Владимир Умељић: ЦВЕЋЕ ЗЛА

Тешко је наћи речи наспрам угашених дечијих живота. Но и наше ћутање је водило ка овој трагедији. Да, семе цвећа зла јесу други посејали, али сви смо били више/мање ћутећи баштовани. Јер за сваки танго је потребно двоје, па тако и за овај танго мортале.

Има ли невиних? Не. Осим малих жртава. Које смо издали, препустили злу.

Епидемија американизације је одавно стигла и сада и у нас почиње фаза акутне, смртоносне болести а нико није размишљао о неопходном индивидуалном и социјалном вакцинисању, јер карантин није могућ.

Може ли опстати једна оаза добра, једно острво у океану зла? Не може. Али мора.

 

Немам избора, већ да будем кратак, јер сада има (богу хвала и на томе у овој немоћи) довољно разумних аналитичких коментара. Тако пише Дејан Новаковић колико трезвено, толико и горко, са правом ужаснуто (Политика, 04.05.2023.):

„После масакра у школи, широм друштвених мрежа појавили су се коментари какве може да смисли само безосећајни ум бића које сматрамо невиним и најнаивнијим на свету, а одавно је заправо претворен у зомбија вредности које више никоме од нас нису познате. Разговор су замениле поруке, емоције емотикони, пријатеље лајкови. Они за друго и не знају.

(…)

Поруке због којих можемо само да се запитамо да ли данашња деца расту у монструме, шта раде родитељи и може ли се уопште пронаћи решење за генерације које већ одавно својевољно иду у беспуће и постају само немилосрдна руља – четврти сталеж одгајан под неонским светлом метропола, уз тихи шум рачунара и трепћуће екране својих сокоћала.

И било је само питање времена када ће у мрачним собама стасати генерација неспособна за живот, комуникацију и било какво осећање. Генерација која ће повести коначну битку против свега што је људско, прво у себи, а касније и шире и на крају као врхунац свега, битку против самог живота, смисла и постојања.

(…)

А одговорност? Одговорност по већ устаљеном обичају не сноси нико – деца су премлада, родитељи незрели, закон не регулише… Тамо где нема никакве одговорности и оштрих санкција, ето бесловесне руље.

И нису криви програми, друштвене мреже, емисије, времена, криза, вредности и остале апстракције. То је лаж и само изговор за сопствене индивидуалне промашаје. Изговор за избегавање одговорности за породицу, родитеље, децу, пријатеље, за своје изборе и за своју судбину. Вечито избегавање одговорности.“

Захваљујем му на прецизној и примерено беспоштедној дијагнози, која истовремено поштеђује мој ужаснути ум и моје стегнуто грло, и допушта души да тугује и тражи себе молитвено. Но покајање је додуше неопходно, може међутим да буде само почетак, основа делања.

Има ли невиних? Не. Осим малих жртава. Које смо издали, препустили злу.

Има ли наде? Да, јер огроман број невине деце живи и захтева заштиту, не мислим да је надмоћан проценат њих, за које важи процена да су то „генерације које већ одавно својевољно иду у беспуће и постају само немилосрдна руља – четврти сталеж одгајан под неонским светлом метропола, уз тихи шум рачунара и трепћуће екране својих сокоћала“.

Ми не можемо да променимо свет, зло је моћно и не признаје никакве државне или националне границе. Али одговорни за ово стање и конкретну катастрофу у нас нису беспомоћни и морају да сагледају своју досадашњу стравичну неодговорност, да препознају свој удео у кривици.

Своју безобзирност, самозаљубљеност, хедонизам, себичност.

Сваки појединац и свака институција, на првом месту држава и СПЦ, али и образовне установе, медијске куће, социјалне организације, наука и право, сви. И – сви родитељи, којима је Бог доделио највећи дар, дечије цвеће, а који морају да размисле зашто су до сада хтели/не хтели бирали да буду баштовани цвећа зла.

Касно је за социјалне вакцинације, карантин није могућ. Но није касно за заједничке, уједињене напоре да друштво оздрави, да се породице и школе реафирмишу као оазе добра. Има ли алтернативе?

Не, јер ако то не учинимо, нека нас нема. Нисмо заслужили. Ни у овостраном, ни у оностраном.