Владимир Умељић: ДОБРА СТАРА ВРЕМЕНА

Владимир Умељић

Чежњиво дозивање добрих старих времена се апсолутно може разумети, када јесен живота почиње да човеку доноси нелагодности и бољке, када снага све више попушта и све што је раније било лако, јер само по себи разумљиво, почиње да бива напорно и не ретко мучно.

Но постоји ли тако нешто и у односу на народе и њихове историјске усуде?

На која добра стара времена би Срби могли да се позивају и да жале јер су прошла, да носталгично уздишу и сетно климају главом? Да их толико прижељкују, те да усредсреде своје снаге не би ли их обновили, повратили, иако у новом јер неумитно савременом руху?

Вероватно би било бесмислено, јер узалудно тражити их у 20. веку.

Прво погибије у два ослободилачка и победоносна Балканска рат 1912-1913. а потом огроман данак у крви у Првом светском рату, па прокоцкана победа упадањем у клопку југословенства.

Томе је следила Хитлерова убилачка србомржња и страшни Србоцид хрватске државе 1941-1945. у Другом светском рату, те закључно деценије Титове комунистичке диктатуре, када је његова УДБА била наша ултимативна судба. 

Нисам ретко, додуше, слушао чежњиве уздисаје и хвалоспевне сањарије о овим последњим „добрим старим временима“ („Шта нам је под Титом фалило? Све смо имали!“), али наравно само од још живих чланова тадашње владајуће номенклатуре и њихових потомака. 

Јер они су тада заиста јели швајцарску чоколаду и руски кавијар, немачке кобасице и грчки сир, пили француска вина и шкотски виски, носили италијанску гардеробу и америчке ципеле.

Наравно, све то само „у име народа“. 

Док је убедљиво највећи део становништва, дакле дотичног народа, мазао свињску маст на хлеб, јео танки посни пасуљ и ван поста, попару и качамак, крпио панталоне, чарапе и џемпере, каткад и пијуцкао ракију, када би је добио од рођака са села. 

Та ракија је иначе била безконкурентно најквалитетнији део исхране, мада само ако су рођаци били добронамерни, ако они значи нису припадали неком другом политичком табору.

Огњену круну овом збивању је поставио НАТО и одговарајуће, само доследно и консеквентно закључио тај наш страдалнички век. 

А пре тога? Стотине година робовања Османлијама, обесправљеност, увек изнова убиства, пљачке, силовања и насилна исламизација а западно од Дрине масовно покатоличивање, одрођавање и претапање у друге нације.

Можда време Немањића? 

Тешко, јер ми не знамо и не можемо да знамо каква су то заправо била времена за људе, који су тада живели. А уз то, што се даље иде иде у прошлост, то је теже повлачити било какве паралеле.

Сигурно, ми можемо да будемо поносни нпр. на тада прилично револуционарну одлуку цара Душана Силног, којом је дао право и „обичним“ људима, себрима, да у случају неправде доведу пред суд и себи надчињеног властелина а пре свега да вечно будемо захвални Светом Сави, који је наше претке научио православљању Творца и за сва времена исковао наш верски н национални идентитет. 

Но то је однос према прошлости, према сопственој историји.

Не, чињеница је да та „добра стара времена“ могу да хвале и жале или бивше владајуће касте или они народи, који су освајали, поробљавали, експлоатисали друге и профитирали на њихов рачун, гојили се њиховим мршављењем, неговали своје здравље њиховим болештинама, развијали своју културу уништавањем њихове. 

А Срби никада нису били у том империјалном „клубу“. 

То значи да се чежњиво дозивање добрих старих времена апсолутно може разумети само у индивидуалном смислу, када значи јесен живота почиње да човеку доноси нелагодности и бољке, када снага све више попушта и све што је раније било лако, јер само по себи разумљиво, почиње да бива напорно и не ретко мучно.

Али нашем народу као целини не преостаје ништа друго, већ да све учини, не би ли коначно дошла добра нова времена, ако не непосредно за нас, онда барем за оне генерације, које ће доћи.

Јер српски национ је упркос овој и оваквој историји преживео, није га стигао усуд Феничана, Вавилонаца, Асираца, Хикса, Хетита, Етрураца, Келта, Хазара, Инка, Маја, Ацтека, Толтека…

А мали народи морају да буду скромни, да значи и свој голи опстанак сматрају срећом. 

Сигурно, врло трезвена научна истраживања указују на чињеницу да је српски национални корпус само у 19. и 20. веку кроз исламизацију, покатоличавање, ратна страдања и Србоцид хрватске државе 1941-1945. (касније и кроз емиграције и следствену асимилацију у земљама-домаћинима)  изгубио високи седмоцифрени број својих припадника (и њихових потомака), но и од првобитних дванаест племена Израелита, десет је ишчезло из историје, али Јевреји су ипак преживели.

Зашто не учити од њих? 

Јер они су додуше познати по својим вечитим зађевицама, расправама и свађама, али када се ради о вери и нацији, тада све размирице престају, они стоје заједно и непоколебљиво иза својих основних вредности. 

Иза свог опстанка.

Наше српске свађе пак завршавају се не ретко разбијеним главама и када се ради о исправности једне пијачне ваге за мерење кромпира а тек ако је политика у питању, онда се по (искуствено потврђеном) правилу дешавају драстични расколи и братомржња експлодира, тада се врло брзо појављују и примењују они претешки „аргументи“, који се иначе под нормалним околностима зову каменице и батине, ножеви и пиштољи, робијашнице, стрељачки стројеви… И то се, о јади наши, исувише често сматра некаквом врлином, мушкошћу, храброшћу и шта више дужношћу, обавезом према „часном образу предака (?!).

Тада, међутим, исувише брзо бледи и нестаје оно право – љубав, слога, саборност.

Ако дакле за наш народ постоје икаква „добра стара времена“, онда је то било када су ове горње есенцијалне вредности имале превагу у социјалним односима. Или барем биле приоритетни циљ, коме се тежило. 

Зашто не данас? Зашто не увек? 

Не, то није моралисање или испразни, салонски идеализам беспослених, залудних и од стварности отуђених интелектуалаца, већ оно што потомци два преостала племена Израелита све време чине.

То је борба за опстанак. 

Закључна примедба: 

Да би се избегли неспоразуми – овде се разматрају принципи националног одржања и не тематизују актуелна збивања у појасу Газе, где се са свим дужним поштовањем и саосећањем за 1.200 јеврејских цивила, жртава бесомучног и неопростивог тероризма Хамаса, у међувремену не може смислити било какво образложење за последичну насилну смрт преко 60.000 палестинских цивила од стране израелске војске, закључно са женама и децом.

И – све нажалост иде даље.

Јер тиме је и старозаветно: „Око за око, зуб за зуб“ одавно безнадежно инфлационирано и тиме обезвређено. Но, још једном, то није тема овог размишљања, јер иначе би било неизбежно дискутовати, поред осталог, и о вечитој трауми потомака жртава Холокауста, као и да је мање од 7.000.000 Јевреја у Израелу окружено са око 200.000.000 Арапа (око 360.000.000 у читавом свету), плус око 90.000.000 Иранаца, који већински изражавају намеру да „све Јевреје баце у море“, итд.

Исто тако, да је ради оваквог поступања израелских политичара и следствено војске нпр. у Немачкој број антисемитских инцидената 2024. порастао за 77% у односу на прошлу годину, што је сасвим сигурно неразумно и непримерено, већ само криминално, из ниских и опасних мотива. 

Јер никада више не сме да важи оно, што је римокатолички великодостојник Petrus Venerabilis (Петар Часни), игуман братства у манастиру Клуни у тадашњој франачкој држави (1092-1156.), својевремено написао свом краљу Лудвигу VII:

„Јевреји су још далеко већи непријатељи Бога од Сарацена (…) То нису људи, већ животиње (…) и морају да остану сачувани само за један живот, који је и од смрти гори (…)“.

Смислено исто оно, што је ах! тако велики британски хуманиста Сер Питер Јустинов себи крајем 20. века дозволио у односу на Србе: „Срби… И животиње користе своје ресурсе далеко умешније од ових наопаких створова, чији развој далеко заостаје за развојем људске врсте…“

И никада више не сме да важи оно, чиме је папа Павле IV (1555-1559.) започео своју булу Cum nimis absurdum: „Потпуно је апсурдно и апсолутно непримерено да Јевреји, који су ради свог сагрешења од стране Бога проклети да вечито буду робови …“ („Cum nimis absurdum et inconveniens еxistat ut iudaci, quos propria culpa perpetuae sеrvituti submisit (…)“

То међутим не сме да важи нити за Јевреје, нити за Палестинце, нити за било које људе на свету. Закључно, нека ми буде дозвољено, нити за Србе. Па макар овај тешки, неопростиви расистички испад Сер Питера Јустинова само био израз жала за „добрим старим временима“ британске светске империје, када је Лондон одлучивао ко су људи а ко животиње.