Владимир Умељић: ДАО ГОСПОД, ДА И НАШЕ ПАМЋЕЊЕ ВАСКРСНЕ!
Владимир Умељић
Исус Христос, Син Божији, васкрсао је и победио смрт. Овогодишње време слављења Васкрса је прошло, но ништа не говори против тога да се и даље поздрављамо са „Христос васкрсе!“ и да живимо то сазнање, напротив.
Јер то је сасвим сигурно била једина могућа утеха свим оним нашим злосрећним прецима, од стараца и старица до деце у колевци, који су (не само) у прошлом веку невини падали под пушчаним плотунима аустро-угарских (у првој линији хрватских и босанско-муслиманских) бојовника у Мачви и Подрињу, бугарских окупатора у Топлици, албанских качака у Метохији, мађарских фашиста у Новом Саду и Јужној Бачкој, под рафалима нацистичких митраљеза у Шумадији, на Козари и у Срему, под ножевима („србосјецима“) и маљевима острашћених бесомучника у служби и широм хрватске државе 1941-1945. у време Србоцида, под поноћним револверским пуцњима у потиљак Титових егзекутора, те под бомбама, касетном муницијом и ракетама НАТО-армаде. И… и… и…
Ако то грешно занемаримо, долази заборав и тада смо се ваистину узалуд рађали.
Танатофобија, страх од смрти, то је нешто што сви добро познајемо и на шта човек никада не може заиста до краја огуглати, јер припада есенцијалним константама човековог (овоземаљског) живота.
То је страх од нестајања у ништавилу и забораву, зебња од неумољиво долазећег бесмисла ишчезавања могућности да се човек радује сваком новом пролећу и буђењу природе, својој породици и пријатељима, пчели која зуји и заљубљеним голубовима, кајмаку на хлебу за доручак и чаши пива на истеку дана.
Но постоји излазни путоказ из те фундаменталне дилеме, јер Исус Христос, Син Божији, васкрсао је и победио, обесмислио бесмисао смрти. Докле год то живимо, дакле не заборавимо, постоји нада.
И, истовремено, у односу на све наше жртве важи – докле год памтимо Његошеву опомену у односу на грех заборава: „Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве…“, дотле постоји нада да ће се тај грех избећи.
Јер њему само може да следи: „О кукавно српство угашено…“
Но увек се изнова може (и мора) констатовати да је наше памћење врло кратко, рудиментарно или замрло а наше незнање je напротив врло зацарило, постало једна врста потенцијалне „Црне рупе“ у националном духовном микрокосмосу.
У томе нажалост предњаче млађи, што одмах води ка размишљању не само о њиховом осећају и односу према одговорности (сви смо једном били млади), већ о образовном систему, родитељским кућама и васпитању, цркви и медијима, о понудама културе, значи о свему ономе, што чини основу и надградњу социјалног заједништва.
И, наравно, о чувеном „новом времену“, о интернету, фејсбуку, инстаграму, тик-току…
Косовска битка? Да, наравно, то је било с Турцима, кнез Лазар, Милош Обилић… Свети Сава? Велики светац… Немањићи? Династија, цар Душан… Стефан Дечански? Наравно, то је једна Слава… Вук Караџић? Да, народне песме и тако то… Шта, чак и Гете се бавио њима? Па лепо…
Официрски пуч и преврат у Београду у пролеће 1941? Тја, типично за наше официре…
Свети Јован Претеча? Пух, баш има много тих наших светаца… Како? Шта значи изрека: „За Косово Куманово, за Сливницу Брегалницу!“? Хмм, географија ми није јача страна, погледаћу на Гуглу… Мајор Драгутин Гавриловић и одбрана Београда? Уффф…
А Србоцид хрватске државе 1941-1945? Да, чуо сам, било је много мртвих, страшно..
Има, наравно, часних изузетака, свесних и радозналих, заинтересованих и начитаних младих људи, али већ сама чињеница да се о таквима говори као о изузецима, поразна је, жалосна и забрињавајућа.
Да би се избегли неспоразуми, ово није некаква генерална „оптужба“ на рачун младих генерација, већ апел да се општа, мада асиметрична одговорност за ово (искуствено потврђено) стање мора озбиљно схватити и одговарајуће делати.
Јер то стање говори за једну врсту надолазећег духовног банкрота читавог друштва.
Сигурно, више је него тегобно, мучно, оптерећујеће бавити се страхотама извршеног насиља и претешким усудом жртава, но нека ми буде дозвољено питање – а како је било онима који су доживели (и не преживели) то насиље?
Смеју ли они пасти у заборав, што је већ против принципа основне човечности, пијетета, али и ради принципа „Никад више!“? Јер и то је стварност, то је „Истина, која није увек лепа, али трагање за њом јесте“, како је Надин Гордимер, носилац Нобелове награде за књижевност из Јужне Африке, својевремено исказала.
Ко дакле још данас познаје рецимо усуд С. Лаврње, рођеног 1912. године, свештеника у Суваји Личкој? Ухапшен је почетком јуна 1941. године, усташе га присиљавају да чисти улице, чупају му браду, муче га и сакате, у ране му сипају со; потом одлазе у његову Сувају и спаљују село, кољу 170 Срба а 130 умиру у пламену.
А трудној жени свештеника Лаврње поре стомак и ваде нерођено дете, убијају на лицу места и још двоје његове мале деце.
Ово недело је документовано и потврђено и једним несрпским извором, сведочанством једног италијанског очевица, који је у Канади објавио и једну фотографију са места злочина, под насловом „Документација усташког зверства у Суваји, у кући попа С. Лаврње“.
У Канади дакле познато а у нас?
Или судбину В. Милановића, рођеног 1865. године, већ престарелог свештеника у Кулен Вакуфу? Ухапшен крајем јула 1941. године, заједно са своја два сина, ћерком, снајом и два унука.
Усташе га приморавају да присуствује клању своје деце и унука и покушавају да га приморају, да својом руком закоље сопствену ћерку а када то не успева, стиже нељудска, перверзна казна – осуђују га на живот и пазе да себи нешто не учини, да не прекрати казну.
Остало је сачувано писмо једне партизанке, која је по освајању Кулен Вакуфа, написала и „… тамо, у затвору смо затекли и старог Милановића, самог, скоро непрекидно је вриштао (…) био је скоро сасвим полудео…“
А да и не говоримо о оном врхунцу перверзне садистичке фантазије у Копривници:
„У концентрационом логору у Копривници, усташе су у мају 1941. године довеле око стотину младих Јевреја и приморали их да почну да мастурбирају. Истовремено, довели су око педесет српских свештеника, натерали их се свуку голи, окрену леђима ка овим Јеврејима и да се погну напред. Тада су покушали да натерају Јевреје, да силују ове свештенике…“
Сигурно, култури сећања припада и писмо мостарског римокатоличког бискупа Алојзија Мишића од 18. августа 1941. године, при чему се чује један (за тадашње околности у геноцидној хрватској држави 1941-1945. врло усамљени) глас разума:
„Услови под којима живимо су, са које год стране их посматрамо, неповољни. Ту су се умешали разни људи – млади, неспремни, неискусни и уместо да владају памет и разум, ватра и насиље владају догађајима.
Заповеда се и, још док нови преобраћеници присуствују светој миси, хватају их и одводе као робове (…) и масовно их шаљу у вечност. Већ за неколико година ће свако и сви осуђивати ове непромишљене поступке…“
Исто тако и писање хрватског римокатоличког свештеника др Чедомила Чекаде у септембру 1941. године:
„И – је ли било лепо за нас?
Наравно, то су били лепи месеци ове наше новозаветне теократије. Човек би се брзо могао навићи на то – заборави оне догматичаре, оне празних џепова и празних руку! Али овако, када је човек истовремено свештеник и управник, судија и порезник, официр, директор школе и егзекутор у једној особи – то је оно право! А људи око тебе ти се клањају, као пред једним нехришћанским идолом.
И ти издајеш наређења и владаш, узимаш и дајеш (…) жандарми су у твојој руци, полиција те слуша, усташе ти салутирају и војници стоје у ставу мирно пред тобом. Ти идеш у коју хоћеш радњу и издајеш наређење – све ове књиге на ломачу!
И ти одређујеш ко и колико треба да се уцени, ко из које радње треба да се протера и ко ће, уместо њега, да уђе и преузме ту радњу. Ову кућу заплењујеш за школу, ону за манастир (…) а ове лепе стубове дајеш да се однесу у твоју нову цркву (…)
Делиш положаје као ордење – ко тебе слуша и био је добар, тај то неће пожалити. Ако већ ниси краљ, онда си барем краљић. Људи ти се моле. Када неко буде ухапшен, тебе питају шта би са њим требало да се догоди (…)
Лепо, брате! Само непријатељи, они ти то не дозвољавају.
Они захтевају – доле са опасачима и еполетама, и кажу ти, као Свети Бенедикт: „Depone, fili, depone, luod geris: nam tuum non est!!“ А ви, млади, узмите се у памет! Како можеш говорити: „Поклаћу их као пилиће?!“
Иначе, да није неко од вас измислио онај душбрижнички симбол из загребачког „Новог листа“, где сте Свето писмо покрили ручним бомбама, ножевима и револверима? (подвучено од стране аутора).
Ах, ви теократе, Бог вам разум поклонио!“
Непрекидно просвећивање је дакле неопходно, јер оно условљава не само потискивање танатофобије, већ и гајење пијетета према невиним жртвама, као и профилаксу нових злочина („Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се он понови!“, тако врло оправдани натпис на улазу у некадашњи концентрациони логор Дахау).
Тада би наиме поново могло да се деси, не би било неочекивано да се поново заори паклена песма, као у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. у концентрационом логору Јасеновац:
„Павелићу, Павелићу, дај нам већу власт, да кољемо српску децу и топимо маст.“
А уводне речи и истовремено рефрен те и сличних песама чујемо већ деценијама из новонастале независне и сада демократске и модерне, плуралистичке и хуманистичке, ЕУ и НАТО хрватске државе:
„Убиј, убиј, убиј Србина!“
Ако значи не радимо на просвећивању, последица може само да буде остварење пророчког вапаја српског духовног горостаса са Цетиња: „О кукавно српство угашено…“, као и неминовно материјализовање још једног страха, дисморфофобије, када човек више није у стању да препозна свој лик у огледалу.
Јер и тај лик је у том случају заборављен, ишчезао поништавањем личног, верског и националног идентитета. То би могли да посведоче сви конвертити, уколико би смогли снаге да завире у сопствену душу.
И још једном, сасвим сигурно је много пријатније бавити се у оквиру исте културе памћења светородним Немањићима, Филипом Вишњићем, Милевом Ајнштајн, Милутином Миланковићем и Николом Теслом, али да још једном потрудимо (парафразирамо) Његоша – чаша меда се вазда мора заслужити а чаша жучи увек долази без позива.
Стога „Христос васкрсе!“ и дао Господ, да и наше памћење васкрсне. И на вјеки векова опстане.
