Владимир Умељић: ДЕФИНИЦИЈА ПОМРАЧЕЊА УМА И РАЗУМА

Постоји наравно више дотичних дефиниција, зависно да ли их ауторизују медицинари, психолози, психијатри или „нормални“ људи. А још другачије су инспирисани љубоморни партнери, свађалачка деца, надобудни новинари, преамбициозни политичари…

Један физичар, по имену Алберт Ајнштајн, дао је своју дефиницију, којој се тешко може нешто замерити: „Помрачење ума и разума је несумњиво присутно, када човек увек изнова чини исто и очекује друге последице, други резултат своје активности.“

Колико дуго већ Запад у Украјини следи тој дефиницији?

„Мајдански пуч“, којим је НАТО у Украјини инсталирао свој послушнички режим, догодио се 21. новембра 2013. а руска реакција је уследила 24. фебруара 2022. почетком руских ратних операција.

Шта се у међувремену догађало, зашто је изгубљено толико времена и политика ишла даље ка ратној катастрофи? Да ли јер су НАТО-политичари „увек изнова чинили исто и очекивали друге последице, други резултат своје активности“?

А није недостајало гласова са „светле стране“ ума и разума.

Врхунски фински дипломата Петер Искола је у једном интервјуу 30. априла 2014. упозоравао:

„Уколико Европски парламент одмах не промени свој однос према Русији и САД, свет ће се већ до јесени наћи на прагу новог страшног рата (…) Сједињене Америчке Државе су главни „луткар“, оне вуку конце којима покрећу своје марионете. Познато је да су у револуцију у Украјини Американаци уложили пет милијарди долара. То су недавно објављени званични подаци. Може се рећи да је то оно што је забележено у документима. Можемо само да нагађамо колика су још средства без писаног трага убачена за уништење суверенитета Украјине (…)

А то због тога што, прво, у овој организацији је остваривање интереса банкара има приоритет, банкари одлучују о свему у данашњем западном свету. Друго, Европска комисија – није демократска институција. У њој је мање демократије него што је било у Политбироу ЦК КПСС (…)

Међутим, Украјина је ситница. ЕУ и САД које стоје иза ЕУ имају други циљ – преврат у Русији (…) А та политика већ разара земље. Као сада Украјину. Као раније Југославију. Многи народи Европе не желе овакву политику, они су против ње. Али Европска унија не слуша и не жели да чује критике (…)“

Некадашњи немачки канцелар Хелмут Шмит се 2014. јавио за реч:

„Он пребацује Бриселу да се исувише меша у светску политику. „Најновији пример је покушај ЕУ-Комисије да припоји Украјину“, рекао је социјалдемократ у једном интервјуу за „Bild“. „Погрешно је и привлачење Грузије нама, то је манија величине, ми тамо немамо шта да тражимо!

Ја не држим ништа до тога, да се заговара Трећи светски рат а још мање да се НАТО додатно наоружава. Али опасност да се ситуација заоштри као у августу 1914. расте из дана у дан (…) упозорава на опасност „врућег рата“ са Русијом. Он се залаже за то, да Запад мора да покаже више разумевања за руску политику. Али немачку политику одређују други (…)

Он указује дакле на чињеницу, да Запад мора да промени своју политику према Русији, иначе није искључено да дође до рата са Русијом. Путинове бриге нису Украјина, Пољска или балтичке земље, већ се пре односе на Кину, Пакистан и бивше совјетске републике у Централној Азији.

Русија је одлуком ЕУ у вези ширења на Исток била затечена у једној „фази Дивљег запад“ под председником Борисом Јељцином и то нам се данас свети. Јер Путин је поново прибавио Русији интернационално поштовање. Путинова политика не мора да нам се допада, али ми је морамо у историјском контексту разумети и озбиљно примити к знању (…)

Упозоравам на опасност демонизирања Путина. Он није опаснији од било ког другог председника једне велике земље. Нисам чак ни сигуран, да ли су САД мање опасне од Русије (подвучено од стране аутора).

Осим тога, Путин није никакав заговорник рата и налази се у изуетно неугодној ситуацији. Разлог за ову ситуацију су идиотске понуде ЕУ Украјини и Грузији уочи украјинске кризе.

То је све прилично велика будалаштина!“

Но ти гласови разума су били игнорисани, режим Володимира Зеленског је био убрзано и масивно наоружаван, прављени су уговори са Русијом (Минск), да би одмах потом били хладно погажени…

Запад је наставио да увек изнова чини исто и заносио се илузијом, да ће то донети другачије резултате.

У међувремену је, међутим, Доналд Трамп преузео кормило у САД и ствари се са друге стране Атлантика мењају. Оставимо за тренутак по страни, да ли он жели да заустави рат заиста из хуманитарних разлога („сваког дана тамо умире 5.000 украјинских и руских војника“) или из пословног прагматизма, јер жели да почне са експлоатацијом украјинских природних ресурса.

Али он би смео да је увидео безизгледност западног „Пројекта Украјина“.

Не тако западноевропски део НАТО-пакта, ова најновија „коалиција вољних“. Но за шта су они заправо вољни? Да и даље третирају Украјинце као жртвену јагњад на свом олтару капитала и профита? Зар њима (и Зеленском) нису довољне досадашње стотине и стотине хиљада жртава, разорена инфраструктура, уништене егзистенције, унесрећене породице?

Мисле ли заиста да ће увек бити довољно громогласно узвикивати – Путин је крив, он је бескрупулозно погазио по први пут после Другог светског рата међународно право и вратио нападачки рат у Европу?

Иако су они били ти, који су то крајем 20. века у другој Југославији учинили?

Зашто не застану и не размисле о речима упозорења Петера Исколе, Хелмута Шмита (и не само њих)? Или заиста желе да по сваку цену (коју други плаћају) потврде дефиницију помрачења ума и разума Алберта Ајнштајна?

Закључно, колико је примерено увек изнова указивати на горе наведене чињенице, аргументе и узрочно-последичне ланце, које дотични политичари тако ревносно и консеквентно игноришу, које значи у њиховом случају до сада очигледно не доносе другачије резултате?

То је више него примерено, јер истина, правда, етика и хуманизам увек долазе са „светле стране“ разума. Како је већ стари кинески филозоф Лао Тсе констатовао: „Истина још никоме није нашкодила, осим онима који су је изговарали“.

Жртва Украјинаца и Руса је, међутим, неупоредиво већа.