ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ДЕМОНИЗАЦИЈА СРБА ПРИ КОМАДАЊУ ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД СТРАНЕ ЗАПАДА НА КРАЈУ 20. ВЕКА

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!” (Џозеф Бајден/Joseph Biden, CNN, 01.08.1992.)

„Крајности српске бестијалности… Силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега… Српска варварства…“ (Џозеф Бајден/Joseph Biden, говор у америчком Сенату, 03.08.1993.)

Чињеница је да су НАТО-демократије припремале агресију на остатак српских земаља далеко пре конкретног оружаног напада 1999. и да су те припреме биле „покриване“ у јавности масовном концертираном кампањом дехуманизације циљне групе Срба.

Пре него што кратко тематизујем ту кампању, овде приказ једне ситуације из времена последње фазе ратних припрема, којој сам лично присуствовао.

У Берлину, у седишту председника немачке државе, одржана је 3-4. VI 1998. једна важна политичко-стратешка конференција, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог (Roman Herzog) и важни немачки министри, тадашњи председник ЕУ-комисије Жак Сантер (Jacques Santer), као и тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана (Javier Solana), већ и највиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата као и НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, као и изасланици и посматрачи из САД (на пр. „Grand Signore“ америчке дипломатије Хенри Кисинџер/HenryAlfred Kissinger), Турске, Украјине, Израела, па чак и из Русије, итд. Тему конференције је детерминисао један немачки стратешки папир, који је апострофирао Европу као долазећу „светску силу“.^[1]

Два једина српска представника на овој конференцији били су један владика Српске православне цркве и представник једне невладине организације Срба дијаспоре и матичних земаља.^[2]

Овај немачки стратешки папир, дакле, предвиђао је да ће „привредна снага велике ЕУ ускоро превазићи привредну снагу САД“ а да политички „велика ЕУ мора да има водећу улогу и да уводи ред у свом регионалном окружењу“, као и да „учествује у увођењу реда у светским размерама“, јер „овај наш свет није никакво игралиште цивилних сила“, итд.^[3]

Једна фундаментална уводна теза овог папира носи несумњиви печат (од стране Ватикана есенцијално детерминисане) културолошке традиције средње и западне Европе тј. једног базичног става и њених данашњих наследника, и настављача („НАТО-демократије):

„У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет а друга се протеже од делова бивше

Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“⁶¹⁷

Непревидиво је, дакле, да се овом другом „засебном цивилизацијском целином“, која се ето налази „у непосредном суседству Европе“, самосвојно редефинишу словенски православни народи и читава њихова (европска) историја, традиција и култура се изопштава, и ставља у контекст једног „европског суседства“.

Европа се, дакле, доследно редукционистички редефинише и изнова постулира као само један окцидентално-културолошки супстрат овог континента. То је, још једном, непревидиво једна есенцијална и миленијумска поставка Ватикана – Европа престаје тамо, где престаје сфера утицаја римокатоличке цркве.

У односу на Србију, наговештава се уз то и могућност „стварања једне енклаве унутар велике ЕУ“.

Тада је већ било јасно да је и европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохији практично демонстрира своју вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“ („Проблем Косова је велики изазов за спремност Европљана, да превентивно делују…“), и да значи војни напад на остатак Југославије предстоји.

Српски представници су напротив осудили рат, као средство решавања политичких проблема, и изашли пред конференцију предлогом сазивања једне хитне „Интернационалне конференције о правима Албанаца у Србији и Срба у Хрватској“.

Тадашњи ЕУ-посредник за питање Косова и Метохије (бивши председник шпанске владе) Фелипе Гонзалез (Felipe González) подржао је ову иницијативу, исто као и његов руски колега Виктор Черномирдин а Хенри Кисинџер је чак пришао српским представницима и честитао им на „једино разумном предлогу за решавање есенцијалног питања на Балкану, питања мањина…“

Дискусију о том предлогу, међутим, прекратио је одмах тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, својом врло недвосмисленом изјавом:

„Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити…“^[4]

Последица примене двоструких стандарда је поред осталог условила, да се један велики део до тада најбројнијег државотворног народа у Југославији (Срби) сада нашао у положају националних мањина у новоствореним државама („наследних непријатеља“), јер само том делу популације је било одрекнуто то исто и иначе по природи ствари недељиво право на самоопредељење, да ли дакле и даље желе да остану у државном оквиру своје националне матице.

То је била још једна упечатљива демонстрација новог чињеничног стања, да су се сада по први пут у историји на истој страни нашли сви наследници и носиоци културолошке традиције Западне и Средње Европе, коју је више од 1.500 година есенцијално детерминисао Ватикан, на једној те истој страни, (НАТО-демократије).

Промена медијско-критичке парадигме на Западу  на крају XX века

Истовремено са променом дневно-политичке парадигме на Западу дошло је и до исто тако радикалне прекретнице у области буквално свих немачких, а последично – може се поћи од тога – и медија других „НАТО-демократија“, који су одувек истицали своју суштинску разлику од нпр. диригованих тј. унисоних јавних гласила у комунистичким и другим диктатурама, значи своју важну хуманистичко-просвећујућу улогу „савесних чувара и и што објективнијих контролора демократије, непоткупљиве критичке савести друштва, бораца за недељива људска права и слободе, бранитеља права на плурализам мишљења и делања у оквиру закона и важећих етичко-моралних норми“.

И – то је у принципу дуги низ деценија и био случај, то је највећим делом одговарало истини.

Следеће дакле, што овде директно интересује, то је тадашња јавна и духовно фактички униформна кампања против циљне групе (Срба), која је добила до тада неслућене димензије и постала значајни преседан у европској и светској историји после Другог светског рата. Она је наиме била један од есенцијалних пратиоца горе апострофиране радикалне промене дневно-политичке парадигме немачке државе.

 

Медијско доба и дехуманизација „у име хуманости“

 

Већ у августу 1991. је хрватски католички свештеник Јосип Дубовечак из Вараждина добио (и искористио) прилику да у једном немачком листу обзнани једну основну и – у читавој послератној историји Немачке – беспримерно радикалну одредницу започете кампање, овог систематски иницираног и синхронизованог политичког пројекта и то месецима пре почетка ратних збивања и свих њихових, по правилу сурових пратећих појава:

„У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено.”^[5]

Ни редакција овог листа а ни десетине хиљада дневних читалаца (осим једног јединог^[6]) нису се потом огласили, оградили или чак протествовали против овог „милитантно-насилног покушаја обезвређивања и поништавања цивилизацијско-културолошких достигнућа у једном друштву“, који би указивао на „распад социјално-моралних вредности“ (Рихард Албрехт, 1989), овог несумњивог повампирења нацистичко-расистичког тј. усташко-расистичког вокабулара у сада правној, демократској и плуралистичкој немачкој држави.

После овога је у јавности Немачке и НАТО-демократија фактички било све дозвољено у односу на циљну групу, на Србе. Овде неколико следствених примера креирања те црно-беле „стварне стварности“, исто тако скоро искључиво из медија Запада, уз само неколико цитата из редова балканских штићеника Запада, из хрватске и босанско-муслиманске јавности, као и једног цитата изразито исламске провенијенције.

У најмању руку овде се препознаје једна заиста плуралистичка (интересна) коалиција на делу, како у конфесионално-културолошком погледу (западни хришћани/муслимани/сајентолози), тако и у односу на политички спектар (десничари/центристи/левичари).

Овде мали избор медијских јављања (малобројни позитивни прилози, који одударају од мејнстрим-диктатуре ће бити подвучен):

„Хрвати, који су цивилизовани део Европе, немају ничег заједничког са српским примитивизмом, са Балканом.“^[7] (извор „НАТО-демократија“)

„Али, питам ја те исте Србе, да ли би се они опаметили, али ово питам, не констатирам – да ли би се они опаметили када би за једног убијеног редарственика било стријељано 10 цивила? За убијеног часника Гарде да се стријеља 100 цивила? (…) Зар и ми Хрвати не знамо се примит оружја? У име то – Pro Patria!“^[8] (хрватски извор)

„И тако, нека се Срби, који су по расту мањи од нас у просјеку петнаест центиметара и имају шиљате главе – вјеројатно имају и мањи мозак – окане нас хрватских Динараца, јер смо ми јачи од њих и кад немамо динара, а то је једноставно, зато јер имамо марака и долара.“^[9] (хрватски извор)

„Драго ми је што нисам Србин. Јесам мјешанац: има у мени њемачке, словачке и хрватске крви, али нимало српске и то ме весели.“^[10] (хрватски извор)

„Овај изданак једне корзиканске племићке породице (Michel Fasi), борио се у току протеклих 15 година тамо где је десничарским диктаторима била потребна помоћ: у Аргентини, Ираку, чак и у Румунији. Недавно је био ангажован на фронту у Хрватској. Тамо је некадашњи саборац Националног Фронта Ле Пена, убијао за остварење великог циља – за очување беле расе. Јер, чврсто је уверење свих европских десничарских радикала, да су Срби потомци азијатских хорди. Њиховом нападу се треба супротстављати, пошто се тиме чува безбедност ‘беле Европе’.“^[11] (извор „НАТО-демократија“)

„На несрећу, нисам побио све Србе!”^[12] (хрватски извор)

„Цивилизовани хришћански свет треба да стане на пут оријенталном варварском деспотизму и југосрпском необољшевичком милитаризму!“⁶³⁴ (извор „НАТО-демократија“)

„Откако је окончан Други светски рат, још никада Немци нису били толико јединствени у свом непријатељству према Србији.“^[13] (извор „НАТО-демократија“)

„Србију морамо да бацимо на колена!”^[14] (извор „НАТО-демократија“)

„Агенције за помоћ жале се да земље-дародавци – нарочито Сједињене Државе и Немачка –практикују политику познату као негативни аирмаркинг. То значи да пружају помоћ само под условом да то не иде српским жртвама.”^[15] (извор „НАТО-демократија“)

„Гнусна неман великосрпског експанзионизма, као и пангерманских амбиција Трећег Рајха, храни се истим еугенистичким теоријама!“^[16] (извор „НАТОдемократија“)

„Приближава се дан када ће доћи до најављеног проглашења исламске републике Босне и Херцеговине. Тај датум за који куца срце сваког босанско-херцеговачког и муслимана Санџака је, како је већ одавно познато, 31. децембар ове године. Како су неке назнаке показале, могло би доћи до противљења бх. Срба овом повјесном догађају. С тим у свези подузете су неке мјере које би се примјениле уколико српско пучанство Босне и Херцеговине не буде сугласно са овом идејом.

1. Сваки појединац Србин мора бити свјестан одговорности цјелокупног народа за његове неконтролиране поступке: Казне за учињена злодјела биће колективне – за једну срушену муслиманску кућу бит ће срушено десет српских – за једног мртвог Муслимана бит ће ликвидирано 100 Срба; за једног рањеног Муслимана (овисно о тежини ране), 10-50 Срба.
2. Сви Срби раде радно вријеме од 12 сати на дан, плаће су им сразмјерне лојалности свих запослених и у правилу су за 30% процената ниже од плата муслимана на истом радном мјесту.
3. Срби имају право првенства код отпуштања вишка радника.
4. Срби не могу посјећивати све јавне установе без посебних пропусница.
5. Срби храну добивају на точкице и то у продавницама које ће радити посебно за њих.
6. Срби немају националних странака, а ако не буду поштовали правила политичког живота, немају право политичког организирања, нити право гласа.
7. У исламској републици Србима се не одузима право производње алкохола, али и муслимани имају право користити шеријат за све становнике државе.
8. Срби су равноправни са муслиманима уколико добровољно пређу на предедовску вјеру Ислам – нико никада нема право повлачити њихово претходно стање живљења, јер нису они криви што су Срби, ни једна генерација не може одговарати за поступак претходне или неких других које су јој претходиле.
9. Добар Србин је жив и послушан Србин или мртав непослушан Србин.“^[17]

(босанско-муслимански извор)

„Крајности српске бестијалности… силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега… Српска варварства…“^[18] (извор „НАТО-демократија“)

„Босанска влада сматра да су Срби од почетка оружаних сукоба силовали преко шездесет хиљада жена, од којих су десет хиљада малолетне, понекад не старије од 7-8 година.“^[19] (извор „НАТО-демократија“)

„Босна 1992-1995: Геноцид над преко 300.000 Муслимана и систематско силовање преко 100.000 Муслиманки од стране хришћанских Срба!“^[20] (исламски извор)

„Срби су наређивали босанским Муслиманима да силују животиње.“^[21] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су хранили псе Муслиманима!”^[22] (извор „НАТО-демократија“)

„У Угљевику је 500 српске сирочади. Хвала Алаху! Армија БиХ је послала у пакао 50.000 четника. Алах је моћан! Српске мајке ће убудуће, као што би рекао Ибрашим, рађати грумење леда умјесто деце. Алах је велики!”^[23] (босанско-муслимански извор)

„Све их треба поклати – и Србе и Хрвате, а за сваког муслимана треба заклати три Србина.”^[24] (босанско-муслимански извор)

„Српски ратни злочини, налик на нацистичке, били су непобитан аргумент у доказивању потребе неке врсте војне опције.”^[25] (извор „НАТО-демократија“)

„Ми знамо много тога о „српским” злочинима у Сарајеву! Муслимани су сами починили ову кланицу над сопственим народом!“ (масакар на сарајевској пијаци Маркале, прим. аутора), узвикнуо сам констерниран. „Да“, потврдио ми је премијер Едуард Баладур (Édouard Balladur) без оклевања, „али су они барем натерали НАТО да интервенише.“^[26] (извор „НАТО-демократија“)

„Српске акције у бившој Југославији су готово горе од Стаљина и Хитлера!“^[27]

(извор „НАТО-демократија“)

„Било ко да се надао како догађаји попут нацистичког геноцида над Јеврејима никада не могу да се понове, горко се разочарао после догађаја у бившој

Југославији.”^[28] (извор „НАТО-демократија“)

„Експерименти на људима поново се врше, као у време Трећег Рајха под Менгелеом (Josef Mengele). Српски лекари су имплантирали псеће ембрионе у босанске жене!”^[29] (извор „НАТО-демократија“)

„Србија не може да се реформише. Она би требало да буде војно окупирана, попут Немачке после Другог светског рата, и денацификована!“^[30] (извор „НАТО-демократија“)

„Милошевић је успешно искористио манију гоњења од које су Срби патили током читаве своје историје”.^[31] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби… То је људска животиња у најгорем издању!“^[32] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.”^[33] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!”^[34] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“^[35] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су копилани!”^[36] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби… То је данас један болестан народ, већ одавно затрован, запао у опасну колективну параноју.“^[37] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”^[38] (извор „НАТО-демократија“)

„Слобине (тадашњи српски председник Милошевић, прим. аутора) животиње су увреда за човечанство. Они заслужују да буду устрељени попут дивљих паса!”^[39] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су прљаве убилачке животиње… Они… крше споразуме… силоватељи … обично су пијани од ракије… хладни су и сурови окупатори… имају чудне навике, налик на животињске…“^[40] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби су раса, Срби су мрзитељи-експерти!“^[41] (извор „НАТО-демократија“)

„Срби, пси и творови са балканског ђубришта!”^[42] (извор „НАТО-демократија“)

„То нису људи, то су људождери!”^[43] (извор „НАТО-демократија“)

„Како се чује, један српски етнички полицајац ушао је у кућу Албанца и затекао породицу како једе за столом. Наводно, питао је има ли меса? Када су одговорили да нема, заклао је њиховог сина, раскомадао га и бацио делове тела на сто пред родитеље, рекавши им: „Сада једите, ево вам месо.”^[44] (извор „НА-

ТО-демократија“)

„Ове грозне приче о масовном убијању на Косову и слике избеглица, које беже од српског тлачења њихових живота, јасно казују да је то борба за правду а против геноцида… Сада смо видели да око 100.000 војно способних мушкараца нема… Можда су побијени.“^[45] (извор „НАТО-демократија“)

„На несрећу, многе избеглице користе ову тешку ситуацију да зараде новац. Постоје овде људи на граничном прелазу, који тим албанским избеглицама нуде новац ако пристану да испричају приче о претпостављеним масакрима, тортурама и другим злоделима, које наводно чине Срби. Бројни људи (избеглице) прихватају понуду.”^[46] (извор „НАТО-демократија“)

„НАТО-бомбе на Србе су оправдане!”^[47] (извор „НАТО-демократија“)

„НАТО-бомбардовање Србије је неопходно, јер је на Косову у правом покољу побијено 800.000 људи!“^[48] (извор „НАТО-демократија“)

„Ми смо намерно поставили Србима превисоко лествицу, да би могли да се равнају по томе. Њима треба мало бомбардовања, и то је оно што ће и добити!”^[49]

(извор „НАТО-демократија“)

„Овај рат је први рат Уједињене Европе!”^[50] (извор „НАТО-демократија“)

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства!”^[51] (извор „НАТО-демократија“)

„Више пута протестовао је наш пуковник код НАТО-команданата, јер су бирали мете које нису биле војне. Избацили су га из канцеларије са псовкама (…) Једном приликом дошла је кодирана наредба северноамеричких официра, да би требало да бацимо анти-персоналне бомбе на локалитете Приштине и Ниша. Пуковник је одбио све то заједно и, неколико дана касније, стигло је наређење за његов премештај (…) Још откад смо стигли у Италију, није било краја понижавањима и увредама. Даваоци наређења су само северноамерички генерали, и нико више (…) Они разарају земљу (Србију, прим. аутора), бомбардују је новим оружјима, отровним нервним гасовима, површинске мине се бацају падобранима, бомбе садрже уранијум, црни напалм, стерилизујуће хемикалије, које се расипају да би затровале усеве и употребљавају оружја, о којима чак ни ми још увек ништа не знамо. Северноамериканци чине једно од највећих варварстава, која се могу починити против човечанства.“^[52] (извор „НАТО-демократија“)

„Главно је да смо ми победили а он (тадашњи српски председник Милошевић, прим. аутора) изгубио.“^[53] (извор „НАТО-демократија“)

Скратимо ово набрајање примера концертиране дехуманизације Срба једним ауторизованим цитатом тадашњег председника САД Била Клинтона (William Jefferson „Bill“ Clinton), који припада једној другој, псеудоаргументативној области и врло индикативно говори у прилог претпостављеног ревизионистичког тренда Запада чак и у односу на злочин геноцида:

„Срби нису изазвали само 1. светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!”^[54]

Клинтон је значи још једном радикализовао текућу кампању крунишући је једном (наводно) претешком хипотеком, која је требало да циљну групу дефинитивно сврста на „мрачну страну“, у „царство зла“ историје.

„Наводно“, јер се та редефиниција стварности неминовно испоставља као бумеранг, који се по бацању не да више контролисати и који је погодан да при свом повратном лету понови отвори понеку стару рану у историји Запада у XX веку.

Јер све до тог тренутка Клинтон је имао само једну заједничку ствар са Адолфом Хитлером а то је да су обојица припадали истој културолошкој традицији, која је као што је познато изродила као тоталитаризме (Хитлер) тако и демократију (Клинтон). Исто тако је познато да ниједан човек не може да се учини одговорним за место и време свог рођења, као и за предисторију свог цивилизацијског наслеђа.

Од тог тренутка постало је међутим јасно да Клинтон дели и став Адолфа Хитлера о каузалним факторима Првог светског рата, јер немачки диктатор је 16. априла 1941. експлицитно изјавио: „Та српска злочиначка банда (…) то су исте оне креатуре, које су већ једном, Сарајевским атентатом 1914. године, гурнуле свет у једну безимену несрећу (…)“.^[55]

Времена се мењају, немачки цар из времена Првог светског рата Вилхелм II. је примера ради заступао сасвим друго мишљење, он је већ 1919. имао сасвим другу циљну групу дифамирања у визиру, којој је приписао дотичну одговорност: „Највећу и најстрашнију срамоту, коју је један народ успео да оствари и нанесе самом себи, то су били Немци. Заведени и подјарени од стране – са њихове стране омрзнутог – племена Јуда, који је уживао немачко гостопримство. То је била њихова захвалност! Ниједан Немац не сме то да заборави и да мирује, све док ти паразити не буду искорењени у немачкој земљи и уништени! Та отровна печурка на немачком храсту!“^[56]

Последњи немачки цар је потом 1927, дакле годинама пре него што је Хитлер дошао на власт и увео гасне коморе у своје концентрационе логоре, изразио мишљење „да би све Јевреје требало уништити отровним гасовима“,^[57] да би 1940. заокружио своју јудеофобију тврдњом: „Јевреји и слободни зидари су 1914. и 1939. иницирали и покренули уништавајуће ратове против Немачке, да би уз подршку британског и америчког злата на читавом свету засновали јеврејско царство!“^[58]

Врло тешко, међутим, да је Хитлеру дотично „британско и америчко злато“ стигло из јеврејске руке, подршка је стигла од бескрупулозних ловаца на профит, који су уз то добрим делом били загрижени антисемити, тако да поставка Вилхелма II да су ти људи намеравали да „на читавом свету заснују јеврејско царство“ нема никаквог смисла.

Каква би веза дакле требало, каква веза би могла да постоји између Срба и ове убилачке осовине ксенофобне мржње Вилхелм II / Хитлер, која је преко 1 500 сејана у области окцидентално-европске културолошке традиције, тамо духовно (а у Хитлерово време и „британским и америчким златом“) ђубрена, да би потом доживела своју кулминацију у Холокаусту?

Одговору на ово питање, које је својом изјавом имплицирао тадашњи председник САД, могли бисмо да се приближимо, ако се подсетимо следећих историјских чињеница:

а. Оба народа, Јевреји и Срби, из донекле различитих разлога представљају „опасно страно тело“ (Јевреји, редефинисани у „огромне полипе“, „паразите“, „отровне печурке“, итд. а Срби редефинисани у „разорну болест“, „гнојни чир

Балкана“, „дегенерисане бештије“, итд.) за дотичну културолошку традицију;

б. они као такви представљају латентне елементе једне својеврсне осовине

предмета ксенофобне – и повремено убилачке – мржње и то или

в. као „дежурни кривци“ при свим девијацијама историјског и социјалног развоја (привредне кризе, политички сукоби, грађански и светски ратови, итд.) или пак

г. у екстремном случају као жртве злочина геноцида, за који би они – јер и

то је једна девијација историјског и социјалног развоја – када се то учини згодним требало шта више сами да буду окривљени,

д. јер се ето ради о само антропоморфним (= вербално дехуманизованим)

бићима.

И демократски председник САД Клинтон је значи пронашао везу на релацији Јевреји/Срби/светски ратови/Холокауст, као што је на пр. и већ цитирани језуитски орган „Гласник“ у свом „најлепшем и најоригиналнијем календару свих времена“ у Загребу 1941. пронашао везу између релације Јевреји/Исус Христос с једне и Срби/римски папа с друге стране:

„Срби су се уздигли до безумља, од кога се врти у глави, док су их водили псовачи у поповским мантијама – шизматички патријарх Варнава са својим полуделим епископима, у време њихове безбожне борбе против Христовог заменика на земљи, Светог оца, папе Пија XII, године 1937. (…) Беснило противника конкордата, шизматичких Срба и Влаха, из године 1937. је било врло слично фарисејском беснилу Јевреја из године 33. (…) Јевреји из те године су псовали Исуса а Срби из 1937. године су псовали Христовог заменика. Године 33. је говорио сам ђаво из кроз јеврејска уста против Божијег сина а у години 1937. је говорио исти ђаво кроз српска уста потив Христовог заменика (…)“

Клинтон је дакле на крају XX века напустио тачку гледишта бившег немачког цара из времена Првог светског рата („јеврејска кривица“) и преузео став Адолфа Хитлера у односу на његове узрочне факторе („српска кривица“). Потом је nolens volens релативизовао кривицу немачког диктатора из Другог светског рата, јер мада није одрекао извршну улогу нациста при Холокаусту, он је одговорност за овај најмасовнији злочин у историји човечанства приписао Србима.

Вратимо се ситуацији у последњој деценији XX века.

Може се дакле, без икакве полемике, констатовати да су најутицајнији медији и највиши политичари, квалификовани генерали и уважени кардинали, угледни правници и цењени уметници, итд. Запада на крају XX века заиста дали све од себе, да у јавном мњењу настане и опстане једна изузетно црно-бела слика стварности „добри момци/лоши момци“, „bad guys/good guys“. Радикалне, неуобичајено острашћене и у врло значајној мери расистичке дисквалификације српске „циљне групе“ биле су зачуђујуће често заступљене. Зачуђујуће не толико као показатељ марљивости, жустрине и труда носиоца, и протагониста ове кампање (узурпатора власти над дефиницијама и психагога), већ превасходно:

а) у односу на висок степен пријемчивости интернализујуће масе људи,

који би требало да су најкасније после Другог светског рата и његових стравичних геноцида постали позитивно емоционализовании и тиме одбојнији према расистичким идеологијама (аксиом етике), као и

б) у односу на – под нормалним околностима и узимајући у обзир висок просечни ниво образовања, и степен обавештености „свесног грађанина“ Запада – претпостављену, очекивану скепсу према свакој црно-белој „стварности“, која емпиријски никада не одговара правом стању ствари (просвећени здрав разум).

Једна примедба америчког репортера Боб Симона, који је после катастрофалног земљотреса код јапанског града Кобе 1995. (преко 4.500 мртвих, око 14.700 повређених, близу 300.000 становника остало без станишта и иметка) извештавао са лица места, звучи прилично индикативно, као карактеристика и консеквенца дотичне кампање.

Не може се, по природи ствари, знати да ли је то било мишљено као прилог одговарајућем медијском пројекту (учествовање у „мејнстрим“-тренду, у коме је одједном све постало дозвољено) или иронично (здрав разум) или пак шта више као израз протеста против једноумља (аксиом етике). Можда је доња реченица, међутим, изражавала само сопствено схватање (црног) хумора од стране аутора:

„Ово је једина манифестација силе, за коју се не могу оптужити Руси или

Срби.”^[59]

И највиши немачки политичари су се при овој кампањи показали врло ангажованим.

Тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг (Rudolf Scharping), преузео је свој део задатка дехуманизовања актуелне циљне групе на прилично једноставном, горе већински демонстрираном, значи радикално дифамирајућем нивоу, као што потврђује на пр. и његова следствена изјава за јавност:

„Срби ножевима исецају фетусе из стомака трудних Албанки, играју са њима фудбал и пеку их на логорској ватри, себи за вечеру.“^[60]

Нарочито ревностан при тадашњем оптуживању Срба у време НАТО-напада на Србију и Црну Гору 1999., опет за „геноцид“ и сада над Албанцима (још један прилог инфлационирању овог појма и следственом релативирању садржаја овог дефиниционог појма, али тиме nolens volens на пр. и Холокауста), био је на почетку рата тадашњи немачки министар иностраних послова и наследник Клауса Кинкела, Јошка Фишер (Joseph Martin „Joschka“ Fischer), који је директно изједначавао Србе са немачким нацистима а косовске Албанце с Јеврејима:

„Милошевић упражњава национализам на начин, који није више био сматран могућим већ од четрдесетих година, од времена нациста и највећег процвата фашизма у Европи! Али моја генерација је питала наше родитеље: „Зашто је Холокауст могао да се догоди у Немачкој – и зашто се нисте одупрли?“ То је питање, које сами себи треба да постављамо сада у односу на Србију и Косово! Ја видим паралелу са тим примитивним фашизмом! Очигледно, тридесете године се враћају, и ми то не можемо да прихватимо!“^[61]

 

Овде још једна доживљена ситуација, која се тиче управо Фишера:

 

Када је бивши српски председник Слободан Милошевић од стране српских власти био изручен Хашком трибуналу, то је изазвало разумљиву пажњу (не само) западних медија. Тако је и угледни немачки телевизијски програм „Феникс“/„Phoenix“ организовао јавну дискусију о томе у ударно вечерње време, у којој је учествовао нпр. и тадашњи председник немачког парламента (Бундестаг), Ханс-Улрих Клосе (Hans-Ulrich Klose). Накнадно сам сазнао да је емисију пратило преко 3.000.000 гледалаца.

Модератор је отворио дискусију, поставивши мени прво питање: „Ви сте кроз више наступа на немачкој телевизији познати као безрезервни противник политике Запада и НАТО-интервенције у бившој Југославији, али и као критичар политике Слободана Милошевића. Он се сада налази иза решетака у Хагу – да ли сте задовољни овим развојем ситуације?“

Мој одговор је гласио: „Не и то из два разлога. Господин Милошевић се већ налазио иза решетака у Београду и ако би ико имао право да му суди, то је српски народ, то су српски судови. А ICTY је за моја схватања превасходно политичка а тек потом формално-правна институција. Образложићу тај став следећим фактима:

Јуче је у истом овом ТВ-студију и у емисији са истом темом Ваш гост био и министар иностраних послова Немачке, господин Јошка Фишер и од њега смо врло опширно чули да је „међународна правда спора, али достижна“, да је хапшење „тог касапина са Балкана велики успех међународне заједнице истих вредности“, итд.

Фишер је, међутим, са које год тачке гледишта то посматрали, трећи немачки министар иностраних послова у XX веку, који је саодговоран за чињеницу да су немачки војници и сваки пут у оквиру једне војне алијансе (царска Немачка 1915, Хитлерова Немачка 1941. и данашња демократска НАТО-Немачка 1999) напали Србе у њиховој земљи и убијали их. Овог пута апсолутно противправно, кршећи све релевантне међународно-правне и немачке национално-правне одреднице, законе, акте и уговоре. Ако је ICTY дакле правна а не политичка институција – зашто господин Милошевић седи на тврдој оптуженичкој клупи у Хагу а господин Фишер у црвеној сомотској фотељи у Вашем студију и поучава нас о „спорој, али достижној међународној правди“? Зар ни оних, по западним наводима, 79 од стране НАТО-бомби и ракета – значи и од немачких војних пилота – убијене деце у Србији, која су од стране НАТО-спикера додуше редефинисана у само још једну „колатералну штету“, нису тј. не би била довољан разлог за једну правну институцију да барем отвори истрагу о томе?

Шта дакле подразумевају ICTY, господин Фишер и с његове стране апострофирана „међународна заједница истих вредности“, коју по немачком министру иностраних послова очигледно чине „НАТО-демократије“ и сви они, који њима следе, заправо под појмом „међународна правда“? Могу ли селективно право и селективна правда да уопште буду то, што њихови именујући појмови имплицирају?“

На ово питање није дошао ниједан аргументативни одговор, што је увек и један одговор.

 

Занимљиво је да је и немачка лингвистика у то време уочила ово потенцирано редефинисање стварности од стране политичара, мада не са тачке теорије дефиниционизма, већ га је сместила у прагматичну функцију апологетике сопственог делања дотичних. Индикативна су научна запажања у том смислу, која су почетком „Косово-рата“ 1999. изнели у јавност немачки језички стручњаци Најдрун Кемпер/ Heidrun Kämper (Институт за немачки језик у Мајнхајму) и њен колега из Диселдорфа, Мартин Венгелер:

„Појединци из немачке Владе заступају сада ставове, против којих су раније редовно излазили на улице и демонстрирали. Сада они, међутим, употребљавају само дистанциране ознаке, као што су „борбене акције“ уместо ознаке „рат“, они се дакле не усуђују „да назову дете његовим правим именом“ (…) Не зове се, дакле, више „рат“ већ „циљ успостављања једног мирног Косова“ или – што звучи још авантуристичкије – то се сада назива „мисија насилног успостављања мира“. Бирају се, значи, „меке“ речи да би се оправдала војна интервенција. Зато се у склопу те легитимирајуће стратегије бира и назив „хуманитарна интервенција”, да би се истакла „правилност сопственог делања” (…) А када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказују као „исправне и неопходне”… (подвучено од стране аутора)^[62]

Један несумњиво класични пример (врло циничне) редефиниције стварности пружио је, међутим, тадашњи немачки шеф владе, Савезни канцелар Герхард Шредер. Он је, наиме у једном интервјуу дословце изјавио:

„Ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову је погодна у том смислу, да учини да немачка историјска кривица на Балкану избледи“.^[63]

Ја сам га на то у једном отвореном писму суочио са доле наведеним (и основним) историјским аспектима те његове интерпретације „немачке историјске кривице на Балкану“ и замолио да објасни свој став:^[64]

1. Немачка војска је у Првом светском рату 1915. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
2. Немачка војска је у Другом светском рату 1941. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (тада Југославију) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије. Албанци су тада чак регрутовали међу собом једну читаву СС-дивизију („Скендербег“) и ставили је нацистичкој Немачкој на располагање.
3. Немачка војска је и у овом НАТО-рату 1999. (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (и Црну Гору) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
4. Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелацију снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историјску кривицу на Балкану, што је наравно за свако поштовање, молим Вас за једно појашњење: Како је, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке војске на суверену српску државу (трећем у XX веку) а уз исту констелацију снага и односа (немачка војска у оквиру једног војног савеза и локални Албанци против Срба) могли да уочите „погодност компензовања немачке историјске кривице“ из два светска рата?

Реакција немачког шефа владе (тј. из политике или медија), наравно, никада није уследила. Изостанак одговора је међутим увек један одговор.

 

Разложно је претпоставити да би се ово писмо игнорисало и да је садржало не само опште, већ и врло конкретне податке, као што је на пр. чињеница да су НАТО-ракете 12. априла 1999. погодиле један путнички воз у Грделичкој клисури, убиле и раниле више цивила а да је на исти дан 1941. нацистичка војска ушла у Београд (а о куриозитету историје, да су тог истог дана давне 1204. римокатолички крсташи освојили Цариград, да и не говоримо).

Историја је, наравно, препуна значајних и мање значајних догађања а година има ограничени број дана, тако да би тај исти 12. април стајао и за уједињење Шкотске и Ирске са Енглеском (1654), за почетак америчког грађанског рата (1861), за анексију бурске републике Трансвал од стране Велике Британије (1877), за један нацистички извештај из НДХ: „Од 10. априла, проузроковано бесмисленим клањем српског становништва у Босни, долази на различитим тачкама српско-хрватске границе до сукоба и борбених радњи између немачких граничарских јединица и усташких трупа…“ (1942), за смрт председника САД Френклин Делано Рузвелта (1945), за лансирање првог човека у космос од стране Совјетског савеза (1961), за почетак рата САД против Вијетнама (1966), итд.

Разложно се, међутим, може исто тако претпоставити да би немачки канцелар Шредер, да је којим чудом одлучио да одговори, тешко увео дотичне „аргументе“ у дискусију. Та претпоставка би смела да важи и за 1. мај, кога је социјал-демократска странка овог немачког председника Владе некада славила као највећи празник. На тај дан 1999. су наиме НАТО-бомбардери 18 км северно од Приштине ракетирали један аутобус „Ниш-Експреса“, усмртили 60 цивила, међу њима 15 десе, а потом и кола Хитне помоћи (један лекар тешко рањен), која су хитала ка месту актуелне „колатералне штете“.^[65]

Ко су били аутори „црно/беле“ представе стварности на Балкану на

крају XX века или може ли и медијски плурализам изродити једноумље?

 

Како се заправо прави једно овакво јавно мњење, ако бисмо на основу горњих примера пошли од поставке да је и под овим условима (демократија, правне државе, поштовање људских права и медијски плурализам) на делу била примена принципа „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ у политичке сврхе?

Један модел за размишљање:

Медијски професионализам захтева да се маса баналних и опште познатих (истинитих) флоскула у правој мери помеша са одређеним бројем (такорећи – припремних) полуистина и са мањим бројем битних (а кроз ту мешавину тешко препознатљивих односно проверљивих) неистина, које садрже срж психагошке манипулације.

Једна медијска кампања се уз то од стране интернализујуће особе у великом броју случајева повезује са личним ауторитетима (веродостојни политичари, познати ТВ-коментатори, дугогодишњи новински колумнисти, црквени душебрижници, колеге и надређени на послу, итд.) као и са увек присутним утицајем „pressure groups“ (институције, установе, организације, удружења, цркве, итд.) из сопственог ужег и ширег окружења, из сопственог микрокосмоса.

Ти „лични ауторитети“ и „pressure groups“ са Запада су, као што смо видели, детерминисали како врло синхрони и потенцирано расистички садржај, тако и унисону вербалну форму јавне кампање, и њен врло отворено демагошки/клеветнички/понижавајући, дакле човековог хуманистичког духа дефинитивно недостојни тон.

Оно што је колико упадљиво, толико и забрињавајуће, то је а) да се такав садржај и такав тон нису јављали у Европи од времена немачких нациста и хрватских клерофашиста, тада у односу на сопствене циљне групе (тадашње „ниже расе“, Јевреји, Роми, Срби), као и б) да западне демократије, као чланице антихитлеровске коалиције, нису својевремено нешто слично практиковале шта више ни у односу на нацисте.

Циљна група у последњој деценији XX века, један читав народ је овог пута од стране демократија и њихових плуралистичких медија проглашен „нижом расом“, „нељудима“, „животињама“, „бештијама“, „неманима“, „људождерима“.

Које консеквенце произилазе из овога? Јер претпоставити да су се западне демократије непримећено трансформисале у тоталитарне аутократије, спремне на све па и на геноциде, то би наравно било апсурдно, то би било параноидно.

Ново и узнемиравајуће је, међутим, да је том приликом обелодањена егзистенција једног агресивног и без сумње антидемократског потенцијала у њиховим владајућим структурама, спремност да се исти по потреби активира, као и постојање логистичких механизама за спровођење у дело дотичних пројеката.

А када једна политичко-медијска кампања резултира тако успешном дехуманизацијом одређене циљне групе (која се очигледно проглашава гором од нацистичког Гестапоа и СС, као и од совјетског КГБ-а), онда се може поћи од тога да су скоро сви горе набројани (социјално релевантни) фактори на Западу били практично једногласни, у задивљујућој мери духовно униформисани и последично креирали једну исто тако духовно униформисану „стварну стварност“, која је потом захваљујући успешној психагогији, од стране „свесног и критичног грађанина“ спремно интернализована.

Додатни и изузетно велики разлог за забринутост је, сигурно, да „свесни и критични грађанин“ Запада то највећим делом није ни приметио. Бирач на изборима и тиме с правом (теоретски) апострофиран као „једини суверен демократије“, није дакле примио к знању да је могућа његова деградација на ниво духовног – а тиме и у сваком другом погледу – поданика, да је постао пасивна жртва и одмах потом активни носилац једноумља.

Овај ефекат се у једном „медијском добу“, свакако, мултиплицира и кроз присутну медијску глобализацију у светским размерама. Када би на пр. само амерички Associated Press лансирао у јавност ону тврдњу високог хрватског свештеног интелектуалца Ива Омрчанина једва десет година по завршетку Другог светског рата („Срби су 1941-1945. у ствари извршили један геноцид над Хрватима“), онда би та „информација“ моментално отишла на преко 5.000 америчких новинских, радио- и ТВ-редакција и на АП-абоненте у више од стотину различитих земаља, дакле на преко 10.000 медијских кућа широм света (које пак имају своје сопствене абоненте, итд.).^[66]

Шта би, дакле, требало да један просечни „медијски конзумент“ нашег доба држи о овом „плуралистичком“ (глобалном) објављивању, које стиже до њега истовремено и са различитих страна света – истина или манипулација?

При овом примеру се, свакако, не сме изгубити из вида да најважнији масовни медијум данашњице (електронски) и све његове енормне могућности до сада овде још нису били ни поменути.

Ко су били протагонисти тј. извршни органи и тиме непосредни креатори оваквог јавног мњења, јер није се наравно радило о било каквим „светским заверама“ некаквих „тајних владара света“, ова интересантна појава је дакле морала да има не само прагматичне поводе и узроке, већ и личне мотиве, као и индивидуалне и социјалне извршне механизме.

Неколико података о овом питању:

Непосредни „лиферанти“ овакве медијске представе стварности и следствено формираног јавног мњења су у првој линији били страни репортери на Балкану. Тешко, међутим, да су они и почели свој посао извештавања без већ изражених предрасуда и ресентимана у односу на сукобљене стране, јер је горе кратко оцртана, интензивна и систематска антисрпска кампања – прво у медијима Немачке а потом и у осталим земљама Запада – била већ одавно у току још пре него што су фактичка ратна збивања и почела:

„Једна врста ауто-цензуре под притиском већ формираног јавног мњења (подвучено од стране аутора) је, у сваком случају, била једна константа извештавања о ратовима у Босни и Хрватској.“^[67]

Један очевидац, ББЦ-дописник Мартин Бел (Martin Bell), је писао о овом феномену:

„Новинарска трупа, која се убрзано увећавала, почела је врло брзо да заступа страну муслимана, не само географски, већ такође и морално. Неутралност за нас више није представљала никакву могућу опцију. Симпатије појединих репортера су постале толико очигледно усмерене, да се ускоро почело говорити о Србима као „агресорима“. За српску страну више нико није имао слуха.“^[68]

Карактеристична је изјава немачког новинара АРД-телевизије Friedhelm Brebeck-а, који је иначе био познат по својим оштрим осудама „великосрпске агресије“, за разумевање чињенице, како се међу новинарима са лица места развила и фиксирала шема у начину мишљења, шаблонско и аутоматско осуђивање српских „Bad guys“. Када је Бребек извештавао о по живот опасној свакодневници ратних репортера, поред осталог је говорио и о честим данима и ситуацијама, када је само по једна успела фотографија збивања великодушно дељена свим новинарима. То значи да је једна једина „илустрована вест“, више него стоструко ауторизована ишла у безбројне светске медије и, наравно, будила жељени утисак да је та дотична вест од стране стотине журналиста истовремено и верификована – за конзументе телевизијских слика и новинских извештаја један сјајан пример плурализма, слободе и објективности медија.^[69]

Уочено је и да се не ретко међу присутним извештачима могла приметити једна бизарна варијанта „Стокхолмског синдрома“ (отети се неочекивано солидаришу са својим отмичарима), то значи – репортери у ратном окружењу почињу да се саживљују са подсвесним осећајем да им само муслимански војници гарантују преживљавање и да само муслиманско вођство лиферује истините информације.^[70]

Чињеница да су и ратни извештачи „само људи“ са уобичајеним људским слабостима се, исто тако, не сме испустити из вида:

„Новости и информације су, у првој линији, један посао, један бизнис а етика – етика је тек у другом плану… Морам да признам, да сам ја при овом послу добро зарадио а други, који су имали бољи маркетинг, зарадили су вероватно још много више.“^[71]

Закључно, легитимна је и врло логична претпоставка да су се на лицу места нашли и професионални, свесни и ангажовани лобисти, који су циљано и консеквентно обављали свој посао.

Једну још значајнију улогу при креирању медијско-ратне слике у јавности Запада и света су одиграле плаћене и високо професионалне ПР-агенције, међу којима је најактивнија и најуспешнија била, свакако, америчка фирма „Ruder & Finn“.

Једно мајсторско дело пропаганде била је нпр. и фотографија једног изузетно мршавог мушкарца иза бодљикаве жице – као пресликаног са старих фотографија из времена ослобађања преживелих из нацистичких концентрационих логора смрти. Слика једног „босанско-муслиманског заточеника у српском концентрационом логору“ одмах је обишла читав свет, праћена гневним и енергичним захтевима да се коначно стане на пут дивљању „српских нациста“.

Немачки новинар из Франкфурта на Мајни, Thomas Deichmann, је, додуше, већ једном простом фото-анализом доказао да није тај изузетно мршави мушкарац стајао иза жице, већ фоторепортер, који га је сликао, али упркос чињеници да је Deichmann због тога морао и да иде пред суд, његово откриће није добило скоро никакав публицитет у јавности.^[72]

Међународни Црвени крст је, додуше, истовремено известио да су „све ратне стране организовале логоре за интернирање“, али као што је шеф агенције „Ruder & Finn“ тачно констатовао, именовање „српски концентрациони логори“ је било неупоредиво ефектније; заменик команданта УНПРОФОР-а, канадски генерал Давид Фрасер је пред ICTY 2007. посведочио, да су босанско-муслиманске трупе намерно убијале сопствено становништво и оптуживали за то Србе; командант УНПРОФОР-а, француски генерал Филип Морион (Philippe Morillon) је посведочио да су босанско-муслиманске трупе намерно (зло)употребљавале сопствене цивиле, стављајући их при борбама под непријатељску ватру; босанско-муслиманске трупе су само у околини Сарајева од 1992. разориле бројна српска села и побиле „често после тешких и дуготрајних мучења“ хиљаде српских цивила, итд.^[73]

Усамљени покушаји појединачних новинара да пробију ову, у правом смислу речи „плуралистички условљену медијску блокаду“, нису значи имали никаквог успеха. То се види и на примеру врло распрострањене тврдње „о систематском силовали преко 60.000 ли чак 100.000 босанских муслиманки“ и „геноциду над 300.000 муслимана од стране хришћанских Срба“.

А. Кокбурн (Alexander Cockburn) је 1994. године потврдио да су ова наводна масовна силовања, пре свега, једна циљана измишљотина медија: „Оптужбе за масовна силовања су биле намерно фабриковане и штампане од стране медија“ („Mass rape charges were willfully manufactured and printed by the media.“).^[74]

Ретки су, међутим, били изузеци међу западним извештачима, који су се усудили да јавно осуде горњу „информацију“. Један од њих је био немачки новинар Martin Lettmayer: „То је све једна велика лаж.“^[75]

Други програм немачке телевизије (ЗДФ), међутим, стриктно је одбио да објави његов извештај. Један ЗДФ-уредник је тим поводом изјавио: „Ови извештаји су интересантни и требало би их презентирати јавности. Али, ако ја то учиним (…) могу одмах да се опростим од свог запослења и од своје професије.“^[76]Аутор Martin Lettmayer је резигнирано прокоментарисао:

„У то време свако је хтео само ону причу о масовним силовањима и то само на тај начин, да се прича увек поново потврђује и да непрекидно иде даље. Нико није хтео ни да чује о нормалном новинарском проверавању и истраживању, које би унело било какве сумње у истинитост те вести.“^[77]

Слично искуство је направио и енглески новинар Jamie Owen:

„Претпоставимо да дођете до истине и пошаљете је вашем уреднику… Један од њих ми је рекао, пошто је примио извештај: ’То је веома добро, али да ли би могао да то учиниш више анти-српским?’ ‘Зашто?’ запитао сам. Одговорио је: ‘Зато што је већина других новина антисрпска ове недеље и… Мислио сам, наиме, да желиш да продаш новину?”^[78]

Бивши мајор немачког Бундесвера и новинар Franz Josef Hutsch каже: „Чудим се увек изнова, да се још увек прихватају тако чудне ствари. Узмимо за пример Ранта-Извештај о наводном маскару косовско-албанских цивила у Рачку (што је био повод да НАТО нападне Србију и Црну Гору, прим. аутора), који нигде не помиње некакве трагове мучења. „Süddeutsche Zeitung“ је детаљно описала, иако није имала ниједног новинара на лицу места, како су једном мушкарцу биле одрезане уши а Matthias Rüb је у „FAZ“ писао о одрубљеним главама и ископаним очима, иако је све време боравио у Будимпешти. Ми не исправљамо те ствари ни у немачкој штампи. Већина новинара су 1999. били жустри помагачи НАТО-пакта, о томе се међутим уопште не дискутује (…)“^[79]

Врло ретким аналитичарима, који нису превиђали лигатуру између претходеће историје XX века (Други светски рат и српска улога немачког непријатеља у њему^[80]) и ових последњих балканских ратова, припадала је и америчка ауторка Mary Mostert.

Она својом анализом, објављеном 2005. нуди уз то једну врло интересантну илустрацију начина размишљања и делања америчке администрације, при чему њен принцип изгледа више не гласи само „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ…“, већ добија и један не исувише логични додатак, наиме, „… па макар он истовремено био и мој непријатељ!“.

Један кратки цитат из дотичног есеја:

„Са бомбардовањем Југославије од стране НАТО-пакта и Клинтонове администрације 1999, која се базирала на лажи о „убиству 100.000 Албанаца од стране Срба“, истина о српској историјској борби за слободу (у Другом светском рату, прим. аутора) била је сада још дубље сахрањена под тим баражом антисрпске пропаганде.

Сазнала сам за мишљење, да се Клинтон надао да ће подршка америчке војне авијације албанској ОВК, коју је амерички Стејт департмент иначе био ставио на листу муслиманских фундаменталистичких терориста, некако довести до бољих односа са исламским светом.

Ја сам већ писала о Клинтоновој подршци муслиманским терористима у Босни 1995, када је олабавио НАТО-блокаду испоруке оружја у ту област и дозволио исламским фундаменталистима из Ирана и Судана, да наоружају своје босанско-муслиманске пријатеље.

А шта мислите – ко је био тај, ко је финансирао куповину и допремање свог тог оружја? То је био Осама бин Ладен, који је све до маја тј. јуна 1996. имао своју главну базу и место сталног боравишта у Судану (…)“^[81]

Можда је излишно на крају констатовати, да се не само Roy Gutman тј. „New York Newsday“ позивао на „информације директно од босанско-муслиманске владе“, већ је то чинио и „Paris-Match” („Босанска влада сматра да су Срби од почетка оружаних сукоба силовали преко шездесет хиљада жена, од којих су десет хиљада малолетне, понекад не старије од 7-8 година.“) и – све те „информације“ су се испоставиле као нереалне, неистините.

Исто важи за „геноцид над преко 300.000 муслимана у Босни“, јер укупан број жртава на свим ратним странама износи – по босанско-муслиманској послератној статистици – испод 100.000 (97.207, од тога 80.545 мртвих а 16.662 се воде као нестали^[82]), као и за тврдњу бечког листа „Der Standard“, да је већ до 7. априла 1999. „на Косову у правом покољу побијено 800.000 Албанаца“, јер укупан број жртава на свим ратним странама износи испод 15.000 (до сада је ексхумирано око 4.000 лешева или њихових делова на Косову и Метохији и око 800 у централној Србији). По НАТО-подацима, у Србији је за време бомбардовања погинуло око 5.000 људи, највећим делом цивила.^[83]

Но како је британски председник Владе Тони Блер (Tony Blair) изјавио: „Главно је да смо ми победили а он (тадашњи српски председник Милошевић, прим. аутора) изгубио.“ За ту победу је, свакако, добрим делом била заслужна и горе кратко оцртана, масивна и успешна јавна кампања дехуманизације циљне групе, спроведена колико консеквентно, толико и уз занемаривање великог броја есенцијалних етичко-моралних постулата и хуманистичких параметара, а применом принципа „Узурпација власти над дефиницијама стварности и психагогија“.

Прилично изненадно обелодањено правило „сада је све дозвољено (па и инфлационирање именујућег појма злочина геноцида)“ донело је и понеке споредне последице (једна врста „колатералне штете“, како су НАТО-спикери означавали српске цивилне жртве НАТО-бомбардовања 1999.^[84]), од којих су неке прилично гротескне:

„Ја налазим аналогије између ове врсте геноцида и онога што називам ‘холокаустом америчке деце’, између обичних Немаца/Срба и Американаца данас… Америчке милитантне феминисткиње и последично амерички народ и његове институције, напали су бебе и децу у САД а у име феминизма и других личних интереса, баш као Милошевић Албанце са Косова, у име народа Србије…“^[85]

За време последњих балканских ратова при насилном распаду друге Југославије на крају XX века није дошло до геноцида над побеђенима, као у Другом светском рату. При пратећој политичкој кампањи „НАТО-демократија“, међутим, јесте дошло до успешне дехуманизације дотичне циљне групе у свести јавног мњења и – то је донело аналогни резултат, да се (овде потенцијална) група починитеља следствених злочина више или мање духовно униформише и (макар и темпорарно) суштински дехуманизује.

Поразно је при томе, како доњи пример показује, да ни деца не остају поштеђена тог ефекта.

Једна косовско-албанска девојчица је после НАТО-напада 1999. на остатак Југославије и војног запоседања јужне српске провинције Косово и Метохија била привремено ухапшена од стране америчких УН-полицајаца Charlie Gortano и Tom Pellegrini због убиства једног Србина. Њихова изјава о том хапшењу гласи:

„Та мала, једва четрнаестогодишња Албанка је управо убила, буквално умлатила једног средовечног Србина, разбила му главу на улици препуној људи, усред белог дана. На сва наша питања, она је само с чуђењем тресла главом и питала са своје стране нас:

„Шта је вама, па то је био само један Србин?!“^[86]

НАУЧНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

[1] „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“, ausgearbeitet durch: Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München, 1998.

[2] То смо били Преосвећени владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије и ја, као представник Светског сабора Срба. Извештај о овој конференцији сам објавио у: V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03-04. Juli 1998.

[3] Исто, „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“… 617 Исто, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage…

[4] Исто, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 3-4. VII 1998.

[5] „Main Echo”, Aschaffenburg (Nemačka), 31. August 1991.

[6] СПД-политичар и члан баварског парламента Hilmar Schmidt се, као једини читалац, протестно огласио у следећем дневном издању ових дневних новина и одмах потом био вербално нападнут и ућуткан од стране једног локалног CSU -политичара (Zoeller).

[7] Otto von Habsburg, Le Figaro, Paris, 15. VIII 1991.

[8] Маријан Јурић, члан хрватског парламента, у Сабору Хрватске, 1991.

[9] Шиме Ђодан, високи хрватски политичар, Сињ, август 1991.

[10] Владимир Реинхофер, хрватски књижевник, „Hrvatsko Slovo“, Zagreb, mart 1996.

[11] „Stern“, Hamburg, 19. III 1992.

[12] Високи хрватски политичар Томислав Мерчеп у свом уводном говору на Конгресу Хрватске Пучанске Странке. Објављено у сплитском недељнику „Feral Tribune“, новембра 1995. 634 Frankfurter Allgemeine Zeitung, Frankfurt, лето 1992.

[13] Die Zeit, 19. III 1993.

[14] Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, Берлин, 27. V 1992.

[15] „Globe and Mail“, Toronto, децембар 1993.

[16] „Ethics and Freedom“, амерички сајентолошки часопис за људска права, 1992.

[17] „Šta sa Srbima u islamskoj republici Bosni i Hercegovini?“, Nedeljnik VOX, Sarajevo, decembar 1990.

[18] Амерички сенатор Џозеф Бајден, говор у сенату, 3. VIII 1993.

[19] „Paris-Match”, Paris, januar 1993.

[20] Islam 101, New Hijra Year Book of Islamic and Middle Eastern Law/Brill, 10. 01. 2008, 1 Muharam 1429

AH

[21] Anne Warburton „The Times“, London, 1. I 1993.

[22] „The Times”, London, 7. VIII 1992.

[23] „Ljiljan”, Sarajevo, februar 1994.

[24] Radio „Hayat”, Sarajevo, februar 1994.

[25] The Washington Post, 8. II 1992.

[26] Jean Daniel, „Le Nouvel Observateur”, Pariz, „Dosta je sa lažima o Bosni”, 31. VIII 1995.

[27] Маргарет Тачер, једно време председница британске владе, San Francisco Chronicle, 26. VIII 1992.

[28] Nemački sudija Gunter Krentz, The New York Times, 27. IX 1997.

[29] Стефан Шварц, посланик Хришћанско-Демократске Уније у немачком парламенту, Die Tagesthemen, ARD, januar 1993.

[30] Mark Wheeler, британски академик у ТВ-емисији: „Питање недеље: Може ли Србија сама да се реформише?“, BBC, London, maj 1999.

[31] The Washington Post, 31. III 1993.

[32] Atlanta Constitution”, Atlanta USA, 24. XII 1992.

[33] Sir Peter Ustinov, „The European“, London, 10. VI 1993.

[34] Амерички сенатор Џозеф Бајден, CNN, 1. VIII 1992.

[35] Француски председник државе Жак Ширак, на састанку шефова ЕУ-земаља, Париз, јуни 1995.

[36] Политички коментатор Morton Kondracke, CNN, 1996.

[37] Генерал Jean Cot, француски командант UNPROFOR-a у Босни, „Defense nationale”, јуни 1997. Париз.

[38] Tamara Honor, „The European“, London, 1998.

[39] „The Sun“, London, 14. IV 1999.

[40] Арчки аутори Eric Stover и Gillis Pervess у књизи: The Graves: Srebrenica and Vukovar, New York, 1998.

[41] „The Newsweek“, New York, 12. IV 1999.

[42] Роберт Фрејзер, заменик америчког преговарача за Балкан, Ричарда Холбрука. Према Холбруковом сведочењу, Фрејзер је ово изговорио дан пре своје погибије на босанској планини Игман, 18. августа 1995.

[43] „TV France“, Paris, 2. III 1999.

[44] Виторио Згарби, водитељ италијанског приватног „TV-Kanaal 5“ (власник: Силвио Берлускони), април 1999.

[45] Вилијам Коен, секретар одбране САД, TV-CBS: „Face the Nation“, Њујорк, април 1999.

[46] ARD, Први програм немачке телевизије, ТВ репортажа у емисији „Brisant”, директно са граничног прелаза између Македоније и Космета, априла 1999.

[47] Чикашки римокатолички кардинал Бернардин, „Chicago Sun-Times”, 7. IX 1995.

[48] „Der Standard“, Wien, 7. IV 1999.

[49] US-State Department, o „mirovnim pregovorime“ u francuskom gradu Ramboullet, koje je NATO ponudio srpskoj strani, posle čega je usledio napad zapadne alijanse na Srbiju i Crnu Goru. Citirano prema: Jim Jatras, izlaganje na Institututu Cato, Washington, u jesen 1998.

[50] Jack Lang, Predsednik Komisije za spoljne poslove Nacionalne Skupštine Francuske, TV „France 2”, 17. V 1999.

[51] Тони Блер, британски премијер, Лондон, при крају НАТО-бомбардовања Србије и Црне Горе 1999.

[52] Kapetan Martin de la Hoz, španski pilot bombardera u ratu protiv Srbije 1999. FAIR Fairness&Accuracy. In Reporting, „Was Rambouillet Another Tonkin Gulf?, Media Advisory: What Reporters Knew About Kosovo? Talks, But Didn’t Tell; June 2, 1999.

[53] Tony Blair, britanski premijer, „Question Time“, BBC, London, 11. VII 1999.

[54] Hannes Hofbauer, Balkanski rat: Razaranje Jugoslavije 1991-1999. Izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 2001.

[55] Völkischer Beobachter, Berlin, 7. IV 1941.

[56] Цитирано према: Bischof Christian Zippert, Erinnerung um der Zukunft willen. Ansprache anlässlich der Übergabe der wiederhergestellten Synagoge in Roth an die Öffentlichkeit am 10. März 1998.

[57] Seine Schuld ist sehr groß. Interview mit John Röhl. U: Der Spiegel. 8/2004.

[58] Рецензија у: John Röhls Biographie über Wilhelm II. Berliner Zeitung, 11. Mai 1994.

[59] Bob Simon: A live report from Kobe on the rain storms given. Vanderbilt Television News Archive, CBS Evening News for Saturday, Jan 21, 1995, Kobe.

[60], V. Umeljić, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda ‒ was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai-Juni 1999.

[61] „Ми морамо у овоме да победимо”,  интерју са Lally Weymouth, „Newsweek,” април 1999.

[62] Main-Echo, Aschaffenburg, 20. V 1999.

[63] Frankfurter Rundschau Nr. 169/29, Frankfurt, 24. VII 1999.

[64] V. Umeljić. Offener Brief an Herrn Bundeskanzler Gerhard Schröder, Aschaffenburg, 26. VII 1999.

[65] RTB.pc. Преузето са:: www.dveri srpske, 1. V 2015.

[66] Gerhard Wischnewski: „Die Fernsehdiktatur. Kippen Medienzaren die Demokratie?“, München, 1995.

Објављено и у: Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 19911995. Die Gegenwart: Der reale Tatbestand des (virtuellen?) Genozids im Balkankrieg 1991-1995. Die Zukunft: Der Genozid als Medienware  und die Inflationierung von Begriffen als wirksamste Entwertung humanistischer Werte. WKS-Informationshefte, Heidelberg, September 1998.

[67] M. Beham: „Kriegstrommeln. Medien, Krieg und Politik.“ DTV, München, April 1996.

[68] Martin Bell: „In Harm’s Way: Reflections on a War Zone Thug.“ London, 1995, S. 99.

[69] „Dein Bild ist mein Bild“, ZDF, heute-journal, 26. Mai 1995.

[70] LTC John E. Sray: „Selling the Bosnian Myth to America“, US Army, Foreign Military Studies Office, Fort Leavenporth, Kansas, USA, October 1995, S. 8.

[71] Martin Lettmayer in der Sendung „Kriegsziel Massenvergewaltigung? Bosnien und die deutsche Presse.“, Süddeutscher Rundfunk, S2 Kultur, 14. Juni 1994.

[72] Deichmann је био утемељивач, издавач и главни уредник немачког политичког магазина

NovoArgumente (1992-2011). Упореди: http://www.novo-magazin.de/itn-vs-lm/novo26-1.htm. Прилог: „Es war dieses Bild, das die Welt in Alarmbereitschaft versetzte“ (Penny Marshall, ITN)“]

[73] Упореди: „After the Peace: Resistance and Reconciliation“, Robert L. Rothstein, 1999, Даље: http://www.historycommons.org/entity.jsp?entity=philippe_morillon; Intelligence and the war in Bosnia: 1992-1995, Cees Wiebes, (Studies in Intelligence History), Lit Verlag. Закључно: Das erstinstanzliche Gerichtsurteil des UN-Kriegsverbrechertribunals gegen Radislav Krstić, die auszugsweise auf Deutsch vorliegenden Prozessprotokolle dazu (siehe Bogoeva und Fetscher), den UN-Bericht zu Srebrenica von 1999.

[74] Alexander Cockburn, „Nation“, New York, 9. Mai 1994.

[75] In: „Weltwoche“, Zürich,10/1994.

[76] Исто.

[77] „Kriegsziel Massenvergewaltigung? Bosnien und die deutsche Presse“, Süddeutscher Rundfunk, S2 Kultur, 14. Juni 1994.

[78] Jamie Owen: „The Misunderstanding of the Balkan Crises“, Europa Times, London, septembar 1994.

[79] M. Beham: Franz-Josef Hutsch über den Kosovo, als Generalprobe für den Irak Krieg, Balkanforum Balkanblog. org, 5. XI 2004.

[80] Mary Mostert уводно подсећа на генерала Дражу Михаиловића, на „јунака Другог светског рата, чија улога у јавности је врло искривљена, јер се тадашњи британски премијер Винстон Черчил одлучио да помаже хрватском комунисти Титу. Резултат је био, да је Србин Дража Михаиловић, који је спасао стотине америчких живота, био од стране хрватског комунистичког диктатора Тита егзекутиран 17. јула 1946. Ова услуга британског премијера совјетском диктатору Стаљину, дакле жртвовање Михаиловића и Срба није, наравно, довело до мира у послератном свету, али јесте с временом довело дотле, да српски допринос у Другом светском рату постепено падне у тотални заборав.“

[81] Mary Mostert, „Correcting The Lies About A Great WW II Hero“, 5. IX 2005. Прилог преузет из: The American Daily, Analysis with Political and Social Commentary, Phoenix, Arizona. Thursday September 26, 2013.

[82] IDC, Bosanski dokumentacioni centar, Sarajevo, 2007.

[83] Упореди: The Independent International Commission on Kosovo, The Kosovo Report ‒ Conflict ‒ International Response ‒ Lessons Learned, Oxford University Press 2000.

[84] По томе је постао познат НАТО-спикер Jamie Shea и стога је овај појам био проглашен за „Анти-реч године“ у Немачкој, поред осталог и „као еуфемизам, који убијање невиних цивила и војне злочине проглашава споредном ствари. Упореди: Sprachkritische Aktion Unwort des Jahres: Unwörter des Jahres seit 1991. Horst Dieter Schlosser (Sprecher der Jury), abgerufen am 6. Dezember 2008.

http://www.unwortdesjahres.org/):+„„Verharmlosung

[85] Амерички вебсајт www.photius.com/feminocratie.html, јануар 2008.

[86] Cevin Cullen: Hatred blunts Kosovo police efforts. Boston Globe, Globe Stuff, 4/22/2000.