Владимир Умељић: „ДОМИНО ЕФЕКАТ“

Владимир Умељић

Тај ефекат је резултат промишљено лаког притиска на прву домино плочицу у једном вијугавом и комплексном низу а циљ је да све плочице заредом падну и створе једну нову и што хармоничнију слику.

Исти принцип као при првом камену једне лавине, мада ту много хаотичнији, без икаквих закона геометрије или при отклањању једног каменчића из мозаика, којим овај губи смисао.

То је, како изгледа, пут и усуд енглеског Стармера, француског Макрона и немачког Мерца, јер – корумпирани и неонацистима прожети клан тј. режим Володимира Зеленског је на путу да се развеје, увене и нестане.

Он је одавно њиховом (погрешном) одлуком постао та рисканта, јер одлучујућа прва плочица ових неуких играча. Њему ће чак и та утеха бити ускраћена, да је био барем шаховска фигура.

Застрашујући и у извесном смислу фатални, јер непревидиво долазећи „домино ефекат“ је основни разлог зашто се од њих не може очекивати промена политичког курса, ма колико он постајао све сличнији Титанику, јер од почетка претпрограмираним притиском на прву плочицу (Зеленски) и предстојећим, неминовним падом његове владавине, они су први који ће му аутоматски следити.

А нова слика има своје име, наиме – нови светски поредак.

То значи, у питању је не само њихова гола политичка егзистенција, што је већ ах! тако значајно за европску и светску историју, већ и много значајнији елементи, наиме – ко ће потом преузети одговорност за милионе апсолутно непотребних жртава овог рата, који је био решен пре него што је и почео?

И као друго, поставља се, с обзиром на актуелно посртање и тетурање низбрдо читаве Западне Европе, питање – ко ће све ући у историју као гробар Европске уније, својевремено једног грандиозног мировног пројекта од светског значаја? Јер из Европе су првобитно потекле и све утопије о светској владавини, што је резултирало и (до сада јединим) светским ратовима,

Но очеве овог пројекта су ето наследили провинцијални и аматерски играчи домина.

Они међутим представљају врло опасан, јер тешко урачунљив фактор – докле су они спремни да иду, да би упркос свим критеријумима успеха ипак покушали да спасу своју кожу и егзистенцију, да би некако избегли неумитно питање одговорности за сва зла, којима су активно и жустро допринели и до данас доприносе?

Квадратура круга? 

Не, Дарвинов инстинкт преживљавања, опстајања. Ту нема места за скрупуле, савест, емпатију, не, ти појмови се у њиховом речнику појављују само као ушећерене обланде у служби пуког самоодржања.

Барем по њиховом схватању, јер њихову биолошку егзистенцију нико не угрожава.

Тиме они значи фалсификују и овај Дарвинов принцип, јер ниједан лав или хијена, вук или лисица неће покушати да убије читаво крдо козорога, антилопа или дивљих свиња а само да би остали на челу сопственог чопора.

Не, тако нешто чини само (наводно разумни) човек, који по Конраду Лоренцу представља „погрешан искорак еволуције“. А Украјинци и Руси, то је само неко туђе крдо. Као својевремено исувише бројни незападни народи.

Које значење, који значај има препознавање ове констелације за Србе?

Као прво и само логично, ако њима ништа не значи да ли ће милион или више милиона Украјинаца да изгуби живот и још више буде обогаљено а уз жарку жељу да им се придружи што више Руса – зашто би они имали иоле обзира према малом српском народу, коме су већ крајем прошлог столећа (не по први и сигурно не последњи пут) јасно показали какву му судбину намењују и доносе?

А као друго, искуствено је сазнање да су лав, хијена, вук и лисица опаснији када су рањени а најопаснији када су им ране по живот опасне. За очекивати је, дакле, да ће они када буду скрајнути тј. дефинитивно потиснути са међународне политичке позорнице, што је већ у току, покушати да то компензују односно како/тако покрију што енергичнијим акцијањем на штету мањих, слабијих.

То значи, од њих Срби не могу да очекују ништа добро (Косово и Метохија, Република Српска), осим ако ова „вољна коалиција“ не буде видела неки сопствени интерес у томе да нас остави на миру. 

Но како мрави да убеде слона, да је у његовом интересу да мравињак преживи?

Срби то не могу, али Руси могу и њихова подршка нам је драгоцена, као што је била одлучујућа у време Првог светског рата. Врхунац те помоћи је био када је преко 100.000 исцрпљених и изгладнелих српских војника, са старим краљем Петром и преко 2.000 официра, стигло до Албаније а врли западни савезници одбили да им помогну, упркос претходно датом „чврстом обећању“ да ће то учинити.

Бродови за превоз Срба у Грчку једноставно нису били обезбеђени а Италија је шта више 28. децембра 1915. званично обавестила српску Владу, да ће, уколико српски војници буду прешли преко албанске реке Шкумбе, започети ратне операције против њих.

На то је уследио ултиматум руског цара Николаја II, упућен британском краљу и председнику Француске, да уколико одбију обећану помоћ српској војсци, да Русија раскида савез с њима и повлачи се из рата.

И – одједном је све функционисало, Запад је открио (не своју савест, емпатију, част, поштење, већ) свој интерес.

Нечему сличном би требало тежити и данас јер, још једном, Велика Британија, Немачка и Француска не мисле Србима ништа добро, као уосталом ни Украјинцима а камоли Русима. 

Потребно је, дакле, да они открију свој интерес, да у суздржаности, толерисању односно повратку на позиције међународног права (Косово и Метохија, Република Српска) барем препознају „мање зло“ са своје тачке гледишта. 

Ни тиме се неће спречити предстојећи пад режима Володимира Зеленског и следствени „домино ефекат“ у односу на њих саме, на британског Стармера, француског Макрона и немачког Мерца. 

Па ма колико они своје делање увијали у вербалне обланде пуког самоодржања, ушећерене идеалима демократије, недељивих људских права и владавине неприкосновеног међународног права. Исто оно, што су и њихови претходници чинили, док су крајем 20. века насилно и противправно комадали другу Југославију на српску штету.

Они се без икаквог смисла и даље понашају не као одговорни државници, већ као провинцијални и аматерски играчи домина. 

Закључно, поменимо ради целовитости и тај аспекат, Александру Невском се приписује изрека: „Ко мачем сече, од мача ће погинути.“ Аналогно томе смело би, слободно интерпретирано, да важи и: 

„Ко игра домине, мора да рачуна и са домино ефектом.“ 

А за њих су политичке домине једна игрица, „домина“ је вероватно дама, специјализована на садо-мазо сексуалне перверзије  а „доминус“ се схвата и употребљава само фарисејски, не доводи у везу са вером, етиком и моралом, са Господом. 

Апостолско питање (из апокрифа Светог Петра): „Quo vadis, domine?” („Куда идеш, Господе?“) и Његов одговор: „Romam venio iterum crucifigi.“ („Идем у Рим, да ме поново распну.“), за њих је престарела тричарија из једног одавно мртвог језика, нешто што се не котира на берзи акција и не игра никакву улогу на вашару таштине постмодерног времена. 

То не припада игри домина. За разлику од стотина милијарди већ отуђених, јер „замрзнутих“ руских евра и долара, које они апсурдном (бес)правном акробатиком по сваку цену желе да присвоје, отму и разделе у свом смислу.

Па ма колико од тога завршило на приватним рачунима клана Володимира Зеленског.