Владимир Умељић: ЧЕКАЈУЋИ АНКОРИЏ, ДОНАЛДА И ВЛАДИМИРА

„Чекајући Годоа“, позоишна представа, коју је велики Семјуел Бекет завршио 1949, важи као класични пример „апсурдног позоришта“ (théâtre de l’absurde), у коме главне улоге играју Естрагон и Владимир.

Појављују се још богати земљопоседник и горљиви тиранин Позо, који свог роба Лакија води са конопцем на врату и бичем га тера да као пас апортира, поиграва и уз то од њега захтева да „гласно мисли“, при чему из робових уста излазе само бесмислице.

Годо (човеково „боље ја“) се не појављује, чекање је узалудно.

У Анкориџу се у петак очекују Доналд и Владимир, док било које савремене персонификације Поза и њихов актуелни Лаки немају шансе да званично наступе, осим ако се не умешају у публику и покушају да (као и до сада), својом протестном виком, звиждуцима и галамом ометају представу.

Њихово одсуство је већ једна врста гаранције, да се тамо не очекује никакво „апсурдно позориште“. Напротив, ту се ради о изузетно озбиљном аспекту реалности, о глобалној проблематици са разорним (нуклеарним) потенцијалом, чији фитиљ већ дуги низ година тиња и читав свет очекује да коначно буде угашен.

Већ ово горе кратко изнесено дозвољава опрезни оптимизам, јер се назире могућност да је Доналд Трамп, ма шта човек иначе о њему мислио, заиста схватио огромну грешку Запада на Истоку Европе, почевши од Мајданског пуча, у који је ЦИА својевремено уложила (најмање) пет милијарди долара, па до данашњег дана, као и да је нашао снаге да ту грешку коначно призна и како/тако коригује, односно барем ублажи прилично катастрофалне последице.

Јер САД (претходник Џозеф Бајден) су потом упумпале у Украјину преко шездесет милијарди долара а њихови западноевропски епигони још приближно толико. А резултат? Чак и ако за тренутак (али само за тренутак!) оставимо по страни страшна страдања Украјине у смислу уништавања биолошког, природног и инфраструктурног потенцијала, резултат је за Запад и за режим Володимира Зеленског поразан и – сваким даном постаје све гори и гори.

Истрајавати на томе, то је права, јер једина варијанта изузетно трагичног „апсурдног позоришта“, које већ годинама траје а без икаквих изгледа да дође до било каквих преокрета и промена.

Сусрет у Анкориџу представља први озбиљни и значајни покушај да се тај хазардни, бесмислени и крајње неодговорни потез Запада коначно стави ван снаге, заустави. Јер „вечито јучерашњи“ са Запада нису присутни.

Да ли је Русија, међутим, у Украјини прекршила међународно право?

Да, несумњиво, уколико се претходно сложимо да оно заиста још увек егзистира. Јер „НАТО-демократије“ су га својевремено при разбијању друге Југославије искључиво на српску штету несумњиво ставиле ван снаге.

Да би потом од трагедије направиле туробну фарсу и жустро оснивале своје ad hoc судове, пред које су потом довлачиле и оптуживале превасходно те исте нападнуте Србе.

То значи, ако оно више не егзистира, Русија није имала шта да прекрши.

А ако су „НАТО-демократије“ тада међународно право „само привремено“ ставиле ван снаге, онда се оне морају суочити са чињеницом, да то стање и даље траје. То су оне иначе и саме потврдиле, када су нпр. потписале уговоре у Минску са Русијом о мирном решењу кризе у Украјини (Француска и Немачка), да би их одмах прекршиле и потом обзнаниле да је то учињено само да би се режим Володимира Зеленског што боље наоружао за планирани рат са Русијом (француски Оланд и немачка Меркел).

Ни у том случају, значи, Русија није имала шта да прекрши.

Другим речима, Доналд Трамп и Владимир Путин имају много тога за разговор у Анкориџу а важним темама припада и питање поновног увођења за све обавезујућег међународног права, без његовог самовољног и селективног тумачења уз примену силе, тзв. права јачега у међународним односима.

А то једноставно не иде без тематизовања НАТО-агресије на Србе и на све бесправне последице исте, као што је откидање Косова и Метохије од матице, признавање „нове државе“ од стране Запада, насилна унитаризација Босне и Херцеговине, итд.

Биће занимљиво доживети када и како ће „вечито јучерашњи“ са Запада, данас конкретно британски Стармер, немачки Мерц и француски Макрон коначно схватити да су они само мали коаутори и још мањи актери једног сопственог и све усамљенијег „апсурдног позоришта“, без Естрагона и Владимира, као и без икакве шансе да ће дочекати Годоа („човеково боље ја“).

Да је једино што им преостаје, то је да вичу, звижде и галаме. Да сметају и ометају. И губе и губе и губе (слободно по Гертруд Штајн).

Сигурно, то је за очекивати тек када буду искалкулисали да је штета већа од користи, не дакле из разлога хуманизма, етике, морала или полазећи са правне тачке гледишта, јер сви ти појмови и њихов садржај су само њихове „жвакаће гуме“.

То значи, тешко да ће икада ико са те стране стати погнуте главе и стегнута срца пред споменик мале Милице Ракић, коју су њихове бомбе и ракете на ноши убиле, изразити кајање и одати јој пошту.

Но нама би били довољни и сасвим прагматични разлози (корист/штета), ако би их довели дотле да одустану од своје већ превише дуге србомрзитељске политике и престати да нас по сваку цену анихилизују.

Још једном – Доналд Трамп и Владимир Путин имају много тога за разговор у Анкориџу. Поготову Путин носи тежак терет на плећима, јер његово делање је последица прагматичних разлога, али и последица слеђења принципима, који се не оријентишу на добијене или изгубљене милијарде долара.

А то је увек ход по жици изнад понора а без сигурносне мреже. Шта ће преовладати?

И само је позитивно, да било које савремене персонификације Поза и њихов актуелни Лаки немају шансе да званично наступе, осим ако се не умешају у публику и покушају да (као и до сада), својом протестном виком, звиждуцима и галамом ометају, саботирају представу.

Иако овај сусрет и разговор немају никакве везе са њиховим аматерским „апсурдним позориштем“.

Чекајући Анкориџ није чекајући Годоа.