Владимир Умељић: ЋЕЛЕ-КУЛА, СУПЕРМЕН, БЕТМЕН…

Владимир Умељић

„У Бици на Чегру, током Првог српског устанка 1809. изгинуо је велики број устаника и Турака након што је војвода Стеван Синђелић дигао у ваздух шанац у коме су се водиле борбе.

Као знак одмазде и застрашивања Турци су у Ћеле-кулу узидали главе 952 устаника, старости од једанаестак до педесетих година“, како је утврдило Друштво за академски развој, које је годинама радило на ДНК-идентификовању пострадалих.“ („Политика“, Београд, 26.11.2025.).

Тиме су Турци пре nolens него volens подигли српским борцима за слободу апсолутно јединствени споменик на свету. Једна спонтана ауторска асоцијација, један споредни, пратећи закључак гласи, да нама нису потребни Супермен или Бетмен, Џемс Бонд или Паја Патак, јер само неко ко нема реалних узора, мора да се задовољи фарсичним фикцијама, да те виртуелне узоре значи изфантазира, измишља.

Ми имамо безброј разлога да живимо у складу и миру са сопственом историјом – не баштинимо фазу геноцидних држава као нпр. Немачка и Хрватска, не наслеђујемо погубно деловање ватиканске инквизиције и миленијумске масовне погроме над Јеврејима, „вештицама“ и другомишљеницима, односно период бруталних, грабљивих и убилачких освајачких похода, као фактички све земље Запада. 

Једна „луча микрокозма“ на српском небу је нпр. засијала покретањем „Српске револуције“ под вождом Карађорђем 1804. и распламсала се у неугасиву бакљу, која је осветлила пут свим балканским народима под османском чизмом и резултирала коначним протеривањем турских освајача из Европе 1912.

Погледајмо кратко једну значајну епизоду из тог времена, коју је обележио српски војвода Стеван Синђелић 31. маја 1809.

Битка на Чегру у току Првог српског устанка однела је око 6.000 живота турских војника и око 4.000 устаничких. Турски заповедник Хуршид-паша је тада заповедио да се направи кула са узиданим српским лобањама, као страшна и застрашујућа опомена непокорним Србима, шта их чека ако се опет усуде на отпор.

Постигао је, као што је познато, сасвим супротно, ти српски устаници су се винули у бесмртност.

Француски песник и путописац Алфонс де Ламартин је забележио следеће: 

„… Био сам измакао на коњу, за једно пола часа, испред каравана. Сунце је жегло; отприлике на једну миљу од вароши, ја угледах једну широку белу кулу где се уздиже усред равнице, блистајући се као парошки мрамор. Стаза ме је к њој водила; ја јој приђох ближе, и давши једном турском детету које је ишло са мном мога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочнем. 

Тек што сам сео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних

(…)

Ова равница била је проприште смрти тих храбрих српских устаника, а овај споменик њихова гробница. Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбине. Србија, у коју ћемо да ступимо, сада је слободна, и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу.“

У 19. веку је букнуо одавно тињајући револуционарни и ослободилачки дух на читавом Балкану. Срби су први започели свој устанак, своју револуцију 1804. и изборили се за зачетак независности, која је потом и остварена.

Бугари су им много касније следили (1875-1878.) а Румуни су пак назвали онај руско-турски рат (1877-1878) „Румунски рат за независност“. „Грчка револуција“ је трајала 1821-1829.

Грчки предводник Александар Ипсилантис је тада шта више покушао да пренесе ослободилачку борбу у Румунију и повео у марту 1821. свој батаљон у Молдавију. Највећи успех устанка је, међутим, постигнут на Пелопонезу и потом је Лондонским протоколима 1830. утемељено једно (још увек крње) грчко краљевство.

За краља је, додуше, постављен један баварски принц, као краљ Ото I. Тја, велике силе…

Што се тиче Крита, и ту је већ 1821. плануо устанак и трајао до 1824, када су надмоћне турске трупе из Египта преплавиле острво. Борбе су, међутим убрзо обновљене, тако да су устаници 1825-1828. чак успели да освоје од Турака и тешко утврђено острво Грамвуза.

Мира и даље није било, 1866. се потом догодила трагедија у манастиру Аркади, у којој је још једном засветлео дух Стевана Синђелића, после које је дошло до општег Грчко-турског рата 1897, окончаног мировним уговором од 04. децембра, када је Крит стављен под међународни протекторат.

То „међународни“ је значило да су врли тј. доказано незасити Британци тада преузели контролу над још једном туђом територијом. Још једном – тја, велике силе…

Шта се десило 07. новембра 1866. у манастиру Аркади?

Турска ордија од 15.000 аскера је напала манастир, у коме се налазило укупно 964 Грка, од којих је само 325 њих било дорасло оружју, остало је била нејач, избегла од османлијског јатагана, камџије и коца. Браниоци су два дана одолевали а онда је снага попустила и нападачи су почели да продиру у унутрашње двориште манастира.

Тада је игуман учинио исто оно, што и Стеван Синђелић на Чегру, ужегао је барутану. Укупно 1.500 Турака је тамо оставило живот и сви присутни Грци.

Није у питању, дакле, да нама (а ни Грцима) нису потребни Супермен, Бетмен или Кетвумен, јер само неко ко нема реалних узора, мора да се задовољи фикцијама, да те виртуелне узоре значи измишља. 

Да холивудизује стварност и од ње прави једну врсту ушећерене „шарене лаже“, са којом се рађа, одраста и живи, која се у већој или мањој мери увек утка у подсвест, покривена алибијем забаве, фантазије, опуштања и закићена прелепом илузијом непобедивости, вечите младости и, наравно, бесмртности.

Купите сан о вечности и претплатите се на наставке, јефтино, јер на распродаји духа!

Тја, сваком своје, људи и социјалне заједнице врло очигледно живе у паралелним, дивергентним и конвергентним световима, они бирају (или добијају од стране својих политичких, финансијских и рекламократских врхушки октроисане) императиве живљења тј. системе вредности.

Али слобода избора мора да важи за све народе. 

А народ Светог Саве и свих светородних Немањића, Светог кнеза Лазара и Обилића, Карађорђа, Танаска Рајића, Узун-Мирка, мајора Гавриловића из одбране Београда у Великом рату, итд. односно Стевана Синђелића и његовог следбеника из нашег времена, мајора Милана Тепића, који је 29. септембра 1991. радије дигао у ваздух себе и поверено му складиште муниције, него да га препусти хрватским нападачима, нема потребе за фантазирањем и измишљањем некаквих фиктивних „јунака“. 

Мајор Милан Тепић је, иначе, врло добро познавао трагични усуд бројних чланова своје фамилије из Поткозарја у време Србоцида хрватске државе 1941-1945, када су преци његових нападача исто тако острашћено насртали на његове ненаоружане и беспомоћне претке а са истим громогласним покличем: „За дом спремни!“ и још гласнијом паролом „Убиј, убиј, убиј Србина!“

То је, као што је горе већ било речено, један пратећи закључак. 

Главни закључак је, а то није никаква „националистичка патетика“, већ сува чињеница, да Срби имају апсолутно јединствени споменик на свету, који је њихов негдашњи крвник Хуршид-паша у 19. веку сасвим сигурно пре nolens него volens подигао њиховим борцима за слободу.

И најмање, најскромније, што се може рећи, то је – слава им!

Том закључку припада наравно и неоспорна чињеница да ми имамо безброј разлога да живимо у складу и миру са сопственом историјом, па чак и да отворено кажемо, да се њоме поносимо.

Стога је захтев Запада: „Срби, заборавите своју историју, то је прошлост, окрените се будућности!“ бесмислен, само утопијски, без иоле изгледа на успех. Примерено је то сматрати и тешким потцењивањем здравог разума, свесним понижавањем, врло недостојном и ничим заслуженом увредом. 

Јер за разлику од њих, ми немамо да заборављамо никакве скоро искорењене северноамеричке Индијанце, аустралијске Абориџине, афрички народ Хереро, јужно- тј. централноамеричке Ацтеке, Толтеке, Маје и Инке или пак „Столеће националног понижења“ (bainian guochi, 百年国耻) 1839-1949. у Кини, за које су одговорне све тадашње империјалистичке силе, итд.

Да нас нагриза зли усуд хиљада и хиљада жена, које је Ватикан прогласио „вештицама“.

А да и не говоримо о Холокаусту над Јеврејима, Самударипену над Ромима и Србоциду хрватске државе 1941-1945. Успут буди речено – да ли су они икада захтевали од Јевреја или Рома да забораве своју прошлост, да се ето „окрену будућности“?

Наш одговор само може да гласи – не, јер ми бисмо морали да заборавимо не само сва своја историјска страдања, већ и славна времена, као и све своје претке, који су свесно давали своје животе, да бисмо ми данас живели. И наша деца после нас. 

Ми бисмо морали да се одрекнемо свог идентитета.

И свако ко очекује, да то могу да компензују Дизниленд и Холивуд, Супермен и Бетмен, Џемс Бонд и Паја Патак, тај је дефинитивно изгубио сваки однос, сваки контакт са реалношћу.

Тај је далеко надмашио и мањак елементарног разума бесловесног Хуршид-паше. 

Јер тај покушава да замалтерише наше душе сада не у једну „kelle kulesi“ — „Кулу од лобања“, већ у „Кулу душа“, у „Tower of Souls“, „Turm der Seelen“, „Tour des âmes“, „Torre de almas”, „Torre delle anime“…

Безизгледно. 

Иако би и то био један на читавом свету јединствени споменик слободном духу човека.