Владимир Умељић: ЧИМЕ СЕ СРБИ ОДЛИКУЈУ? ВЕРОМ И ЧАШЋУ?

Ко би смео да изговори и потпише горње, када би само помислио на све оне Бранковиће (по устаљеном народном веровању) и Ранковиће. Пенезиће (по непорецивим историјским изворима наше историје)?

Мења ли се ситуација, када се на други тас Божије и људске ваге ставе Свети Сава и Свети Симеон, Свети кнез Лазар и Милош Обилић, Карађорђе и Узун Мирко, Вук Караџић и Никола Тесла, хладно убијени Дража Михајловић и на Косову и Метохији на колац набијени Ђорђе Мартиновић?

Да, несумњиво, једностраност се повлачи, мозаичка слика постаје реалнија.

А при томе то није ни почетак набрајања ни првих ни других. А ни трећих. Јер овде није поменута нити Ћеле Кула или стрељани кагујевачки ђаци, нити Јасеновац и Свети Вукашин Клепачки, нити Мирослављево јеванђеље, нити Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Жички.

А ко су они трећи?

То су данашњи хибриди, следственици западних хибрида, не они улични, вазда изманипулисани и лако прозирни, који пене и сопћу, арлаучу и пре свега јодлују о „вишевековном великосрпском империјализму“, „српском геноциду у Сребреници“, о „заувек изгубљеном Косову и Метохији“ и сличним излучевинама болесног духа. Или купљеног новчаника.

Не, овде се тематизују они, који би требало да припадају водећим интелектуалним елитама свог народа а који дефинишу и формулишу горње идеолошке конструкције и њима засипају јавност иза штита „слободе мишљења и говора“.

На овим трећима нажалост не мањка у нашем времену, наведимо овде само два драстична примера. Они су додуше (релативно) познати у јавности, но с обзиром на више него познато „кратко памћење“ нашег народа, никада се не могу исувише често дозивати у сећање.

Већ октобра 2015. се огласио Владимир Костић, тадашњи председник највише српске научне институције, Српске академије наука и уметности, изјавом „да је Косово и Метохија фактички и формално изгубљено за Србију и да је једина политичка мудрост како „са елементима достојанства“ напустити Косово, јер оно ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“.

Ово је био изузетно негативни, дефетистички и штетни јавни иступ, чак ако за тренутак оставимо по страни голему неистину у његовој изјави, наиме, да „Косово и Метохија ни де јуре није у рукама Србије“.

Јер данашњи статус српске духовне колевке је недосмислено последица примене голе и противправне силе од стране „НАТО-демократија“ а као што је познато, из неправа не може да настане право (Ex iniuria ius non oritur)

Сигурно, нико не поставља у питање људско право на слободу мишљења и говора, но тим правима исто тако сасвим сигурно не припада право на (благо речено) незнање и (врло значајно) неодговорност јавних личности на високим, па и одлучујућим социјалним функцијама.

А да и не помињемо Макијавелијево правило политике: „Није важно шта ко изговори или уради, важно је коме то користи.“

Но чак и ако пођемо од најблаже и најпредусретљивије поставке да се у случају Костића и његових данашњих следбеника у САНУ (а има их!) ради о мањку знања из области историје, вере, права и политике, зар не би од њих требало очекивати више сензибилности и барем минимум размишљања о чињеници да је Косово и Метохија стотинама година било у сличном положају у односу на Османско царство, пре него што је враћено у матицу?

А да су Јевреји хиљадама година понављали: „Следеће године у Јерусалиму!“ пре него што се то заиста и догодило?

Други драстични пример се односи на још једно изузетно важно и сензибилно питање, наиме, на релативизовање и порицање највећег страдања Срба у историји, дакле Србоцида извршеног од стране хрватске државе 1941-1945.

О проминентном и лобистички врло верзираном ревизионисти историје, немачком историчару Александру Корбу сам (не само ја) последњих година више пута писао и објављивао. Но и овде важи горње – да се с обзиром на више него познато „кратко памћење“ нашег народа, такве чињенице никада се не могу исувише често дозивати у сећање.

За подсећање, дотични тврди већ у својој докторској дисертацији а потом консеквентно и даље, да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио Србоцид, геноцид над Србима, да је то измишљотина српског свештенства и власти, да Срби гаје цинични култ жртава, да је логор Јадовно био једна врста Павелићевог државног социјалног пројекта за запошљавање Јевреја и Срба, да се највећа погибија у систему концентрационих логора Јасеновац десила услед једног изливања Саве, да су усташе били сањари и визионари, које су Срби перфидно сатанизовали“, итд.

Како га, међутим, третирају представници српске историографије?

Александар Корб је 2012. постао добитник награде „Андреј Митровић“, установљене од стране немачке фондације Жикић, при чему су у жирију који је донео одлуку о њеном додељивању била два професора Београдског универзитета, Љубинка Трговчевић и Милан Ристовић“, такопише академик проф. др Мира Радојевић.

Да појаснимо и избегнемо евентуалне неспоразуме, награда је додељена за Корбову докторску дисертацију и за горње тврдње, које су ови српски професори Београдског универзитета дакле сматрали вредним једне научне награде, која уз то носи име једног истакнутог српског историчара.

А потом том и таквом Корбу, који би пре смео да важи као перјаница „контрафактичне историографије“ (Шта би било, кад би било? Да Исус Христос није био распет? Да Александар Велики није прерано умро?), пружају гостопримство челници још једне српске институције од националног значаја, београдског Музеја жртава геноцида, поименце тадашњи директор Вељко Ђурић Мишина, његов наследник и данашњи министар информација Дејан Ристић и највиши представник Српске православне цркве за ова питања, Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), и позивају га 2016. и 2019. на научне конференције и предавања у Београд, Загреб, Бањалуку…

Да привремено резимирамо, овде се ради о о врло високим званичним представницима најеминентнијих српских институција од националног значаја – Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, најстарији српски универзитет, Музеј жртава геноцида, које уз одговарајуће политичке институције (Председник Републике, Влада и Скупштина) представљају најодговорније адресе и чиниоце правилног функционисања државе и друштва.

И – сви ти горе апострофирани представници отворено раде у корист штете народа, који их је изабрао, коме су одговорни и у чију корист би требало да делају. Да ли они заиста мисле да их слобода мишљења и говора ослобађа сваке људске и стручне етике, уз то и најминималније одговорности?

Но за све нас много важније питање је – да ли то значи да би било примерено поставити у питање интегритет и позитивни квалитет не само тих појединаца, већ и институција, које они заступају и представљају?

Не, ни у ком случају.

Српска православна црква гледа на енормно велики број правих духовника и брижних пастира, сведока Христове поуке и мученика вере, Српска академија наука и уметности на научнике који су писали националну, европску и светску историју, Београдски универзитет на плејаду врсних научника и преданих педагога а најмлађи члан овог круга, Музеј жртава геноцида, још увек има изгледа да временом постане оно зашта је био предвиђен, наиме, српски пандан Јад Вашему и један од важних чувара сећања на најстрашнији део наше историје.

Но шта нам је чинити?

Можда би прави нови почетак био ослободити се не само баласта погрешних људи на правом месту, већ и свих заводљивих илузија о себи самима. Главна одлика Срба није вера и част, али ни безверје и нечаст.

Човек је слаб, подложан греховима и грешкама, свако у себи носи макар мрвицу Вука Бранковића и Милоша Обилића. То значи, нови почетак би био приклонити се старогрчком принципу „Γνῶθι σεαυτόν“, „Препознај самог себе“, који по Оригену и Клементу од Александрије заправо потиче из Старог завета, учинити дакле прво себе бољим и потом путем некадашње саборности стићи и до боље, сложније и здравије социјалне заједнице.

То је свима за препоручити а превасходно горе ословљенима и њиховим следбеницима. Оним „трећима“.

?>