Владимир Умељић: ЦРВЕНИ АЛАРМ – ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ ОЛИГАРХИЈА?

Демократија је најхуманији и најцивилизованији начин организовања социјалне заједнице и истовремено идеал, који до данас није остварен. Том идеалу, међутим, несумњиво се мора тежити, мора се радити на његовом остварењу.

У време Совјетског Савеза и Варшавског пакта носиоци наде у том смислу биле су упркос свим недостацима државе Запада. Но то време је заједно са тадашњим биполарним светом прошло, само су се недостаци даље развијали, јачали и преузимали превагу.

Једна од есенцијалних перверзија капитализма лежи у чињеници, да појединци нагомилавају милијарде, док у свету сваке две секунде једно дете умире у беди, од глади и болештина. Она уз то разједа сва номинална правила демократије, јер концентрише огромну моћ у рукама малог броја финансијских олигарха.

То је постала једна врста законски легализоване клептоманије, која временом поткопава сваки хуманистички систем вредности у много већој мери и поседује много већи потенцијал опасности, него било која спољна аутократија.

Јер зашто би један Илон Маск поштовао социјална достигнућа и подвргавао се некаквим  државним правилима, када његов посед од 749 милијарди америчких долара превазилази годишњи брутосоцијални продукт више од 170 земаља света? И то не само тзв. трећег света, већ и држава као што су Финска, Нови Зеланд, Аустрија, Мађарска, Румунија, Словачка, Перу, Аргентина…

Аргентина, са површином од 2.780.400 km² и 45.000.000 становника.

Није утопијски, већ резултат историјског искуства, када се изрази бојазан и себи представи (хипотетичка) могућност да један такав финансијски моћник пожели да дође и до слично велике политичке моћи.

Или да се неколико њих у том циљу удружи.

Јер ако би се Маск (749 милијарди), Џеф Безос (247,7 милијарди), Лари Елисон (229,1 милијарди), Марк Цукерберг (215,5 милијарди), Бернар Арно (189,1 милијарди), Лари Пејџ (163,3 милијарде), Сергеј Брин (155,8 милијарди), Ворен Бафет (143,9 милијарди), Стив Балмер (129,8 милијарди) и Јенсен Хуанг (128,2 милијарди) одлучили на тако нешто и удружили своје поседе на застрашујућу суму од 2351,4 милијарде (2,351 билиона) долара, онда би се нашли у стању да питају – пошто је свет?

А успут буди речено, овде је наведено само десет од округло 3.000 милијардера широм света.

Шта би за једну такву шансу својевремено дали Адолф Хитлер, Иди Амин Дада, Пиноче, Пол Пот? Колико оружја, колико државних званичника и услужника масовних медија, војних лица и полицијских службеника се за то може купити?

Какав би био резултат, ако би овакав конзорцијум одлучио да купи нпр. Хрватску, са 4.000.000 становника, површином од 56,594 km² и годишњим брутосоцијалним продуктом од 130 милијарди долара?

А да и не говоримо о Србији, са 89,1 милијарди годишњег брутосоцијалног продукта, 88.471 km² и око 7.000.000 житеља.

Све престаје да буде хипотетично и постаје врло конкретно, реално, када погледамо пример Доналда Трампа, који управо отелотворује синтезу милијардера и моћног политичара, и више него упечатљиво демонстрира последице концентрације огромне моћи у једним рукама.

Данас Венецуела, шта ће следити сутра? Време за почетни црвени аларм? Јер ту се не поставља више питање ко заправо влада, да ли новац или политичари, то постаје персонална унија.

А то је првенац, још недоучен, подложан дечијим болестима, то су први кораци…

Но и када се удаљимо од горњих теоретских сценарија (осим Трампа), нико не може озбиљно, одговорно да тврди да ови олигарси заједно и сваки посебно не утичу све време на политику и медије своје и других земаља.

Да нису свесни своје моћи и да је не употребљавају када год су њихови интереси и трка за увек новим милијардама иоле угрожени, пре свега од стране државних регулаторних механизама, пореских органа и врло оправданих интереса социјалне већине.

Народски речено – пара врти где бургија неће а новчана бургија финансијских олигарха би (фигуративно, свесно претерано) била довољна да избуши и тунел до средишта земљине кугле а камоли (конкретно, са реалном мером) до партијских бироа и редакцијских канцеларија.

Сигурно, на то се увек може одвратити да се ту у најгорем случају ради о проблему непотизма и корупције, да су данашње државе чврсто структуриране, правно више/мање солидно устројене и отпорне на покушаје манипулација толиких размера и потенцијалних преврата.

А нарочито јер оне мудро организују и негују вентиле за богаташе, „пореске оазе“ или „пореско небо“ (енглески tax haven) односно „порески рај“ (италијански Paradiso fiscale), где се милиони и милијарде множе без да маса савесних пореских платиша види икакву корист од тога, напротив.

Но ко је рекао да милијардери морају да поседују савест? Довољан је и новац, зар не? Он омогућује одлазак и боравак на ексклузивном приватном небу односно у рају, па макар се они звали тако само због избегавања пореза и дажбина олигарха на њихове мукотрпно сакупљене профите.

Овако или онако, није згорега бити упознат са овим чињеницама и финансијском реду величине о коме се ради, јер тај фактор моћи неће ништа изгубити од свог енормног значаја ни у убрзано долазећем новом светском поретку, напротив.

То значи да нарочито мали народи морају добро да пазе да не упадну у клопку „дужничког ропства“, јер оно је у односу на сопствену слободу, независност и сувереност дефинитивно упоредиво са војним инвазијама.

Милијардери, банке, трустови и концерни уместо армија, дивизија и пукова.

Иначе се врло лако може догодити да се човек једног јутра пробуди и схвати да је постао странац у сопственој земљи, уз то једва довољно плаћена радна снага, која додуше сме да крајем недеље игра лото сањајући о милионским добицима и гледа фудбал, кошарку, шарене рекламе и још шареније сапунице на телевизији, као и да колико чежњиво, толико и завидљиво прати догађања, афере и трачеве у свету „лепих и богатих“ путем булеварских медија.

Тја, има нечег у изреци да је избор увек лак, када човек нема избора.

Но можда је и то довољно, као у Римском царству, када је масама било нуђено: „Хлеба и игара!“ и – дуго времена функционисало. Чему самосвест и критичко размишљање, бактање прошлошћу, историјом и традицијом? Неки национални осећај и идентитет, када смо сви заправо грађани света? Живот нам додуше говори да нисмо богати, али маме и тате да смо лепи.

Политика је за политичаре, идемо на изборе и гласамо за оне који дају најслађа, највеликодушнија обећања, нуде највише кафе и грицкалица на бирачким местима, који су лепи и богати.

Нovo nебо (haven) и novi рај (Paradiso) за малог човека. Уз плаћање пореза, наравно.

Можда би у једну тако подрумски ниско нивелирану Србију шта више и врли филозоф и хуманиста Динко Грухоњић вратио своју децу, јер му је ова данашња, како вели, још недовољно окрњена и оцрњена, још исувише брдовито-балканска, недовољно заборавна, баш затуцана, исувише српска, не, великосрпска. Јер – споменик Стефану Немањи уместо Волстриту и његовом пророку Илону Маску, цркве уместо пабова?

Забрањује му се уз то и најосновнија слобода говора, па мора да се јада у бошњачком Сарајеву и хрватском Загребу. Мада и у само војвођанском Новом Саду, иако је овај град још увек од Срба окупиран.

Демократија? Не, само параван за агресивну великосрпску олигархију, све политичке странке припадају њој, без обзира како се звале! Као и све цркве, скитови и манастири, као и крчме и књижаре, позоришта и пиваре, споменици и винаре, музеји и ракијашнице, све, све!

Каквог смисла дакле има реченица: „Црвени аларм – демократија или олигархија?“

За њега и њему сличне, то је сигурно, један врло специфични, у српском случају ради се о синонимима недоличног, негативног, злог. За олигархе она има исти значај као један мрав за слона. За заговорнике демократије, међутим, свака олигархија представља врло реалну претњу, поседује одређени потенцијал опасности.

Завршимо још једним излетом у хипотетичко.

Ако би горе поменути конзорцијум олигарха, позивајући се на системски условљену манију приватизовања државних добара, рецимо одлучио да купи Пентагон, чији годишњи буџет износи око 850.000.000.000 долара, онда би он био у стању да то и учини, при чему би му на располагању остале скоро три четвртине актуелног богатства. Више него довољно за Холивуд, Дизниленд, Гренланд и Бакингемску палату. Јер легална клептоманија, као што је познато, не зна за границе. Као што и политички олигарси увек теже светској владавини.

Хмм, шта би за једну такву ситуацију са Пентагоном, за такав потенцијал моћи својевремено дали Адолф Хитлер, Иди Амин Дада, Пиноче, Пол Пот?