Владимир Умељић: ДА ЛИ ЈЕ ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ ЗАПРАВО БИЛА САМО „ПОМОЋНИ ВОЛОНТЕР ХУМАНE ВЛАДЕ НДХ И НАДБИСКУПА СТЕПИНЦА, ЗАГРЕБАЧКА ПРАВЕДНИЦА И ХРВАТСКИ ОСКАР ШИНДЛЕР“?

Диана Будисављевић

Да хрватски „бранитељи идентитета хрватства“ покушавају да дословце све ставе у своју службу, па и по цену да отворено следе софистичком принципу нихилизма „Не постоје чињенице, већ само интерпретације!“ (Фридрих Ниче), који апсолутно нема шта да тражи при утврђивању историјске истине, може се видети и на овом, доле тематизованом примеру.

Чињенично стање је, наиме, да је ова племенита аустријска болничарка (1891-1978.), удата за српског лекара Јулија Будисављевића (1892-1981.) спасила преко 12.000 српске деце не само у, већ и од геноцидне хрватске државе 1941-1945, која је управо била при томе да их побије или, у (минималном, не баш вероватном) случају преживљавања, покатоличи и тиме похрвати.

Питања која се у односу на њену безвремену етику и самопожртвовани рад разматрају, расветљавају један нови аспект и гласе – да ли је тај чин

а. својевремено (без да је она била свесна тога) био перфидно стављен у службу геноцидног пројекта хрватске државе 1941-1945. и

б. може ли се тај чин инструментализовати и накнадно редефинисати у „крунски доказ хрватског хуманизма према Србима“ у време Србоцида?

Дневник, који је све време водила, представља изузетно важан примарни историјски извор и забелешке у њему не подупиру тврдње са хрватске стране, наведене горе у наслову. Напротив.[1]

 

Превод дневника Диане Будисављевић је у међувремену издат у Загребу и доступан, копију немачког оригиналног текста напротив (који би као једини омогућио заиста озбиљан научни рад и вредновање овог драгоценог примарног историјског извора), нажалост, немогуће је добити од одговорних у Хрватској. Они то једноставно одбијају и упућују на (свој сопствени) превод, што изричито противуречи свим критеријумима уобичајене научне транспарентности при трагању за историјском истином, као и кодексу минималне коректности. То исто важи, иначе, и за дневнике Алојзија Степинца, који су 2001. од стране београдског министарства унутрашњих послова, у оквиру имплементације процеса сукцесије предати Хрватској.

Дотична питања и молбе научника се одбијају, као што показује пример аустријске историчарке Ане Марије Гринфелдер (Anna Maria Grünfelder). Постулатор процеса проглашавања Степинца католичким свецем из Надбискупског ординаријата у Загребу, др Јурај Батеља, одговорио јој је 20. марта 2007. негативно на њену дотичну молбу, што је ову ауторку навело на примедбу:

„Одбијање хрватске римокатоличке цркве да овај важни историјски документ коначно стави науци на располагање храни сумњу, да постоје важни разлози за ово скривање, као и да се по могућству и други, још непознати извори исто тако крију“.[2]

Будући да је ето барем превод дневника доступан и њен тадашњи рад већ релативно познат, то ће се овде ставити само један специфични – и до сада фактички нетематизовани – аспект дотичне активности на дискусију.

Храброст, доследност и хуманизам Диане Будисављевић су, као прво и најважније, прилично су усамљени случај у историји Другог светског рата и великих геноцида европског XX века (и шире), јер је она при томе свакодневно стављала на коцку сопствени живот, живот своје породице и својих – претежно српских – сарадника.[3]

Остало је уз то забележено, да је њена активност била очигледно само хуманистички мотивисана, дакле нити политички, нити религиозно. При томе је свугде тражила помоћ, „како од припадника илегалаца из комунистичког покрета отпора (Антифашистички фронт жена, АФЖ), тако и код појединих нацистичких официра, као и код Црвеног крста, Каритаса тј. хрватске римокатоличке хијерархије, иако је према њој иначе имала изузетно критички став“.[4]

Ово последње свакако није чудно, јер о сусретима са највишим ауторитетом те хијерархије, са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом и својој молби, да јој први човек хрватског католичког клира помогне при овој хуманој мисији, Диана Будисављевић извештава неколико пута у свом дневнику.

Белешка од 3. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др

Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“

Белешка од 6. маја 1942. звучи још резигнираније:

„Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану.(подвучено од стране аутора)..“[5]

 

Злоупотреба и стављање хуманистичке „Акције Диане Будисављевић“

у службу геноцидног пројекта хрватске државе 1941-1945. (Србоцид)

 

Зашто, међутим,– на први поглед помало провокативно – уводно питање (под а.) гласи: „Безвремена етика Диане Будисављевић и преко 12.000 спасене српске деце из логора смрти НДХ – може ли се и тај чин первертирати (инструментализовати или шта више ставити у службу геноцидног пројекта хрватске државе 1941-1945)?“

Одговор је једноставан – обе ствари (у покушају) су могуће, то се све време и дешавало. Погледајмо како је хрватска држава 1941-1945. (а без да је иоле покушала да инструментализује човека Диану Будисављевић, али утолико више њен племенити рад) ставила њен хуманистички пројекат у службу свог геноцидног пројекта (Србоцид).

Са једне стране дакле имамо позитивни, јер спасилачки чин и истовремено негативни и врло очигледно једнонаменски третман српске деце-логораша у хрватској држави 1941-1945, при којој спасавање живота има несумњиву превагу:

Овај начин преживљавања српске деце, заточене у логорима смрти хрватске државе 1941-1945, дакле њихово ослобађање (Диана Будисављевић и њени сарадници) и потом усвајање од стране хрватских породица (дозвољено тек после претходног „преваспитавања“), били су сваке похвале вредни људски чинови са изузетно хумано конотираним резултатом, јер то је био фактички једини начин да та отета деца преживе, осим наравно у случају да их српски устаници ослободе, што је само једном успело.

Непревидиво је истовремено, да су се њихово дотично „преваспитавање“, јер покатоличавање и похрваћивање, и последично усвајање nolens volens врло добро уклапали у геноцидни пројекат хрватске државе 1941-1945. (1. „Убијање чланова циљне групе. 2. Чињење озбиљних физичких и психичких повреда члановима циљне групе. 3. Насилни трансфер деце из дотичне циљне групе жртава у другу групу.“),[6] а уз саодлучујућу помоћ свештених лица хрватског римокатоличког клира (покатоличавање, као и следствени избор само хрватских католичких породица, које су преузимале децу и тиме учвршћивале новостворено стање насилног смањења православно-српске и повећања католичко-хрватске популације).

Сва три елемента, критеријума геноцида су била испуњена и у односу на ову децу-логораше.

Другим речима, и часна сестра Пулхерија, свастика хрватског доглавника и министра Мила Будака, њени подређени у Јастребарском, као и сви други чланови логорских хијерархија у 22 концентрациона логора хрватске државе 1941-1945, радили су на реализацији dolus spezialis-а Србоцида, планираног и систематски спровођеног од стране те државе а одмах на почетку јавно обзнањеног од стране тог истог Мила Будака: „Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину побити а једну трећину покатоличити и тиме похрватити.“

У случају ове српске деце-логораша, римокатолички Каритас је радио на конкретизацији овог трећег захтева, јер и из дневника Диане Будисављевић вишеструко сазнајемо, да се римокатолички Каритас укључио у акцију, превасходно тј. уз полазни conditio sine qua non, да би се спровела „колонизација“, значи смештање и интеграција (у сваком, па и у конфесионалном погледу) деце у католичке хрватске фамилије.

Однос геноцидних метода убијање или покатоличавање/похрваћивање померио се, у конкретном случају, заслугом римокатоличко-црквеног фактора у корист овог другог.

Било какво учешће у реализацији овог дела геноцидног пројекта сигурно није била намера Диане Будисављевић, напротив, она је осведочено имала на уму поновно враћање деце у окриље (преживелих делова) њихових сопствених фамилија. Из тог разлога се од самог почетка трудила да направи што потпунију картотеку са свим доступним подацима и на крају рата је забележила у свом дневнику и следеће:

„Све више повратника са присилног рада и припадника војске долазе и питају ме о подацима у односу на њихову изгубљену децу и жене, јер су чули да је моја картотека врло добро сређена.“[7]

Овај део свог дословце грандиозног задатка, међутим, она није могла дуго да испуњава. Већ 28. маја 1945. наиме нови комунистички властодршци, њихова тајна служба у Загребу[8] јој је одузела читаву дотичну документацију, која се од тада више никада није појавила. Енормни број отете, насилно покатоличене и – из претпостављено најбољих намера – од хрватских фамилија усвојене српске деце је од тада па до данас остао у статусу римокатоличких Хрвата, који им је и наменила геноцидна хрватска држава 1941-1945.

То значи да је несумњиво знање тадашњих тоталитаристичких властодржаца о „Акцији Диане Будисављевић“ и њено трпљење с њихове стране могло у појединачним случајевима да се базира и на људскости, али не може се искључити ни истовремено присуство свести о чињеници, да је крајњи резултат и у овом случају неминовно био – хрватизација српске деце. У случају идеолога и реализатора Србоцида, та свест је по сваком закону вероватноће играла пресудну улогу. Успех овог перфидног первертирања „Акције Диане Будисављевић“ омогућили су, међутим, тек послератни властодршци, тада са комунистичким предзнаком у својим биографијама.

 

Хрватски комунисти су довршили овај део геноцидног пројекта хрватских клерофашиста.

 

Накнадни покушаји инструментализовања акције Диане Будисављевић

у смислу „крунског доказа хрватског хуманизама“ у време Србоцида

 

Покушаји инструментализације њене Акције су такође и све време присутни.

Хрватска научна јавност покушава да Диану Будисављевић редукује на часну, али више мање неутралну „претечу систематског и консеквентног социјалног рада у Хрватској после Другог светског рата,“[9] без да по могућству исувише прецизно означи коме заправо и зашто је она тада помагала, од кога је заправо спасавала ту српску децу.

Хрватска римокатоличка хијерархија пак све време покушава да ову акцију превасходно припише себи тј. тадашњем надбискупу Степинцу, као што бројне публикације сведоче.[10] То, иначе, врло подсећа на ватиканске послератне (и до сада безуспешне) напоре да прикаже „ратног папу“ Пија XII као „великог пријатеља и спасиоца Јевреја од нациста“.

Тако ако читамо 2013. у „Гласу Концила“, најутицајнијем органу римокатоличке цркве Хрватске, онда сазнајемо

‒ да „Акција Диане Будисављевић“ није била никаква „Акција Диане Будисављевић“, већ „акција помоћи српској деци од стране тадашње хрватске државе, од стране Одсјека бриге за обитељ и дјецу у Министарству удружбе, односно социјалне скрби, а из разлога да су власти НДХ-а брзо постале свјесне могуће хуманитарне катастрофе“;

‒ да су се „млади усташки војници“ просто утркивали, ко ће више да се брине „да које дијете не остане заборављено и да се стави на кола која ће их возити до жељезничке постаје.“;

‒ да је „одлучујућу улогу при овој акцији одиграо надбискуп Алојзије Степинац“;

‒ да је Диана Будисављевић била само „један од помажућих волонтера, коју је ангажирао савјетник у Министарству удружбе, односно социјалне скрби, Камило Брeслер,[11] уз друге и многе здравствене раднике, представнике црквених редова, водитеље школа за медицинске сестре и одгајатеље, као и

‒ да је Диана Будисављевић морала „да наговара мајке (у концентрационим логорима, прим. аутора) да предају дјецу која ће ићи на скрб и лијечење у Загреб“, али и

‒ да је она ипак „као сурадница придоносила својим идејама, јер је била упорна и довитљива“.

Размотримо дотични прилог и упоредимо га са подацима из дневника Диане Будисављевић (ауторска подвлачења у следственом цитату су обележена курзивом):

 

„УСТАШКИ ВОЈНИЦИ ПОМАЖУ ХУМАНИТАРЦИМА!

И док су им родитељи транспортирани на рад у Њемачку, многа дјеца до 14 година из козарачког збјега морала су остати на бригу хрватској држави. Та су дјеца можда највеће жртве тих збивања. Због слабе хране и умора често су се у сабиралиштима заразила неком од болести, што је изазвало многе смртне случајеве. Но, у архивским документима и сјећањима заточеника не могу се наћи потврде за податак из Поименичног пописа да је у јасеновачком логорском комплексу убијено или умрло чак 20.000 дјеце у доби до 14 година.

Насупрот томе, могу се наћи многе чињенице које говоре да је дјецу која су се затекла у логору настојао збринути широки круг људи, почевши од власти НДХ-а, преко Каритаса и Црвеног крижа до бројних волонтера, обичних хрватских грађана и обитељи.

Власти НДХ-а свјесне хуманитарне катастрофе

 

Прве вијести о бројној дјеци у логору Стара Градишка у Загреб је донијела часна сестра Моника Штампалија, редовница дружбе Кћери Божје љубави. Архивски документи показују да су власти НДХ-а брзо постале свјесне могуће хуманитарне катастрофе (…)

Након потицаја који долази и од Међународнога одбора Црвенога крижа власти се напокон покрећу. Стожерна особа цијеле акције збрињавања био је Kamilo Brössler (или Бреслер, како се наводи у многим документима), хуманитарац високих моралних начела. Био је искусни социјални радник, пријератни сурадник др Андрије Штампара. У љето 1942. године био је савјетник у Одсјеку бриге за обитељ и дјецу у Министарству удружбе (односно социјалне скрби, министар у то вријеме био је др Ловро Сушић) (…)

За акцију помоћи у збрињавају козарачке дјеце Брeслер је ангажирао многе здравствене раднике, представнике црквених редова, водитеље школа за медицинске сестре и одгајатеље те волонтере као што су били Диана Будисављевић (рођена Obexer / Обексер, Аустријанка, удана за православца Јулија Будисављевића који јер рат провео као кирург у болници Ребро) и други. С Брeслером и волонтерима сурађивали су и монс. Павао Јесих из Католичке акције и Стјепан Думић, равнатељ Каритаса.[12] Преко Каритаса је само у 1942. години у Загребачкој надбискупији и Ђаковачкој бискупији смјештено (колонизирано, како се тада говорило) 5.124 козарачке, православне дјеце.

Грађани НДХ-а показали су том приликом велику солидарност. Многи су се одазвали новинским позивима да преузму дјецу на скрб. Кад је у једном тренутку Усташка надзорна служба из неког разлога зауставила акцију смјештања дјеце у обитељи, Камило Брeслер је отишао надбискупу Степинцу и замолио да се својим ауторитетом заложи за наставак акције. „Изгледа да је то коначно помакнуло точак с мјеста. Ресорни министар у споразуму с Владом и УНС-ом издао нам је одобрење да уз сурадњу Црвенога крижа и Каритаса могу колонизирати дјецу у католичке породице, а по потреби и у постојеће дјечје домове. Ово допуштење било је за наш рад Magna carta козарачке дјеце“, написао је Брeслер послије рата.

Сурадници су придоносили својим идејама. Диана Будисављевић била је упорна и довитљива у проналажењу хране и одјеће. Договорила је, рецимо, да ученице текстилне школе у Загребу на пракси шивају дјечју одјећу у коју су затим облачили малишане с Козаре. Диана Будисављевић описала је у својем дневнику како је са сурадницима одлазила у Стару Градишку (први пут 9. српња 1942) те Млаку и Јабланац гдје су биле смјештене жене с дјецом. Описује како је наговарала мајке да предају дјецу која ће ићи на скрб и лијечење у Загреб. До Млаке се долазило путем који је водио кроз сам јасеновачки логор па су добили и вишекратну дозволу за пролазак. У Млаки је била и лијечничка екипа из Загреба која је давала цјепиво против тифуса. Млади усташки војници помагали су активистима да које дијете не остане заборављено и да се стави на кола која ће их возити до жељезничке постаје. Диана Будисављевић и сурадници водили су картотеку дјеце у којој је било 12.000 имена. Кад би нетко од родитеља одведених на рад у Њемачку дошао на годишњи одмор, обилазио је Црвени криж и волонтерске центре тражећи дјецу коју су морали оставити одлазећи из логора.“[13]

Ауторски одговор на горње питање (о степену компатибилности ове – у горњем тексту политичко-идеолошки и црквено-идеолошки антиципиране – представе стварности римокатоличке хијерархије у данашњој Хрватској са историјским сведочанствима хрватске стварности 1941-1945) је недвосмислен: овде је на делу покушај ауторитативне и масивне узурпације власти над дефиницијама стварности и психагошког етаблирања једне субјективне (= нереалне) „стварне стварности“.

Црквено-идеолошко антиципирање стварности се испољава у апологетском величању улоге Алојзија Степинца (Каритаса, Католичке акције, итд.). Видели смо, додуше, како су протекли разговори Диане Будисављевић са надбискупом Степинцем („не жели се заинтересирати“), упоредимо још једну белешку у њеном дневнику о том питању:

„У 16.30 долазим са др Видаковићем мсг. Јесиху. Води нас надбискупу. Надбискуп нас обавештава да је имао састанак са министром удружбе и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортиране деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечји домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. Али се нису остварила. (подвучено од стране аутора)“[14]

Следствено стоји 11. јула 1942. записано: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. (подвучено од стране аутора).

Што се тиче римокатоличког Каритаса, Диана Будисављевић више пута подвлачи самосталност и одвојеност своје Акције од ове организације, те да се њој за све услуге морала давати финансијска надокнада. Тако наводи нпр. и

‒ да је њена Акција за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу,[15]

‒ „Др Видаковић саопћава да ће Дјечји дом на Томиславовом тргу бити расформиран (…) Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању493, као и

‒ „Думић, равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе (подвучено од стране аутора). То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити“.[16]

Да је „Диана Будисављевић морала „да наговара мајке у концентрационим логорима да предају дјецу“ је схватљиво, како са становишта дотичних мајки, тако и са становишта саме спаситељке. „Глас концила“ би, међутим, коректности ради требало да цитира и оно, што о томе стоји у дневнику:

„Жене које већ три дана ни за себе ни за своју децу нису добиле храну, које су оно мало што су имале од куће већ потрошиле, које су за храњење својих плачућих и најдражих имале само своје сузе и свој очај, сада су гледале те мале изгладњеле лешеве. И још један носач тих мртвих, и још један; седам један за другим И сад нису могле више издржати. Иако сопствено срце крвари – спасити, спасити најдраже. Дошле су до столове гдје су се писале листе, гурале су се и молиле: „Узмите, узмите, не можемо их хранити, не можемо пустити да умру (…)“[17]

У односу на усташе, који су се по „Гласу концила“ – врло потенцирана тврдња, јер већ у наслову овог прилога – утркивали „да помогну око транспорта деце из логора“, постоји једна једина забелешка (4. август 1942) у дневнику о једном једином „младом усташи“ у логору Млака, који је заиста помагао при утовару,[18] али Диана Будисављевић бележи и следеће о истима, као и о њиховом третману деце у концентрационим логорима хрватске државе 1941-1945:

„У Каритасу чујем (…) дјеца у концентрацијским логорима у Хрватској се не пуштају, јер их се намјерава употребити за одмазду против партизана (…)[19]

„Већ прије, док се жене још нису могле одлучити да ли да нам предају дјецу, говорили су им усташе да је боље да нам их даду, јер их они не требају. Не знају што ће с малом дјецом и бацају их у логору у рјеку (…).[20]

„Нисмо нашли ниједно дјете. Касније сам сазнала да је већина те дјеце страдала у Јасеновцу и то тако да су изгледа чамци с дјецом превртани у средини рјеке (…)“[21]

„Коначно смо око 9 сати стигли на Главни колодвор (…) Троје деце успут умрло (…) и у друга два вагона има мртвих; страшна оптужба против Хитлера који је одузео мајке; страшна оптужба против усташа који желе уништити дјецу једног народа (подвучено од стране аутора).[22]

Закључно о Јастребарском: „Показане су ми и бараке гдје су смештена већа дјеца, парк и гробље гдје свако дјете добива његовани гроб – ах, тако много безимених гробова, а у сваком гробу мајчино најдраже биће (…).[23]

Погледајмо још на само једном прилично карактеристичном примеру, очигледно насталом на основу горњег и сличних трактата, како се у данашњој световној хрватској јавности а исто тако путем узурпирања власти над дефиницијама стварности, следствено покушава накнадна ревизија историје:

 

„ЗАГРЕБАЧКА ПРАВЕДНИЦА ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ

Хрватски Оскар Шиндлер (Oskar Schindler) била је жена

Кажу да рат из људи извлачи све најгоре и све најбоље. Један од споредних ликова српског филма ‚Лепа села лепо горе‘ на ову тврдњу поставља питање: „Богати, шта је то најбоље?“ Овај текст прави је одговор на цинизам споредног филмског лика. Други свјетски рат оно најбоље у Загребу је нашао у лику Диане Будисављевић, жене која је од сигурне смрти спасила 12.000 дјеце с Козаре и Кордуна. Ријеч је о највећем хуманитарном подухвату оног времена, што га је подузео неки појединац, можда и у свјетским оквирима. Стога никако не пропустите упознати једну од најплеменитијих Загрепчанки у повијести града.

Тко је била та Загрепчанка?

Диана Будисављевић (рођена Обеxер) била је Аустријанка рођена у Инсбруку 1891. године. У Загреб је доселила 1919. године када се удала за загребачкога кирурга и професора Медицинског факултета Јулија Будисављевића. У Загребу је дочекала Други свјетски рат када започиње њена дјелатност као хуманитарке заслужне за спашавање тисућа дјеце. Искористивши своје аустријско поријекло и друштвени углед, организирала је оно што ће постати познато под именом „Акција Диане Будисављевић“ ‒ опсежну акција спашавања дјеце из усташких логора. Понајвише се радило о српској дјеци с Козаре и Кордуна.

Одјевена у униформу Црвенога крижа, заједно са сурадницима обилазила је логоре и опскрбљивала би их храном, санитетом и осталим потребним стварима, а након тога би дјецу извлачила добрим везама и пребацивала их у Загреб гдје су их бројни Загрепчани удомљавали на тај начин спашавајући им животе. Диана је читаво вријеме рата водила и дневник из којега се види сва страва времена:

„Тијеком вожње нисам се у вагону могла макнути, како не бих на неког нагазила. Већа су дјеца стално сједила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под је био пун блата и дјечјих глиста. Настојала сам колико сам могла дјецу премјештати како би их извадила из блата. Пред јутро, на станицама су долазили људи, видјели јад, додавали нам воде. Приликом дуљих заустављања здрава дјеца су излазила из вагона. Сестре су се исцрпиле спуштајући дјецу из вагона и дижући их опет натраг. Многи вагони нису имали степеницу. Код слабих у задња два вагона, није се могло ни помишљати да их се вади из вагона. Успјела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да прије него што неко дијете умре глисте напуштају тијело, јер према јутру, како су ми нека дјеца бивала слабија, читава су клупка глиста напуштала тијело.“

У Загребу су дјеца најприје била смјештена у разне болнице и заводе, а потом одведена у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Сиску и Горњој Ријеци, од којих је оно у Сиску био прави логор за дјецу ‒ једини дјечји логор у Еуропи. Тек у коловозу 1942. добивена је дозвола да се дјеца из логора могу удомити у обитељима. Удомљавање се обављало преко „Каритаса“ Загребачке надбискупије. Многа од спашене дјеце која су изгубили родитеље у рату, остала су код удомитељских обитељи и након рата (nolens volens, као што је горе било напоменуто, испуњавање једног геноцидног елемента при Србоциду, прим. аутора).

Акција је имала велику мрежу сурадника, од којих су неки то платили и животом. Бројни познати Загрепчани такођер су били укључени у акцију спашавања. Било је ту много лијечника и медицинских сестара, а у своме дневнику као најближе сураднике Диана Будисављевић издваја Марка Видаковића, Камила Бреслера, Ђуру Вукосављевића, Љубицу Бечић, иначе супругу сликара Владимира Бечића и њихове двије кћерке Миру и Веру, те Веру Черне и Драгицу Хабазин. И кардинал Алојзије Степинац је од 1942. године помагао акцију.

Диана Будисављевић покренула је акцију која је без преседана. Акција је тијеком рата, а нарочито тијеком 1942. године, по свом опсегу, броју судионика и броју спашене дјеце прерасла у једну од најсложенијих и недвојбено најхуманијих акција такве врсте на подручју НДХ и читаве окупиране Еуропе. Према транспортним листовима, болничким датотекама, те исписујући све детаље и опис дјеце Диана Будисављевић са сурадницима израдила је опсежну картотеку, односно базу с фотографијама. Подаци су уношени како би се након рата олакшало њихово проналажење, али и како би се сачувао њихов идентитет.

Непосредно након ослобођења 1945. године на захтјев Одјељења заштите народа (ОЗНЕ) морала је предати читаву картотеку. Након тога се повлачи из јавног живота, а касније се и враћа у родни Инсбрук гдје и умире 1978. године без да је икада примила било какво признање за свој хуманитарни рад.

Хуманитарно дјеловање Диане Будисављевић тијеком и непосредно након Другог свјетског рата придонијело је и успостављању социјалног рада као професије у Хрватској. Њезин рад сматра се претечом свих значајних аспеката Конвенције о правима дјетета када се ради о дјеци у рату. Но унаточ недвојбеним заслугама, њено се име данас још увијек не спомиње у ниједној енциклопедији ни школским уџбеницима у Хрватској.

Оскар Шиндлер спасио је 1.200 Жидова и захваљујући филму за њега зна читав свијет. Диана Будисављевић спасила је 12.000 дјеце и практички је непозната. За крај остаје нам питање, није ли та велика Загрепчанка заслужила да се барем спомене у хрватским школским уџбеницима?“[24]

 

По овом тексту, дакле, стиче се (жељени, очигледно намеравани) утисак, да се овде радило о једној врло значајној хуманитарној акцији превасходно од стране Хрвата, у првој линији из Загреба, као и хрватског огранка римокатоличке цркве (сасвим у смислу претходног цитата из римокатоличког гласила „Глас концила“ из Загреба, „… да је дјецу која су се затекла у логору настојао збринути широки круг људи, почевши од власти НДХ-а, преко Каритаса и Црвеног крижа до бројних волонтера, обичних хрватских грађана и обитељи“):

Национални (мада не и конфесионални) идентитет деце-логораша се само једном помиње, док се именовање Загреб/Загрепчани/загребачки наводи и потенцира 13 пута; Диана Будисављевић је „хрватски Оскар Шиндлер“; њен српски муж Јулије Будисављевић исто тако нема никакав национални предзнак, он је једноставно само један „загребачки кирург“, што исто важи и за њене – великом већином српске – сараднике; деца су потом „била одведена у дјечја прихватилишта у Јастребарском, Сиску и Горњој Ријеци“, а само оно у Сиску „био је прави логор за дјецу“; „удомљавање се обављало преко „Каритаса“ Загребачке надбискупије“ а и „кардинал Алојзије Степинац (који се, по експлицитној констатацији Диане Будисављевић од 6. маја 1942. уопште „не жели заинтересирати“) је од 1942. године помагао акцију“; закључно, „хуманитарно дјеловање ове велике Загрепчанке придонијело је и успостављању социјалног рада као професије у Хрватској. Њезин рад сматра се претечом свих значајних аспеката Конвенције о правима дјетета када се ради о дјеци у рату“.

Да би се избегли неспоразуми – неоспорно је да ова акција спасавања српске деце из логора смрти хрватске државе 1941-1945. не би, у најмању руку не у овој мери, успела без значајног учешћа хрватских појединаца и породица, Јеврејске општине у Загребу, хрватског Црвеног крста и римокатоличког Каритаса, шта више и појединичних нацистичких официра, итд. у њој. Националност и конфесионална припадност спасилаца је уз то дефинитивно од секундарној значаја при једном таквом хуманом подухвату, та деца свим спасиоцима захваљују свој живот.

Овде се, међутим, апострофира изразито политичко-идеолошко замагљивање истине у горњем тексту, покушај њеног свесног извртања у своју супротност а путем масивног и интересно условљеног акцентуирања чињеница, путем више/мање отвореног редефинисања основних константи ових догађања и њихових актера. Наравно да је на пр. сваки становник Загреба Загрепчанин/ Загрепчанка, то су темпорарно била и та отета и заточена српска деца, али – Диана Будисављевић као „хрватски Оскар Шиндлер“?

Или пак Јастребарско и Горња Ријека као – „дјечја прихватилишта“?

Па и редукционистичко истицање/потенцирање („професионалне“?) улоге Диане Будисављевић при „успостављању социјалног рада као професије у Хрватској“, као ето једне од – можда исто тако есенцијалних заслуга, дакле пуновредне и равноправне „са свим другим“?

И, наравно, већ уводно појашњење сврхе овог прилога, да он наиме „представља одговор на српски цинизам“ из једног филма (који је тематизовао последње балканске ратове при насилном распаду друге Југославије на крају XX века, прим. аутора), јер је већ „Други свјетски рат оно најбоље у Загребу нашао у лику Диане Будисављевић“, непревидиво је политичко-идеолошки конотирано. Оно са чим се међутим безрезервно слажем, то је да је Диана Будисављевић више него заслужила „да се барем спомене у хрватским школским уџбеницима“.

Али не, наравно, као „хрватски Оскар Шиндлер, лик Загреба из Другог светског рата и одговор на цинизам Срба“, чију децу је она спасавала управо од тадашњег хрватског режима са седиштем у том истом Загребу.

Другим речима, свако политичко-идеолошко (и црквено-идеолошко) инструментализовање њеног животног дела само продубљује поноре између Хрвата и Срба, уместо да се то дело схвати као оно, што што би требало, морало да буде:

„Акција Диане Будисављевић“ је један потенцијални и важни мост међусобног споразумевања.

[1] „Dnevnik Diane Budisavljević 1941–1945.“ Izdavači Josip Kolanović i Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Jasenovac – Javna ustanova Spomen-područje, Zagreb, 2003.

[2] Цитирано из: Anna Maria Grünfelder, „Diana Obexer-Budisavljević und die Kinder der Ustascha-KZ“, Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstandes (Hrsg.): JAHRBUCH 2008. Schwerpunkt: Antisemitismus. LIT Verlag, Wien, 2008.

[3] Овим се нипошто не умањују заслуге нпр. богатог фабриканта Оскара Шиндлера (Oskar Schindler), који је спасао животе око 1.200 Јевреја од нациста. Он је, међутим, то радио тајно, био је у принципу радо виђен од стране нациста, уживао је и подршку адмирала Канариса (Wilhelm Franz Canaris), за кога је директно радио четири године, итд. Акција Диане Будисављевић је била јавна и позната у Загребу, степен њене изложености акутној животној опасности, која је перманентно претила од стране геноцидног хрватског режима, као и његових Гестапо и СС-контролора био је много већи.

[4] Цитирано из: Anna Maria Grünfelder, „Diana Obexer-Budisavljević und die Kinder der Ustascha-KZ“, Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstandes (Hrsg.) JAHRBUCH 2008. Schwerpunkt: Antisemitismus. LIT Verlag, Wien, 2008.

[5] Исто, „Dnevnik Diane Budisavljevic 1941-1945“, Hrvatski državni arhiv, Jasenovac – Javna ustanova Spomen-područje. Zagreb, 2003.

[6] Према УН-резолуцији 96/I.: „Killing members of the group; Causing serious bodily or mental harm to the members of the group; Forcibly transfering children of the group to another group“. Још једном, како Диана Будисављевић, тако и дотичне хрватске породице нису чиниле никакво насиље над том децом, напротив, кроз то су те жртве хрватске државе 1941-1945. остале на животу. Њихов трансфер у другу групу (из које су, иначе, потицале и убице њихових фамилија, њихови отимачи, тамничари, мучитељи и убице), међутим, јесте био насилан, јер њима је већ претходно била одузета свака слобода избора, осим да изаберу даље утамничење и битисање у концентрационим логорима, даља мучења и смрт.

[7] Белешка у дневнику од 9. V 1945.

[8] Формално је то било Министарство за здравље и социјална питања, али познато је да је тајна служба тада била свемоћна. Њу је водио хрватски комуниста и шпијун изузетног формата Иван Стево Крајачић. После оснивања дотичне ОЗН-е 1944. године, постављен је за њеног начелника, а на тој се дужности налазио и после рата, до 1946. године, када је, у чину генералпуковника, преведен у резерву и декретом постављен за министра унутрашњих послова Хрватске. На тој се дужности налазио до 1953. године, од 1953. до 1963. био је потпредседник Извршног већа Сабора Хрватске и члан Савезног извршног већа, и председник СУБНОР-а Хрватске од 1959 до 1961, а од 1963. до 1967. налази се на дужности председника Сабора Хрватске. Видећемо касније, да је он као председник хрватског Сабора себи дозволио, да када је на пр. 3. VII 1966. године, отваран један спомен-парк на терену концентрационог логора Јасеновац, поздрави српску делегацију речима: „Мало вас смо, својевремено, овде побили!“ „Кажњен“ је, искључиво, повлачењем са положаја председника хрватског Сабора. Он је и деценијама касније, играо врло значајну улогу и при „сарадњи делова хрватске обавештајне службе, немачке тајне службе БНД и старе усташке емиграције при координацији заједничких стремљења да се разбије друга Југославија“.

[9] Нпр. Marina Ajduković, „Women and Social Work in Croatia“, in: Ljetopis Studijskog centra socijalnog rada (Annalen des Studienzentrums für Sozialarbeit), hrsg. v. der Juristischen Fakultät der Universität Zagreb, Studienzentrum für Sozialarbeit, Bd. 13, Nr. 1 (10. 10. 2006), str. 153.

[10] Неколико примера: најобимнију и изразито апологетску Степинчеву биографију је написао фрањевац P. Aleksa Benigar, „Alojzije Stepinac. Hrvatski kardinal“, Zagreb 1974, dopunjeno izdanje Zagreb 1994. Даље: Ivo Goldstein, „Holokaust u Zagrebu“, (Jevrejska zajednica Zagreb, Zagreb 2001. str. 48–50. Једну дословце „хагиографију“ је издао Ernest Bauer, „Aloisius Kardinal Stepinac. Jedan život za istinu, pravo i pravdu“ (Ein Leben für Wahrheit, Recht und Gerechtigkeit), Recklinghausen, 1979. Врло некритичну апологију Степинца представља и публикација Ljubice Štefan, „Stepinac i Židovi“, Zagreb, 1998. итд.

[11] Овај изузетно хуманистички настројени Чех (1901-1967.), рођен у Босни, заиста је од 1942. био врло ангажован и помагао је ревносно и предано акцију Диане Будисављевић. Због свог максималног заузимања за мале логораше био је потом 6. IV 1943. смењен, избачен из министарства, шта више искључен и из хрватског Црвеног крста и послат на „принудни одмор“.

[12] Диана Будисвљевић наводи да је њена Акција за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу. Забелешка у дневнику од 15. XI 1943.

[13] Igor Vukić, „Ustaški vojnici pomažu humanitarcima“, Tiskano izdanje „Glas Koncila“ 26 (2036), zvanični organ Rimokatoličke crkve Hrvatske, Zagreb, 30. VI 2013.

[14] Белешка у дневнику од 26. V 1942.

[15] Белешка у дневнику од 15. XI 1943. 493         Белешка у дневнику од 21. II 1944.

[16] Белешка у дневнику од 16. XI 1943.

[17] Белешка у дневнику од 10. VII 1942.

[18] Белешка у дневнику од 4. VIII 1942.

[19] Белешка од 23. VII 1943.

[20] Белешка од 4. VIII 1942.

[21] Белешка од 23. VIII 1943.

[22] Белешка од 11. VII 1942.

[23] Белешка од 27. VII 1942.

[24] www.lupiga.com/…/zagrebacka-pravednica-diana-b… Novice, „Tko je bila ta Zagrepčanka?“, 29. XII 2010.

?>