Владимир Умељић: ДИСКУСИЈА О БОГУ, НЕОПТЕРЕЋЕНА КОМПЕТЕНЦИЈОМ

Шта је лакше, смисленије, плодније – дискутовати, разговарати о Неизговорљивом, о Небеском Сведржаоцу са једним равнодушним атеистом или са једним острашћеним антитеистом?

Одговор гласи – са једним интелигентним, добронамерним и отвореним човеком. То се додуше ретко дешава, али зар није злато, зар нису дијаманти тако скупи, јер их мало има, јер се ретко налазе?

Недавно сам имао прилику да разговарам са једним немачким интелектуалцем, доктором теологије, који је потом иступио из своје (римокатоличке) цркве и постао по сопственом исказу агностичар и атеиста, мада би по мени пре одговарала квалификација милитантног антитеисте.

Ознака агностичар, дакле онај (који по могућству чак следи Сократу и зна да) ништа не зна, смела би да барем условно важи.

Он се том приликом а знајући моју одбојност према Ватикану управо (анти)мисионарски упео да ме просвети о немогућности егзистенције Бога, који је човекова измишљотина и пројекција самог себе, коју светски моћници, Ватикан, али и све остале цркве тј. религиозне заједнице, све време злоупотребљавају ради својих уских интереса, да би себи потчинили и израбљивали човечанство.

Све што заиста постоји доступно је човеком разуму а Бог је само недоказива фикција. То није некакав примитивни комунизам и његово само исполитизовано: „Религија је опијум за народ“, то је трезвена наука, то је рационално просвећивање одавно констатовало, установило као непорециву чињеницу.

А верници су, па били и најискренији, само за жаљење, они непотребно и контрапродуктивно траће своје евентуалне духовне квалитете, своје време, снагу и заправо читав живот на заблуде, празнословне бајке и бесмислице, губитници…

Скренуо сам му пажњу на српску пословицу о жабама и бабама, да наиме чињеница да је Ватикан одавно напустио Исуса Христа и хришћанску веру, и трансформисао се у један мултинационални концерн финансијског и политичког карактера, није никакав аргумент, никакав доказ непостојања Исуса Христа и вере у Њега.

И као друго, зна ли он за Ајнштајнову теорију релативитета и за квантну теорију, које су обе математички доказиве, важе, иако се међусобно искључују, фактички потиру? А ако зна, да ли он њих и њихов међусобни однос разуме?

Да, зна и не, не разуме.

И шта је логична консеквенца тога? Да оне не постоје, да научна истина коју обадве садрже не важи, јер је недоступна његовом разуму? Не, наравно, али ту се ради о науци, о високо специјализованој области, која није свима доступна, но да то нема никакве везе са мистиком и спекулацијама о нечем наводно духовном, које не следи ни елементарној логици.

Док истовремене тврдње да је два плус два четири и да два плус два није четири одговарају тој логици, питао сам и додао да ми као лаику наравно не пристоји да постављам размишљање и резултате рада у једној високо специјализованој научној области у питање, но одакле ми право да постављам у питање резултате размишљања и доживљених искустава из хиљада година људске историје? И то у једној колико елементарној, толико и есенцијалној области човековог духа и животног усуда?

Да, али ја нисам лаик, већ теолог, гласио је одговор у коме је прилично јасно вибрирао осећај надмоћности, и потом је прешао на јеврејске, старозаветне корене хришћанства, које је „Исус Назарећанин напустио, издао“, но и у тадашњим јудејским спекулацијама је непревидиво, да су њихови рабини пројектовали себе у дотичну представу Јехове, неког свемоћног, који захтева апсолутно покоравање и неприкосновену власт, који је насилан, подложан јарости и осветољубивости.

Неко ко чини зло а онда се људи питају откуда зло међу њима, да… Јер Исусов наводни Бог би требало да је свемогућ и свемилостив, зашто онда не искорени зло?! Ако не може, онда није свемогућ, ако неће, онда није свемилостив!

Погледајте само Кабалу, рекао је с висине зналца, ту намерно крајње запетљану и тотално неразумљиву мистику, која слави самодржачку и властољубиву идеју деспотског држања човековог духа и тела у ропству, хвали разарачку свемоћ и диктирање свих правила одозго. Слави нешто невидљиво, скривено, недоказиво. И – крајње нетолерантно!

Не, то је неспојиво са хуманизмом, са човековом урођеном, јер разумом и свешћу диктираном тежњом ка слободи!

Питао сам га, одакле му то?

Из литературе, одмахнуо је неодређено руком, ја сам као што знате промовисани теолог.

Питао сам га да ли то значи да је студирао „Sifre ha `ijjun“, „Књиге контемплације“, из друге половине 13. века, да се удубљивао у расправе истакнутих кабалиста, Мозеса Кордовера, Исака Лурије, Хаима Витала?

Промрмљао је нешто о теолошкој компетенцији, но ја сам наставио да говорим.

Једино тачно до сада је да се Бог не да математички доказати, јер наука и вера представљају два сасвим различита нивоа рефлексије (исте) стварности, поседују различите приступе и речнике, законитости и начин опхођења са тајнама живота. При чему смо све време сведоци, да су понеке јучерашње тајне данас познати и чак општеважећи постулати.

Да, теолошка компетенција, западни теолози, који се непрекидно труде да од богословљења направе једну науку, да би се дистанцирали од Аристотелових „софиста, који се у служби митологије баве Богом“.

Они се, дакле, куну у тзв. здрав разум (лат. Ratio, интелект, капацитет мишљења, разум, прорачунавање, одмеравање) и покушавају да рационализују трансценденцију (лат. transcendentia , превазилажење онога што је могуће разумети, појмити или искусити нормалним чулима).

Највећи део њих тј. вас се приклања Хегеловом принципу: „Једини облик, у коме истина може да егзистира, је научни систем исте“ и тиме неминовно упадају у клопку просветитеља света и природе, које нико није просветио у односу на саме себе.

Они у суштини покушавају немогуће, да наиме подвргну неизговорљиво изговорљивом, мистику науци, метафизику физици, да алхемијски претворе олово у злато, да постигну синтезу ватре и воде.

Тај покушај каузално-аналитичког вредновања неизговорљиве мистерије на основу профано-научних законитости просвећеног Запада, међутим, следствено осуђује западну теологију на само две, подједнако незахвалне алтернативе:

а.Теолошкој науци Запада полази за руком да „истражи“ Бога. У том случају, то није Бог и то није „тео-логија“, већ само „једна-од-многих-логија“. Будући да је то безизгледно, остаје само могућност да

б. западна теологија не успе да Божију мистерију преведе на човеков ниво рационалне рефлексије стварности и тада опстаје и ова наука, али остаје оно што јесте – једна аналитичка, строго рационална скупина логички дефинисаних а (научно) непроверљивих хипотеза, која је захваљујући свом прекомерном ослањању на профану просвећеност световних наука, осуђена на вечито понављање својих неуспеха.

Владимир Лоски каже:

„Када се источна хришћанска духовност означава као „мистична теологија“, онда се не ради о некаквом тражењу једне сентименталне мистике, која би упућивала на недостатак духовне равнотеже, већ само зато јер то никада није једна апстрактна теологија која оперише појмовима, већ једна контемплативна теологија која уздиже дух до стварности, које превазилазе могућност људског поимања.“

Ово је једна врста дефиниције и, истовремено, израз дубоког поверења и верности једном принципу, који одбија да се подвргне било каквој човековој (у овом случају – научној) „власти над дефиницијама стварности“.

Свакако, и овде се врши дистанцирање од Аристотелових „софиста, који се у служби митологије баве Богом“, али се исто тако суштински одбија могућност да се теологија редукује на ниво једне само аналитичке науке. Полазећи од тога да је трансцендентно, Бог, изнад нивоа ма колико просвећеног људског разума, решење се тражи у активирању једног вишег нивоа људске душе.

То конкретно значи да се православни начин богословљења не бави покушајима да сведочанства керигматичара (Свето писмо) „преведе“ на нововремено-рационални језик а камоли да га некако укалупи у тренутно важећи „научни систем истине“, већ се одлучује за развој личне, сопствене способности и отворености за оно, што човек зове „мистичним“ а у нади да ће постати достојан учешћа у трансцендентном.

Лоски даље каже: „Традиција источне цркве никад није правила разграничавајућу разлику између мистике и теологије, између једног личног искуства Божије тајне с једне и црквених догми с друге стране (…)

Једна догма формулише и уобличава једну истину, која нам се открила, али та истина се односи на неистраживу мистерију. Стога ми морамо да живимо ту догму тако, да ни у ком случају не покушавамо да ту мистерију прилагодимо нашем начину разумевања, већ напротив – ми морамо да покушамо да суштински изменимо самог себе, да изменимо свој дух, своје унутрашње биће и да га учинимо способним за мистични доживљај.

Теологија и мистика се међусобно подржавају и допуњују, и немогуће је замислити једну без друге. Мистични доживљај је лична примена садржаја заједничке вере, теологија је облик изражавања онога, што је доступно искуству сваког човека а што служи добру свих.“

Тиме се нипошто не негира научна вредност методолошког поступка, при коме се нпр. путем егзегезе и херменеутике одређује старост, време настајања исказа у Светом писму, разлучује традиција од редакционалних интерполација записивача и сл. То је апсолутно корисно, остаје међутим у области рациа и нема утицаја на трансцендентни карактер Божије мистерије.“

Наглашава се, дакле, приоритет мистичног (метафизичког не само у метафизичком) у односу на научно, које се по природи ствари тешко може наћи у метафизичком, а анализа и логика устаљене и признате научне методологије остају на споредном колосеку, уступају место интуитивном верујућем стремљењу ка свеобухватној синтези.

Теологија је у овом систему вредности неопходна форма изражавања вере, али форма изражавања теологије је примарно зависна од индивидуалног мистичног искуства при тражењу близине трансцендентног а не од „непогрешивих“ црквених догматичара. Тиме се теологија – која ионако није у стању да објасни вишу, духовно-сакралну стварност – свесно оставља на нижем нивоу рефлексије стварности, тамо где су језик и аргументи људског разума заједничко добро свих, како теистичко-метафизичког погледа на свет, тако и атеистичких наука.

Није значи, поред осталог, неочекивано да православна теологија посматра чуда нпр. као нешто реално, свакако, на једном другом нивоу рефлексије реалности, и као показатељ наклоности Бога ка изабранима, те да сходно томе никада не би дошла на помисао да један одговарајући извештај о томе оквалификује као „(…) религиозне идеје у историјским хаљинама (…)“, односно да „(…) будући да такви извештаји противурече здравом разуму, они се морају посматрати као неисторијски (…)“ (B.D.F. Strauß).

Зашто, међутим, не поћи од просвећеног сазнања да је поимање стварности увек једна унутрашња пројекција спољне стварности (на наш дух, на унутрашњу стварност) и да су чуда, аналогно томе, спољна пројекција унутрашње стварности, осветљене Божијом милошћу?

Јер Божије светло чисти од греха и „(…) може се дефинисати као видљиви карактер Божијег, енергије, односно милости у којој се Бог обзнањује (…)„

Религија наиме, по природи ствари, не постоји без мистике и она се у хришћанству развила на Истоку. Исихастија (ἡσυχία, hēsychía, „Мир у Богу„) је радикални супстрат ранохришћанске, православне мистике. Прво писмено сведочанство о њеној сржи, о „Исусовој молитви“ или „Молитви срца“ оставио је египатски еремит Макарије Велики (око 300-380/90) а потом су је развили превасходно монаси са Свете горе Атоса.

Циљ исихаста је гностички доживљај Бога још за време овоземаљског живота и тај успон ка трансцендентном води преко силажења у највеће дубине сопствене душе, то је: „(…) усамљено тражење сопственог ‘ја‘, тражење ‘Божијег новог‘ у човеку (…).„

Једно означавање Бога, које исихасти често употребљавају, је „нематеријално, чисто светло“, док је сопствена људска душа створена из „духовног материјала“. Улажењем у духовни материјал своје душе, значи, омогућује се unio mystica, мистично спајање са Богом и тиме се постаје део нематеријалног светла.

И – овде се појављује једна нит, која води ка средњевековним кабалистима и њиховом схватању „чистог, нематеријалног светла“ православних мистичара.

Шта су, дакле, заиста оставили Мозес Кордовер, Исак Лурија, Хаим Витал, који иначе ни случајно не славе „самодржачку и властољубиву идеју деспотског држања човековог духа у ропству, хвале разарачку свемоћ и диктирање свих правила одозго, нешто невидљиво, скривено, недоказиво“?

Они су схватили да је човек исувише мали да би схватио Бога, Творца свега што постоји и покушали да себи представе Његово обзнањивање човеку по следећем моделу размишљања:

Када је „Ен-Соф“ (немерљиво велико, бесконачно биће, Бог), после шест (човекових) дана довршио Своје дело, почео је да се скупља и смањује, да се сажима и концентрише у средишту Свога Светла, у центру стварања а не разарања, да би се свео на величину, коју је човек у стању да појми, да би му се објавио.

Савршено се обзнанило несавршеном. Светлост је указала на таму и потиснула је.

Све остало што познајемо из историје, да ли о некаквом јудејском „насилном Богу, подложном јарости и осветољубивости“ или о оном римокатоличком, који је Ватикану служио као извор прихода, као „кокошка која сноси златна јаја“, а његови достојанственици делали као што данас волстритски „инвестментбанкари“ служе својим инвеститорима, данас при трговини берзанским акцијама, тада при продаји Христовог опроштаја греха свакојаким пробисветима, барабама и криминалцима, то све су људи учинили, то је дакле плод човекових слабости и безсавесности, похлепе и самољубља, добрим делом захваљујући управо теолозима и њиховим тумачењима.

То нема никакве везе са вером или са мистиком, већ само са профаним интересима и ниским инстинктима.

А то ах! тако суптилно питање средњевековне римокатоличке теологије: „Исусов Бог би требало да је свемогућ и свемилостив, зашто онда не искорени зло?! Ако не може, онда није свемогућ, ако неће, онда није свемилостив!“?

Па још у истом даху баш дубокоумно и надасве филантропски, искључиво у смислу и служби етике: „То је неспојиво са хуманизмом, са човековом урођеном, јер разумом диктираном тежњом ка слободи!“?

Зар је тако тешко спознати, да нас је Христос за слободу ослободио, за једину могућу, за слободу избора? Опстанак зла је цена те слободе, јер само се роботи могу једносмерно програмирати, без слободе избора човек престаје да буде човек.

Само роботи препознају светлост, без да познају таму. И обрнуто.

Закључно, преко 80% космоса се састоји из „тамне материје“, нечега значи што је невидљиво и апсолутно непознатог састава – значи ли то да четири петине космоса не постоје? При чему смо, још једном, све време сведоци, да су понеке јучерашње тајне данас познати и чак општеважећи постулати.

Другим речима, наука и вера за мене и даље представљају два сасвим различита нивоа рефлексије (исте) стварности, поседују различите приступе и речнике, законитости и начин опхођења са тајнама живота, али права вера јесте толерантна а и Ајнштајнова теорија релативитета постулира, да се и две паралелне линије једном срећу.

Наравно – тек у вечности.

На крају сам му поставио (признајем) не баш коректно, добронамерно питање – шта је лакше, смисленије, плодније – дискутовати, разговарати о Неизговорљивом, о Небеском Сведржаоцу са једним равнодушним атеистом или са једним острашћеним антитеистом?

Одговор ми је остао дужан, биће да му је то наложила његова теолошка компетенција.

Стога сам одустао од првобитне намере да му обзнаним и свој став, што је несумњиво било много коректније, да учење и студирање доносе увек добродошле информације, али да би од једне масе информација, од базе података настало знање, за то је потребно много, много више – вредновање, смештање у одговарајући контекст, поређење са другим информацијама, ставовима и мишљењима, беспоштедни аналитички приступ, мада можда у првој линији сопствени интегритет и отвореност, толеранција наспрам другомишљеника, искреност и самокритичност.

Нисам му значи предочио став, да та тзв. теолошка компетенција по мени не значи за себе и по себи ништа, односно у најбољем случају указује на званичне папире, печатима окићене потврде и дипломе, које потврђују да је дотични био у прилици да одређено, законом прописано време ужива доток педагошки систематизованих информација у одређеној области делатности.

Да то дакле још увек није потврда стручног (а камоли људског) квалитета ни у профаним наукама а да и не говоримо о области духовног, где се срећу, сукобљавају, преплићу, допуњавају и поричу мозак и душа, рацио и трансценденција.

Јер при дискусијама о Богу нико није и не може да буде компетентан, сви смо лаици.

Постоји дакле шанса да ме промовисани немачки теолог римокатоличке провенијенције, захваљујући прећуткивању ове тачке гледишта, ипак задржи у сећању као суздржаног и добронамерног, предусретљивог и барем донекле толерантног саговорника.

Но ако ништа није схватио (није хтео да схвати) из мог прилога овој компетенцијом неоптерећеној дискусији, што је вероватно тако, онда ћу за њега остати неко, ко је само за жаљење, ко непотребно и контрапродуктивно траћи своје евентуалне духовне квалитете, своје време, снагу и заправо читав живот на заблуде, празнословне бајке и бесмислице, губитник…

Тада ће себе сматрати добитником дискусије, јер као прво, то уверење ће га ослободити потребе да иоле размисли о садржају разговора и поткрепити његов надмоћни, јер просвећени/рационални его, потврдити његово само хуманистичко и наравно толерантно разумевање (= сажаљење) у односу на назадне и затуцане вернике, на оне „нишче духом“.

Тако да вероватно никада неће сазнати да и ја себе сврставам међу добитнике овог дијалога (глувих), јер је заиста фасцинантно суочити се увек изнова са интелектуалним представницима постхришћанског Запада, који не примећују да своје самозадовољство граде на празнини духа, који своју замену вере траже у конзуму материјалних добара, у хедонизму и псеудопросвећеном нихилизму.

Не, то сазнање да смо мој саговорник и ја само у тој једној јединој ствари били истог мишљења, али искључиво као слика и њен одсјај у извитопереном огледалу, апсолутно није разлог за аплауз, за ликовање и тријумф.

У мишљењу наиме, да су они ти, који су само за жаљење, који непотребно и контрапродуктивно траће своје евентуалне духовне квалитете, своје време, снагу и заправо читав живот на заблуде, празнословне бајке и бесмислице, губитници…

Који барем слуте да нису у стању да испуне ту празнину ма колико бежали у формалну логику и жустро бркали жабе и бабе, позивали се на науке, које не разумеју и на „ауторитете“, којима би исувише радо желели да припадају.

И при томе викали тј. пре немоћно јечали: „Држите лопова!“

Да ли је нпр. бљутаво неукусна карикатура да Винчијеве „Тајне вечере“ при недавном отварању Олимпијских игара у Паризу и њено свођење на ниво човека недостојне бурлеске било израз толеранције, логике, просвећености, хуманизма?

Или је заменик словачког премијера Томаш Тараба био у праву, када је то назвао „смећем“ и објавио: „Требало је да представљам Словачку на завршној церемонији, али за нормалан свет ова Олимпијада ће заувек остати симбол дегенерисане декаденције, која је злоупотребила лепоту спорта и претворила га у прогресивно политичко позориште. Због тога сам одлучио да не учествујем у завршној церемонији.“ (Политика, 30.07.2024.).

Паралелни тј. у међувремену пре дивергентни светови, светлост и тама… При чему се проценат духовне тамне материје на Западу све више приближава оном проценту физичке тамне материје у космосу.

Не, то апсолутно није разлог за аплауз, за ликовање и тријумф.

А ако би они намерили да нам пожеле неко големо зло, онда би најгоре по нас било да нам пожеле, да постанемо као они, да се обезбожимо и тиме онечовечимо. Можда на први поглед једно академско питање, али – да ли је то заиста случајност, да управо тако гласи онај, колико пенетрантни, толико перманентни захтев Запада и то, наравно, увек са позиције надмоћне компетенције:

„Срби, промените свест!“