни број становника из времена пре „Магдебургизовања“ тек стотинама година касније, у XIX веку. Папа Урбан VIII (Urbano VIII) је потом у једном писму од 24. јуна 1631. „изразио своју велику радост поводом уништења тог јеретичког гнезда“.

Хрватске трупе, у јачини од око 850 људи, стајале су под командом хабзбуршког царског капетана, касније генерала Јохана Лудвига Хектора, грофа од Изоланија / Johann Ludwig Hektor Graf von Isolani (600 лаких коњаника, док је 250 стајало под командом генерала Колореда / Colloredo) и биле су „по злу познате, због злочина које су чиниле над цивилним становништвом. Хрватска лака коњица није била предвиђена за главну борбу на првој борбеној линији, већ се бавила извиђањем, нападањем непријатељских линија снабдевања и терорисањем протестантског становништва (…).“

Међу римокатоличким бојовницима су се налазили Немци, Пољаци, Шпанци, Италијани, Французи, Мађари, Хрвати, итд., укупно око 26 800 војника, при чему је хрватски удео био једва нешто мало већи од 3%. Зашто је, међутим, од тог времена па све до разарања града од стране савезничке авијације у Другом светском рату на магдебуршкој катедрали стајао уклесан дотични молебни натпис „Боже, сачувај нас рата, куге и Хрвата“?

Погледајмо шта каже један примарни историјски извор, једно сведочанство из 1632. (ауторска подвлачења су дата курзивом):

„Кроз другу капију су продрли Хрвати у град (…) Тада је почео масакар читавог утврђења, свих наоружаних и ненаоружаних грађана, на улицама, у кућама и црквама. Безбројна зверства и ужаси су почињени и више него добро документовани 

(…).“

И један други савременик, Филип Винсент / Philip Vincent, оптужио је хрватске војнике у Магдебургу за дословце дивљачке злочине – масовна силовања, садистичка мучења, сакаћења (вађење очију, драње коже, одсецање носа и ушију, откидања прстију, кастрирање, итд.) и убијања младих и старих, жена и деце. Његово дело из 1638. године, снабдевено је детаљним описима и илустрацијама, које Хрвате оптужују шта више и за канибализам над протестантском децом.“

Исти нељудски поступци (осим канибализма), као и при мучењу и убијању жртава при Србоциду и геноциду над Јеврејима и Ромима од стране њихове државе 1941-1945, чију страшну парадигму представља логор смрти Јасеновац.“

 

Как смо већ на почетку овог прилога констатирали – безочно и дрско, неутемељено и незнанствено! Не, то није еуропејски, тако Србија никад не мре ући у ЕУ, у нашу цивилизирану интернационалну заједницу истих вриједнота! 

Ми будемо то посве сигурно спријечили, то је наша цивилизацијска дужност и обавеза! Как смо управо видјели, они се дапаче трсају да је и наш знаменити знанственик Никола Тесла њихов (O tempora! O mores!). Тесла, који ће ускоро поносно красити хрватски еуро и проносити славу хрватског духа и хрватске знанствености читавим свјетом! 

Не, Србија у ЕУ, то не мре бит, јер как је један наш честити и виспрени свијећеник на почетку последње великосрпске агресије на Хрватску у једним њемачким новинама исправно, врло точно констатирао: 

„У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено!“ Ми будемо овде додали само још – нешто мегаломанско и клептоманско!