Владимир Умељић: ДА ЛИ БИРАЧИ ОДРЕЂУЈУ ВЛАДУ ИЛИ ОБРНУТО?

Када је у јуну 1953. у Источном Берлину дошло до побуне радника, комунистички режим је озлојеђено обзнанио: „Народ нас је разочарао!“. Бертолт Брехт је на то у песми „Lösung“ („Решење“) саветовао шефу партије Валтеру Улбрихту:

„А Ви распустите овај и изаберите себи неки други народ!“.

Говор и делање западних амбасадора у Србији све више одговара (по садржини, не по форми) ставу совјетских контролора оног времена – да ли ћемо ускоро од њих чути Брехтову поруку, наравно у обландама „плурализма мишљења, слободе и равноправности“?

 

Истраживање јавног мњења од стране НСПМ не оставља никакве дилеме:

„Став је потпуно јасан, десет напрема један одсто грађана одбацује ову идеју трампе, непристојне понуде признања независног Косова за пуно чланство, када би га неко стварно нудио . У односу 10:1 грађани Србије то одбијају.“

(…)

„Против увођења Санкција Русији је 80,6 одсто грађана Србије, највећи је пад подршке уласку Србије у Европску унију икада, а против уласка Србије у НАТО је 83,5 одсто испитаника, показује истраживање Нове српске политичке мисли.“

И да ли се варам када сматрам да је основни принцип демократских друштвених уређења, да народ, да бирачи одређују ко ће их политички водити и да само они представљају контролоре политичких гарнитура, које су изабрали?

И – шта сада, господо и госпође амбасадори? Односно прецизније, госпође и господо парламентарци из америчког Конгреса и Сената, из ЕУ-Парламента, министри и председници Влада и држава Запада?

Хоће ли Ваше либералне демократије послати своје тенкове да овере дејствовања Ваших авиона, који су нас засипали осиромашеним уранијумом и утврдили у нас сећање на Ваше „милосрдно-анђеоско“ делање за следећих 4,5 милијарде година?

Не, не желим да верујем у ту могућност, већ из уверења да Ви наравно нисте Совјети из времена Источног Берлина и Прага, али и из емпиријског сазнања о Вашој пословичној прагматичности.

Јер јасно је да би понеком тенку могао да у знак добродошлице буде понуђен и понеки „Молотовљев коктел“ (ах, опет тај малигни руски утицај), док су бомбардери безбедни на висини од неколико хиљада метара а о дроновима да и не говоримо (ах, опет та надмоћна, напредна западна технологија).

Али ако већ не то, које могућности још постоје? Јер исто тако не желим да верујем да ћете резигнирати и као ultima ratio  захтевати од српске политике: „А Ви распустите овај и изаберите себи неки други народ!“

Зар није заправо најбоља алтернатива сести за сто и разговарати?

То би, свакако, имало смисла само ако би саговорник са Ваше стране био један слободарски оријентисани, морално потковани и убеђени демократа, који верује у неотуђива и недељива људска права, и поштује „његово величанство бирача“ а не један инквизиторски, дакле „непогрешиви“ тужилац и судија, жандарм и апсанџија, рачуновођа финансија и смрти у персоналној унији.

Неко, дакле, ко не сматра „waterboarding“ највишим степеном културе дијалога а киднаповање стотина људи по читавом свету и њихово држање у казамату Гвантанама пар деценија без оптужница и суђења највећим достигнућем права.

А иницијална тема? Како би било са одустајањем од Ваших покушаја да нам униформишете дух, да престанете да од нас правите роботескне поданике, некритичке конзументе, јефтину радну снагу и папагајске идолопоклонике Ваше рекламократије и култа материјалног „раја на земљи“?

А све то, наравно, уз стриктно поштовање свих вредности демократије – људских права и човековог достојанства, као и једине слободе која нам је свима дата, наиме – слободе избора. Како политичког, тако и општељудског, у односу на систем вредности, начин живљења, традицију, веру…

То би, поред осталог, значило да се на Западу акцептира аксиоматска чињеница, да нема и не може се наћи српски политичар, који би у име Србије својим потписом „легитимисао“ беспримерну отимачину српске Свете земље, Косова и Метохије. А само прагматично образложење тог става гласи, јер у нас још увек народ бира владајућу гарнитуру а не обрнуто.

Сигурно, велика је вероватноћа да ћете Ви све овакве апеле у смислу дијалога и мирољубивог решавања конфликата одбацити као актуелну верзију јалових Демостенових „Филипика“ које, као што је познато, нису зауставиле Александра Македонског при његовом покушају освајања света.

Преведено на Новоговор, да их баците у корпу за папирни отпад, као изразе распеване и неизлечиве балканске заљубљености у историју и традицију, односно још пре српске мазохистичке фиксираности на прошлост.

Горе ословљено и неопходно „стриктно поштовање свих вредности демократије – људских права и човековог достојанства“ би , сигурно, подразумевало и преиспитивање „дијагнозе“, коју су Србима  ревносно постављали скоро сви политичари (парламентарци из америчког Конгреса и Сената, из ЕУ-Парламента, министри и председници Влада и држава Запада) и медији НАТО-демократија 1999, после чега је следила њихова „терапија“ касетним бомбама и осиромашеним уранијумом.

Овде неколико извода, јер подсећање је увек лековито:

 

„Цивилизовани хришћански свет треба да стане на пут оријенталном варварском деспотизму и југосрпском необољшевичком милитаризму!“;

„Откако је окончан Други светски рат, још никада Немци нису били толико јединствени у свом непријатељству према Србији.“;

„Србију морамо да бацимо на колена!”;

„Гнусна неман великосрпског експанзионизма, као и пангерманских амбиција Трећег Рајха, храни се истим еугенистичким теоријама!“;

„Крајности српске бестијалности… силовање Босне и махнити српски фашизам иза њега… Српска варварства…“;

„Босна 1992-1995: Геноцид над преко 300.000 Муслимана и систематско силовање преко 100.000 Муслиманки од стране хришћанских Срба!“;

„Срби су наређивали босанским Муслиманима да силују животиње.“:

„Срби су хранили псе Муслиманима!”;

„Српски ратни злочини, налик на нацистичке, били су непобитан аргумент у доказивању потребе неке врсте војне опције.”;

„Експерименти на људима поново се врше, као у време Трећег Рајха под Менгелеом (Josef Mengele). Српски лекари су имплантирали псеће ембрионе у босанске жене!”;

„Срби… То је људска животиња у најгорем издању!“;

„Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније него ови наопаки створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу.”;

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!”;

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста!“;

„Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!”;

„Срби су прљаве убилачке животиње… Они… крше споразуме… силоватељи … обично су пијани од ракије… хладни су и сурови окупатори… имају чудне навике, налик на животињске…“;

„Срби, пси и творови са балканског ђубришта!”;

„То нису људи, то су људождери!”;

„Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства!”

 

Као што се из овог кратког извода види, „дијагноза“ није била постављена у односу на српске политичаре или војску и полицију, не, она је важила за све Србе, за читав народ. Тја, уколико то и даље важи – може ли се заправо замерити западним политичарима, ако они у догледно време препоруче српској Влади:

 

„А Ви распустите овај и изаберите себи неки други народ!“