Владимир Умељић: ДА ЛИ СЕ СВЕТ НАЛАЗИ НА ПРАГУ НОВЕ ЕПОХЕ?

 У последње време се у јавности множе прилози новинара, па шта више и понеких без сумње озбиљних аналитичара, који обзнањују „слабљење НАТО-империје“, чак и неминовни „суноврат Запада“, односно финални „крај, пропаст западних демократија“.

Такве поставке сматрам проблематичним, јер једноставно нетачним тј. у најмању руку врло непрецизним, пре одразом сопствених жеља у смислу „Моје песме, моји снови“, него стварности и шта више контрапродуктивним, јер способним да уведу у заблуде, да наведу на погрешно размишљање, у екстремном случају и на доношење одлука, које би се потом прескупо плаћале.

Другим речима и само добронамерно, постоји опасност да се те, несумњиво заводљиве поставке пре  nolens него volens испоставе као популистичке, па чак и као (по сваком закону вероватноће нежељене) замке.

Да ли, међутим, упркос томе стојимо на прагу нове епохе? Да, у то сам убеђен.

 

Пророковање „краја, пропасти западних демократија“ представља врло смелу, да не кажем колико неопрезну толико и неутемељену хипотезу, која се испоставља беспредметном, чим нпр. бацимо поглед на параметре економске снаге и утицаја на светским тржиштима, који у овом тренутку важе.

Исто се односи на став о „суноврату Запада“, осим ако се не ради о дотичном систему социјалних вредности, који се од памтивека декларативно залаже за слободу и недељива људска права, једнакост и универзално важење правних принципа, а истовремено гази све те вредности у односу на око 90% човечанства, мањим делом и у односу на сопствену популацију.

Што се пак тиче најважнијег аспекта, наиме „слабљења НАТО-империје“, први параметар је свакако војна снага. Погледајмо шта кажу бројке из 2020, при чему се дотични издаци сваке године повећавају.

Јер прошла су времена, када је важило „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!“ „Срце у јунака“ је, сложићемо се, важно као и увек, али „свијетло оружје“ је временом експоненцијално добило на важности.

САД су те године издале 40% целокупног новца на свету, који је употребљен за ново наоружање и пратећу војну технику. Та сума (738 милијарди долара) је 3,5 пута већа од оне, коју је Кина (193,3 милијарде) и чак 12 пута већа од оне коју је Русија (60,6 милијарди) потрошила у исту сврху. Када томе додамо војне издатке Велике Британије (61,5 милијарди), Француске (55 милијарди), Немачке 51,3 милијарди), Италије (28,9 милијарди), итд. онда можемо много разложније да размишљамо о питању „слабљења НАТО-империје“.

Већ заиста мала Велика Британија, као један од осредњих стубова-носача овог војног савеза, улаже значи годишње скоро једну милијарду долара више у војну силу од велике Русије.

Исти дакле врло очигледно не слаби, напротив, ново је међутим да његови конкуренти, на првом месту Русија и Кина, јачају и све више релативизују некада скоро апсолутну надмоћ Запада. „Скоро апсолутну“, јер је тзв. равнотежа страха (нуклеарни арсенал) већ у време Совјетског Савеза била успостављена и у томе се ништа није променило васкрсавањем православне светске силе Русије.

Овакав развој ситуације се само може поздравити и то громогласним аплаузом, као и све друго, што води ка мултиполарном свету, јер мења најнездравију могућу међународну ситуацију, наиме, униполарни монопол светске моћи.

Томе припада и чињеница да ће Кина по могућству већ следеће године достићи, ако не и превазићи амерички брутосоцијални продукт. Тиме би још једно битно (економско-финансијско) оружје у рукама опасних западних заговорника „светске владавине“ изгубило на својој вишеструко доказаној вирулентности.

Јер тек када се дође до такве војне, економске, политичке, итд. (више-мање) равнотеже – а уколико наравно искључимо самоубилачку опцију општег рата и пропасти човечанства – биће могућ дијалог и преговори на истој висини очију, биће могуће мирнодопско такмичење социјалних система, плодотворно прожимање култура и кооперација, а не конфронтација.

Тек тада је, наиме, за очекивати да се и у новој епохи препозна сопствени интерес, односно да се „јастребови“ са највишег нивоа одлучивања замене прагматичарима, који су препознали опасност утопијског стремљења ка владавини светом.

У односу на Запад, само је за жаљење да су ти „јастребови“ однели превагу у једном одсудном историјском тренутку у 20. веку и тиме олако, изузетно неодговорно прокоцкали вероватно највећу шансу у својој историји да битно учествују у стварању много бољег света, него што је он данас.

Реч је о слому светског комунизма и распаду Совјетског Савеза.

Да је тада Запад, наиме, са дужним поштовањем пружио руку Русији и понудио јој заслужено равноправно партнерство, данас би све било другојачије. Не би дошло до управо актуелног и све тежег, озбиљнијег сукоба два енормна светска потенцијала, много изгледнија би била синергија истих.

Може се и само је консеквентно поћи од тога, да у том случају вероватно не би дошло до западног дириговања и жустрог учешћа у распаду друге Југославије на српску штету, до разарања Сирије, Ирака, Авганистана, до инструментализовања Украјине на руску (и врло очигледно украјинску) штету.

Но, као што је већ било речено, превагу су тада нажалост однели „јастребови“ Пентагона и мешетари Волстрита, вечито јучерашња фракција великонемачких политичара,  носталгичари ишчезле Британске империје, француски идолопоклоници своје некадашње „La Grande Nation“…

Само се може надати да је то био последњи пут да су они одлучивали, да ће ако не они сами, онда њихово окружење схватити ком неповратно прошлом империјалном времену дотични припадају, колико су недорасли новој епохи.

Ако у светлу овог начина размишљања поставимо питање – да ли је изгледно да дође до „слабљења НАТО-империје“, па чак и до „суноврата Запада“, односно „краја, пропасти западних демократија“, једини рационални одговор гласи – не.

Ако пак одемо један корак даље и поставимо питање – да ли би то било пожељно, за поздравити и радовати се, мој одговор би, па ма колико то било (не)популарно, поново гласио – не.

И то из два разлога.

Као прво, зашто одустајати од тако енормног економског, научног, технолошког, културног потенцијала и – у одређеној мери – наслеђа демократске идеје? Јер том никада оствареном идеалу се мора тежити, нека боља форма социјалног организовања не постоји.

А као друго и још важније, циљ не сме да буде нестајање једног униполарног монопола светске моћи и његова замена неким другим јер то је, још једном, најнездравија могућа међународна ситуација. Владавина светом је искуствено најпримамљивије и, истовремено, најфаталније искушење свих моћних држава тј. њихових водећих елита у историји човечанства.

Оптимално решење би смело да буде у што уравнотеженијем мултиполарном свету, у коме оружје и примена силе, ратови све више губе на важности и смислу, временом престају дакле да буду „политика, вођена другим средствима“.

 

Утопија? Не, програматски инспирисано размишљање.

 

Где се ту налазе Срби, где је наше место, шта би нама било за препоручити? Јер ми смо већ деценијама несумњиве жртве горе ословљене преваге западних „јастребова“ после распада Совјетског Савеза и нестајања биполарног света.

И – та криза је до дан-данас актуелна, како на Косову и Метохији и на нешто други начин у Републици Српској, тако и у остатку окружења, где год је НАТО-империја дакле откинула Србе од матице или их је њихова пешадија са лица места поубијала односно протерала.

О голом силом анихилизованој Републици Српској Крајини да и не говоримо.

Вероватно најгора могућност би била, ако би се у нас нашао неки несрећни авантуриста, позвао се на ето „слабљење и предстојеће пропадање НАТО-империје“, које се „пророчански“ обзнањује у медијима, и почео да одмерава могућност војне опције, неког новог рата.

Јер то и јесте циљ непрестајућих, тешких и несумњиво болних провокација од стране разних Куртија и Харадинаја, али и Бакира Изетбеговића и његових истомишљеника у и ван Федерације.

Још једном, НАТО-империја није ослабила, напротив.

Сигурно, осим мудрости да се на такве ствари не наседа, неопходно је константно предочавање једне неупитне чињенице свим провокаторима, наиме, да нипошто не сумњају у постојање „црвених линија“, после чијег преласка престају сва салонска филозофирања и све политикантске калкулације.

То, наиме, несумњиво припада како старом, тако и овом новом, сваком времену.

Нећу сигурно рећи ништа ново, када истакнем да нам је потребна велика вера и истрајност, мудрост и чврстина, стрпљење и доследност а пре свега заједништво, што монолитнији став у односу на наметнуте, како спољнополитичке, тако и на, наравно, унутрашње и самостворене проблеме.

Што се тиче српске интелектуалне и политичке елите, њихово делање исто тако садржи све елементе једне суштинске кризе. Стога није на одмет подсетити њих и себе на швајцарског великана духа и душе, на неумрлог српског пријатеља Арчибалда Рајса и на његово упозорење у делу „Чујте, Срби!“

Без икакве жеље за (увек погрешним) уопштавањем, вазда је препоручљиво стати пред огледало, које нам је он дигао до висине очију, па ко се препозна, добро, а ко не, још боље. Другачије изражено, његове речи би смеле да су остале актуелне за сва времена и, дао Бог, да делују лековито:

 

„Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају. Уместо да делује позитивно, ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала.

Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена.

Ваш народ је велики љубитељ политичких или боље речено, страначких вођа.

Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше склоности за страначку политику, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим – они згрћу богатство.

Тако су вам политичари искварили земљу.

Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе.

Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу.”

 

Ко се у овом огледалу препозна, добро (за друге), а ко не, још боље (за све).