Владимир Умељић: „ЧУДЕСНО“ УМНОЖАВАЊЕ ХРВАТА И „ЧУДЕСНО“ НЕСТАЈАЊЕ СРБА ЗАПАДНО ОД ДРИНЕ ОД 1846. ДО ДАНАС

Чињеница да је Србија само у 1. светском рату изгубила једну четвртину свог становништва или више од милион људи, при чему је губитак на мушкарцима између 18. и 35. године живота износио 58,5%, као и стотине хиљада у 2. светском рату говори за укупне српске губитке у XX веку, али не доприноси разумевању драстичног преокрета у процентуалном односу Хрвата и Срба западно од Дрине пре ових догађања, почевши са 1846. годином, у којој су Срби били далеко, наизглед недостижно бројнији од ових својих суседа.[1]

Тај за Србе поразни тренд се потом у XX веку форсирао превасходно голим, отвореним физичким и психичким насиљем, његови носиоци су у једној руци држали нож (тј. пре „србосјек“, маљ и сл.) а у другој „криж“.

Промена бројчаног односа Хрвата и Срба у време 2. светског рата је превасходно условљена Србоцидом хрватске државе 1941-1945, једним од три велика геноцида у Европи средином XX века, док је промена на крају XX века резултирала из масовних убистава и „великог ратног злочина, најмасовнијег етничког чишћења при овим ратовима, извршеног од стране Туђманове Хрватске“ (уз масивну подршку „НАТО-демократија“), како је то протеривање Срба из данашње Хрватске својевремено окарактерисао истакнути шведски политичар Карл Билт.[2]

Насиље над српским верско-националним идентитетом западно од Дрине, од 1846. па до светских ратова, спроводило се другачијим методама, било је много суптилније и „мекше“, обављало се дакле без ратних или геноцидних ексцеса – и било је исто тако веома успешно.

 

 

Неколико лингвистичких и историјских података из ране историје Срба

 

Погледајмо прво кратко неколико података из ране писане историје Срба, да бисмо

 

а. додатно појаснили бројчану надмоћ Срба на Балканском полуострву 1846. (в. доле) и

б. да бисмо разумели зашто су нпр. чехословачки слависта Павел Шафарик (1795-1861.), као већ и немачки научник Готфрид Вилхелм фон Лајбниц (1646-1716.) заступали став да је „Срб“ првобитно име свих Словена.[3]

 

Досадашња сазнања о етимологији овог појма гласе:

 

а. Име Срба се по свему судећи, изводи из индоевропског „срп“ (или срб), што значи „рођак, савезник, припадник истог племена“;

б. у пољском језику се овај језички корен данас налази нпр. у изразу „пасиерб/пасиербика“ а у словеначком „пасербок“ за „полубрат, полусестра“;

в. у руском „пасјербат“ за „дојити“;

г. у украјинском „присербити“ за „прикључити се“;

д. у латинском „sorbeo“ за „тећи, пити“;

ђ. у енглеском „surf“, у немачком „schlürfen“ за „сркати“, итд.

е. Закључно, српски етноними (Serbitz , Zerben, Serba, Sirbis, Serbitz, Altscherbitz), знатно старији од 1.000 година, као и презимена (Serbe, Serba, Sorbe, Sarb, Sirb, Zerbe) налазе се нарочито често у данашњој Немачкој а нпр. и немачко име за град Зербене (Dzērbene, општина Cēsis) у Литванији гласи „Срби“ (Serben).[4]

 

Ту се налази основа истраживања лужичко-српског научника Хајнц Шустер-Шевца, који је утврдио језичку, смислену лигатуру између ове две групе појмова (пити/сркати и истоплеменик), наиме, да је израз „Срб“ семантички изведен из њиховог прајезика, из појма сурбх/сирбх/сербх, што је првобитно значило дојити/сркати/пити/тећи, те да означава „брата или сестру по мајчином млеку“, дакле припадника истог племена, истог рода и народа.[5]

Словени, то би према горњим лингвистичким чињеницама смело да важи као у довољној мери дискутабилна поставка, улазе пре уже националне диференцијације у историју, по могућству под именом Срба, као „браћа и сестре по мајчином млеку“ и историографија их све до V века смешта између Северног и Црног мора, Карпата и Дона, горњег тока Волге и Одре на западу.

Клаудије Птоломеј (100-160.) пише међутим не само о Србима („Сербои“) у II веку после Христа, који обитавају на доњем току Волге, већ и о њиховом граду Сербитион или Сербиноу на месту данашње Градишке на северозападу Босне.[6]

Византијска историографија их назива Сербои, понекад и Рашани, али интересантно је да их изједначује и са Трибалима,[7] које је пак Херодот већ у V веку пре Христа смештао у област Косова Поља и долине Мораве. По овом „оцу историје“ (Херодот), дакле, Срби би требало да су преко 1.000 година раније насељавали Балканско полуострво, него што то данашња историографија постулира.

Византинци много касније бележе и да се Душан Силни крунисао за цара „Ромеја и Трибала“ („βασιλέα έαυτὸν ἁνηγόρευε ῾Ρωμαίων καὶ Τριβαλλῶν“).[8]

У XV веку пише византијски хроничар Лаоник Халкокондил о Трибалима (= Словенима? Србима?) да су они „најстарије и највеће племе читаве земљине кугле“.[9]

 

Од VI века се помињу Срби у Рашкој, при чему се може поћи од тога да је тада горе поменута ужа национална диференцијација већ била евидентна. Њихова кнежевина под Великим жупаном Вишеславом егзистира од друге половине VIII века а под Великим жупаном Властимиром половином IX века „доживљава свој процват“. Ова државна творевина је била под снажним утицајем, фактички под протекторатом Византије, као и стални предмет трвења и сукоба између великих сила Византије и Бугарске.[10]

Франачки анали („Annales regni Francorum“) бележе да Срби 822. насељавају „велики део провинције Далмација“ („Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur…“), при чему се ради о античкој провинцији Далмација, која се простирала од јадранске обале па до Саве на северу, данас Хрватска и Босна и Херцеговина.[11]

Један рукопис из IX века, из германски насељених области, („Geographus Bavarus“) говори о Србима као „моћном племену, које поседује 50 градова северно од Дунава и од којих потичу сва друга словенска племена“.[12]

Арапски географ и путописац Ал Масуди (Abu al-Hasan Ali ibn al-Husain al-Masʿūdī, 895-957.) помиње у једном опису словенских племена Северне и Централне Европе Србе, као „једно племе, кога се сва околна племена плаше“.[13]

Учени византијски цар Константин Порфирогенит (913-959.) констатује српско присуство од Београда до Солуна а на западу у Травунији (око данашњег Требиња), Паганији (Неретљани) и Захумљу, дакле у Босни.[14] Према њему, „најбројнији (западно од Дрине, прим. аутора) били су Неретљани и Босанци, тако названи према рекама Неретви и Босни, које протичу кроз њихову земљу.“[15]

Прва српска краљевина је пак настала у XI веку у Зети (Дукљи), под Михајлом Војисављевићем, сином Великог жупана Стефана Војислава. Михајло је био Велики жупан 1052-1077. а од тада па до 1081. краљ. Круну му је послао папа Грегор VII, који је после Велике шизме гледао – као и сви његови наследници – да привилегијама и својим „ексклузивним правом владања владарима“ (фалсификована „Константинова даровница“) привуче себи све православне владаре са друге стране сада нове конфесионалне границе на Балканском полуострву.[16]

Презвитер Диоклеј пише у XII веку да је Србија („Трансмонтана“, српски „Загорје“) подељена у две провинције, на Босну западно и Рашку источно од Дрине.[17]

Поменимо још да су Срби, превасходно из Славоније и Војводине, у XVIII веку а на позив царице Ане основали у Русији своје аутономне области Нову Србију, која је опстала 1752-1764. и Славеносрбију 1753-1764., у прво време као одбрамбене војне гарнизоне Руског царства а потом као нормално настањене регионе. Они су потом били асимилисани од стране Руса[18]

 

Бројчани однос Хрвата и Срба западно од Дрине 1846-1847.

 

Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе уопште нема, уопште се не помињу. Чак и Словенци су тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских суседа.[19]

Карта даље јасно разликује између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа I. у односу на ове хабзбуршке покрајине (краљ Далмације, Хрватске и Славоније) а хрватска станишта су груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку. И у Славонији су, иначе, Срби 1790. били већина, тако да је ту нпр. била основана Краљевина Славонија (1745.), која је на свом врхунцу 1849-1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске.[20]

Закључно, како Хрвати тако и Словенци су ту класификовани као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу немачке науке у 18. и 19. веку (Бартенштајн, фон Таубе, Ј. Шникер, итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ (…) писало се о многобројном илирском „расцијанском“ српском народу расејаном по читавом Балкану“ а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су дотични поунијаћени православци, који се већ рачунају као похрваћени) и неунијати.“[21]

Што се тиче Јадранске обале, од значаја је и следеће историјско сведочанство:

Аустријски надвојвода Лудвиг Салватор је путовао по Далмацији и залеђу Јадранског мора, и свој етнографски интерес изразио сликајући народне ношње, на које је перманентно наилазио у овим крајевима при крају XIX века.

Радило се искључиво о Српкињама и Србима из Имотског, Дољана, слива Неретве, Оребића, са острва Пага, из Карлобага, Сиња, Книна, Врлике, Метковића, Сплита и Каштела, Задра, Дубровника, итд. као и из Црне Горе. Он је то уградио у књигу са 45 литографија у боји, која је изашла у Прагу 1870-1878. године.[22]

Његов коментар овог дела гласи:

 

„Ниједан народ на земљиној кугли не може се поносити поседовањем ношњи са тако лепим формама и фарбама, као што су то Јужни Словени (…) Међу јужнословенским племенима, који се распростиру у великим областима, не постоји међутим ниједно које показује тако богату разноврсност својих ношњи, као што је то српски народ, који настањује читаву Јадранску обалу од Ријеке до северне границе Албаније (подвучено од стране аутора).“[23]

 

Истовремено се да констатовати да је с друге стране тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини као делу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив док убедљиву већину становништва чине Срби. Као „Турска Хрватска“ („Türkisch Croatien“) означава се на овој другој етнографској карти Аустријског царства из 1847., наиме, омањи северозападни гранични простор БиХ и то само на потезу Каменица-Островица-Стари Мајдан-Јајце, мада и ту етнографска структура говори о апсолутној српској већини.

О извесном хрватском присуству нпр. у Травнику, Ливну, Горњем Вакуфу, итд. могао би теоретски да говори – теоретски, јер су католици били и Словенци, Мађари, Италијани, итд. – податак да је „ту било католика“, без националног тј. етничког предзнака дотичних.[24]

 

Асимилација већине кроз мањину?

 

У српској историографији се по правилу полази од тога да је одлучујуће редуковање српског националног корпуса почело турским освајањем у XIV И XV веку, и следственом вишевековном исламизацијом, чију масовност потврђује данашња структура становништва у Босни и Херцеговини, у Рашкој области, итд.

При томе се, међутим, губи из вида да је Срба западно од Дрине својевремено било у најмању руку исто толико, колико и источно од исте, и да су они још много дуже времена били изложени прозелитском притиску Ватикана и њему оданих папофилних световних владара – зар је чудно да се некадашњи однос од 1:1 променио и данас износи приближно 1:6? И то упркос енормним губицима Србије у 1. светском рату од преко 1.000 000 људи и стотинама хиљада у 2. светском рату?

Да су Хрвати, као уосталом и многи други (вероватно сви) народи, свесно тежили да асимилишу друге, неприпаднике сопственог народа није ништа ново. То нам потврђује нпр. и један примарни историјски извор из времена 2. светског рата, цитирајући из интервјуа, који је тада водећи хрватски политичар Влатко Мачек 10. августа 1940. дао једном немачком новинару:

 

„Др Мачек је изразио своје задовољство што је коначно опет један Немац дошао до њега. Онда је следило неколико огорчених израза у вези са запостављањем и заобилажењем Загреба. Изразио је чуђење – зашто се „национални принцип“, који се у Немачкој толико високо цени, не примењује и на Хрвате, те да је Берлин поклонио исувише много пажње Београду и своју политику усмерио пре свега према српском централизму (…)

Потом је рекао, док су Срби поносни на то, како кажу, да је немогуће једног не-Србина направити Србином, др Мачек је невероватно горд јер је Хрватима успело да у околини Есега похрвате читава немачка села.

Са изразом правог уживања на лицу објаснио ми је др Мачек да се културна надмоћ Хрвата над Србима огледа управо у томе да је Хрватима успело оно што су пре њих само Мађари успевали, наиме да асимилишу Немце. Ту се у њему јавља Словен, који са горљивошћу конвертита покушава да претвори сваког становника те земље у оно што је он, кроз случај или избор, постао (подвучено од стране аутора)  (…)“[25]

 

Једна ствар је, међутим, асимилисати неколико немачких села у својој већинској области а сасвим друга учинити то као убедљива мањина (једна трећина до једне петине већинске популације) са пар милиона људи другог народа, који уз то

 

а. припадају сасвим другој хришћанској конфесији и у одређеном смислу антиподу римског католичанства, и

б. који уз то у Хабзбуршком царству имају чак неупоредиво виши социјални статус од Хрвата:

 

„Срби, који данас живе у Хрватској, потомци су слободних хришћанских сељака-ратника (…) који су се већ у XVI веку населили у граничном подручју према Османској царевини, на „Војној граници“ или „Крајини“. Они су раније били директно подређени Министарству рата у Бечу и обавезни на стално служење у граничарским трупама, стога ослобођени свих намета, били су дакле слободни.

Хрватски сељаци, који су живели у њиховој залеђини, били су напротив зависни од својих мађарских господара и њима се управљало из Будимпеште а не из Беча. Слободни српски сељаци-ратници су увек помало с висине гледали на своју неслободну хрватску браћу (…)“[26]

 

Тешко, дакле, да су Хрвати у тадашње време, као обесправљени поданици и зависни кметови својих мађарских господара, без сопствене државе – за разлику од времена 1941-1945. („Једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити и тиме похрватити и једну трећину ћемо убити!“) – уопште били у стању да организују и спроведу асимилацију већинских, војнички обучених и социјално од њих више стојећих Срба кроз некакву хрватизацију. Осим тога, феномен асимилације социјално више рангиране већине кроз мањину је скоро непознат у историји.[27]

Шта се, међутим, тада могло десити?

Ко је могао и како да редукује (= анихилизује) број прекодринских Срба и то у много већој мери, него што је то урадила и геноцидна хрватска држава 1941-1945. из времена Анте Павелића и Алојзија Степинца?

Постоји само један једини одговор – ову метаморфозу могао је остварити само неко ко је располагао енормном вољом и могућностима, логистиком и искуством, стручним и високо мотивисаним кадром, преобилним финансијским средствима, миленијумски осведоченом консеквентношћу при слеђењу својим циљевима и, што је од есенцијалне важности, безрезервном подршком световних владара, надлежних за дотичну област.

Од свих тих предуслова, Хрвати су тада поседовали само жељу/вољу/мотивацију.

Одговор на горње питање у суштини је врло једноставан, то је само могао да буде Ватикан, свакако уз здушну помоћ тадашње аустријске државе, која је до самог свог краја, свог одласка у историју (као Аустро-Угарска) била строго римокатолички, изразито папофилно оријентисана.

То је био исти принцип као када је Ватикан нпр. успео да се прошири у читавој Централној и Јужној Америци захваљујући шпанској држави („Конквистадор је био обавезан да о свом трошку и у име шпанске круне поседне страну земљу, да организује насељавање цивилног становништва и да обезбеди католичко мисионирање“).

Национално-хрватска улога при асимилацији Срба је при томе била, додуше, врло ангажована (хрватски римокатолички клир, као „ватиканска пешадија“), али у суштини минорна, јер исто тако као што су покатоличени Срби у Истри и Далмацији временом постајали „романизовани Срби“ и у крајњој линији Италијани, тако су и покатоличени Срби у залеђу Јадранског мора временом постајали „хрватизовани Срби“ и у крајњој линији Хрвати, били утапани у једну, у Ватикану и Аустрији смишљену мешовиту нацију са католичко-хрватским предзнаком, (у социологији познату под именом „договорна“, јер она „… свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“[28]).

Другим речима, „ишчезавање“ енормног броја православних Срба западно од Дрине је било последица агресивног и консеквентног прозелитизма ватиканске хијерархије и да је место догађања била Шпанија, исти би временом постали „хиспанизовани Срби“ а потом Шпанци, у Немачкој би постали „германизовани Срби“ а потом Немци, итд.[29]

Наравно да погођени, који су у при томе „нестајали“, нису били питани, то се дешавало кроз разне методе присиле.[30] У том светлу, овај локални део глобалног ватиканског делања на Балкану се испоставио – условно речено – као српска „колатерална штета“ и хрватска „колатерална корист“.

Условно речено, јер нестајање једног народа се не може заташкати и прогласити успутним тј. неважним и то путем ове циничне редефиниције стварности („колатерална штета“), настале и употребљаване у односу на српске цивилне жртве у време илегалне НАТО-агресије на остатак српских земаља крајем XX. века.

Хрвати су, дакле, профитирали из ове констелације снага захваљујући стицају неколико (случајних, објективних и субјективних) околности:

 

а. Свом суседном географском тј. геополитичком положају, који им је историја после Велике сеобе народа по принципу случајности доделила;

б. етничкој и пре свега језичкој сродности, која је српским конвертитима психолошки у већој мери олакшавала прелаз него нпр. при германизацији, мађаризацији или италијанизацији, што је објективна околност, као и

в. чињеници, да су Хрвати само једном господару увек остали верни (осим једном приликом у IX веку, када их је „зли кнез Здеслав“, како то језуитски „најлепши и најоригиналнији“ календар у Загребу 1942. подвлачи, привремено привео хришћанском православљу,[31]) а то је био Ватикан, то је био римски папа. То је њихов несумњиви, субјективни допринос овом процесу.

 

Ово последње појашњава и ватикански интерес не само за умножавање своје пастве међу Србима, већ и за максимално мултициплицирање броја (изузетно покорних) Хрвата и максималну редукцију броја (изузетно непокорних) Срба.

Уз то, искуствено је за очекивати, поред осталог, да ће новопечени – прво покатоличени а потом хрватизовани – бивши Срби једним добрим делом „са горљивошћу конвертита покушати да претворе сваког становника те земље у оно што су они, кроз случај или избор тј. присилу, постали“, да мало проширено парафразирамо немачког новинара, који је тако окарактерисао истакнутог хрватског политичара Влатка Мачека 1940. године, у предвечерје Другог светског рата на Балкану и Србоцида хрватске државе 1941-1945.

[1] Овај текст се базира на студији: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Beograd, 2018.

[2] J. Borger: „EU Report accuses Croatia of atrocities against rebel Serbs“, The Guardian, 30. September 1995.

[3] Zlata Bojović, Među Lavom i Drokunom, Vreme 1266, Београд, 9. April 2015.

[4] Упореди: Heinz Schuster Ševc, Das Sorbische und der Stand seiner Erforschung, Berlin, Akademie-Verlag, 1991.

[5] H. Brachmann: Sorben. In: Lexikon des Mittelalters, 1999, VII, Sp. 2057.

[6] Alfred Stückelberger, Gerd Graßhoff (Hrsg.): Ptolemaios, Handbuch der Geographie, Schwabe Verlag, Basel 2006.

[7] Интересантна је етимологија овог језичког израза, који се додуше због негативне конотације из европских колонијалних времена у етнографији више не употребљава. Његово првобитно значење је, међутим, подразумевало заједницу равноправних људи и истих вредности, без подела на друштвене слојеве и класе. Они образују једно племе, групу племена или народ, имају заједничко етничко порекло, традицију, културу, ритуале, језик, дакле заједнички идентитет који их одваја од других заједница. Карл Маркс је сматрао трибализам пракомунизмом.

[8] Byzantinisches Archiv, Band 19 Polypleuros nous, von Cordula Scholz, Georgios Makris, Leipzig/München, 2000.

[9] Heinrich Kunstmann: Die Slaven, Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht. Steiner, Stuttgart 1996. Даље: Heinrich Kunstmann: Beiträge zur Geschichte der Besiedlung Nord- und Mitteldeutschlands mit Balkanslaven. Sagner, München 1987.

[10] Sima Ćirković, Serbien und Montenegro: Historische Geografie. Lukan, Walter (Hrsg.) – Österreichische Osthefte, Österreichisches Ost- und Südosteuropa-Institut, Bd. 47. Wien, 2006.

[11] Geschichte der Serben, Konstantin Jireček, III., 1. Kapitel, Gotha 1911.

[12] Исто, Heinrich Kunstmann, Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht, Stuttgart 1996.

[13] Ahmad Shboul: Al-Masʿūdī and His World: A Muslim Humanist and His Interest in Non-muslims. Ithaca Press, 1978.

[14] Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio, übersetzt von R.J.H Jenkins, griech. Text von GY. Moravcsik, 1967 Trustees of Harvard University.

[15] Цитирано из: Н. Клаић, Извори за хрватску повијест, Загреб, 1972., стр. 320-321.

[16] Упореди: John Van Antwerp (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan Press.

[17] Geschichte der Serben, Konstantin Jireček, III., 1. Kapitel, Gotha 1911.

[18] Nova Srbija i Slavenosrbija, Mita Kostić, Srpsko-Ukrainsko Društvo, Novi Sad, 2001.

[19] Ethnographische Karte der Osterreichischen Monarchie. Nach Bernhardi, Safarik, und eigenen Untersuchungen von HBgs. Febr 1845. 8te Abtheilung: Ethnographie No 10. Gez. in der geogr. Kunstschule zu Potsdam auf v. Stulpnagel’s Osterr. Kaiserstaat (No 26 in Stieler’s H. Atlas). Gest. v. W. Behrens, Shr. v. Fr. In Baumgarten. Gotha 1846, bei J. Perthes. 1846.

[20] Упореди: Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис КРАЉЕВИНЕ СЛАВОНИЈЕ и ВОЈВОДСТВА СРЕМА како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима: из сопственог посматрања и запажања учињених у самој земљи, Нови Сад, 1998.

[21] Цитирано из: Никола Жутић, Срби сви и свуда – „Хрватске земље“ без Хрвата, Београд, 2005.

[22] Ludwig Salvator, Die Serben an der Adria, 45 Tafeln mit Farblithografien auf Grundlage von Aquarellem Ludwig Salvators. Sammlung von Trachten- und Typenbildern der Serben an der Adria im Bereich zwischen Rijeka und dem nördlichen Albanien. Heinrich Mercy Verlag, Prag. 1870-1878.

[23] „Kein Volk der Erde kann sich rühmen, so schöne, durch Formen- und Farbenzusammenstellung ausgezeichnete Trachten zu besitzen, wie die Südslawen (…) Unter den über weite Länderstrecken verbreiteten Stämmen der Südslawen gibt es aber keinen, der sich durch eine größere Mannigfaltigkeit von Trachten bemerklich machte, als jenes Serbenvolk, welches den ganzen Küstenstrich des Adriatischen Meeres vom Süden Fiumes an bis zu den nördlichen grenzen Albaniens bewohnt.“ Aus Leo Woerls Biografie (Die Bildrechte an den nachfolgenden Reproduktionen und das damit verbundene Werknutzungsrecht liegen ausschließlich bei der Ludwig Salvator-Gesellschaft/Wien (Dr. Wolfgang Löhnert).

[24] Ethnographische Karte des Osmanischen Reichs, europäischen Theils und von Griechenland. Nach Bernhardi, Safarik, und eigenen Untersuchungen von HBgs. Febr 1845. 8te Abtheilung: Ethnographie No 10. Gez. in der geogr. Kunstschule zu Potsdam auf v. Stulpnagel’s Osterr. Kaiserstaat (No 26 in Stieler’s H. Atlas). Gest. v. W. Behrens, Shr. v. Fr. In Baumgarten. Gotha 1846, bei J. Perthes. 1847.

Ауторска примедба: Занимљиво је, иако то не припада конкретној тематици овог разматрања, да балкански Албанци по овој етнографској карти Османског царства имају само пар енклава око Скадарског језера, Приштине и Новог брда, али да њихова област насељавања заправо почиње тек од Елбасана и простире се ка југу, не покрива дакле ни данашњу Албанију а камоли Косово и Метохију.

[25] Bundesarchiv Koblenz: R 57/838, Band 2.

[26] Dorothea Gräfin Razymovski, Geschichtsmagazin „Damals“, Heft Nr. 2, Stuttgart, Februar 1992.

[27] Један врло ретки пример је асимилација владајуће протобугарске мањине од од стране њима потчињене словенске већине, чиме су настали Бугари, али ни то није исто као тадашњи однос Хрвата и Срба западно од Дрине.

[28] Упореди: Edgar Hösch у: Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“. Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff, Bonn/München, 1998. Касније ће бити речи о традиционалним и тзв. договорним“ нацијама, јер Хрвати поседују особине обе ове категорије.

[29] Исти механизам је био активан и при исламизацији покорених хришћана, који су у Босни и Херцеговини себе потом прво почели да сматрају Турцима да би се данас самодефинисали као (договорна) нација Бошњака.

[30] Опширније у: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Beograd, 2018.

[31] Kalendar srca Isusova, 1942, Zagreb. U izdanju: Glasnik srca Isusova, br. 10, s. 285, 1941, Zagreb.