Владимир Умељић: БУЛЕВАР СУМРАКА

Владимир Умељић

Не, то није „Sunset Boulevard“ онај чувени филм из педесетих година 20. века, са Вилијамом Холденом, Глоријом Свансон и Сесил де Милом, већ актуелно са британским Стармером, француским Макроном и немачким Мерцом.
Њихова сличност са тадашњим туробним комичаром омањег стаса, али светског гласа, Бастером Китоном, који је у Вајлдеровом животном делу играо једну од споредним улога, можда (ни)је случајна.

Заједничко, оно што неодољиво асоцира на Бастера Китона, то им је особина „омањег (пре свега духовног, јер Фридрих Мерц је висок скоро два метра) стаса, али светског гласа“, сопственим избором одабрана област глуме „туробних комичара“ и судбина споредних улога.
Другачије је да за разлику од Китонових немих филмова, данас и ван кинематографије влада политичко и медијско громогласје, да свако од њих себе види у функцији аутора текста, сценаристе, костимографа, тонског техничара, суфлера и режисера, као и у улози (барем једне трећине) Хамлета.
И – да они располажу знатним војним, дакле (само)убилачким потенцијалом.
Доласком на власт новог немачког савезног канцелара Мерца, та сада проширена „коалиција вољних“ је постала још гласнија, они још жешће захтевају „обуздавање руске опасности, још више лиферовања оружја кијевском режиму, хоће да шаљу тамо своје војне контингенте, виде Украјину у НАТО-пакту, итд.“
Но то се са мало добре воље може сврстати у рубрику „туробни комичари у споредној улози“, јер њих нити ко пита (осим оног бившег комичара Зеленског, који води свој народ из несреће у несрећу а исто тако у споредној улози), нити их позива на било какве разговоре а камоли за преговарачки сто.
Но евидентна је још једна промена унутар тог табора, која прети да дугорочно донесе врло озбиљне консеквенце шта више и у глобалним размерама. О томе пише један утицајни немачки недељник следеће (Штерн, Хамбург, 02. 07.2025.):
„Мерц и Шпан (шеф његове ЦДУ-фракције у Бундестагу, прим. аутора) никако да се уморе понављајући и хвалећи наводни повратак Немачке на међународну политичку бину. Али како?!
Нова Влада је једва два месеца у функцији а канцелар је већ одлучно најавио да ће „Бундесвер постати најјача конвенционална војска у Европи“. А сада његов шеф фракције спекулише о „немачкој водећој улози при стварању европског нуклеарног штита“.
Може бити да наши европски партнери желе да се Немачка више ангажује у области политике европске колективне безбедности и такође поздрављају намеру Берлина да за то изда бескрајно много новца.
Но то не значи да је свест о историјској прошлости у њих ишчезла, наиме, колико немачко стремљење ка доминантности може да постане опасно. Спекулације о водећој улози Немачке при располагању европским нуклеарним оружјем су сигуран пут, да се благонаклоност и поверење партнера брзо поново прокоцкају“.
Мој став гласи, да је тај „повратак Немачке на међународну политичку бину“ био много раније непревидив, наиме, већ најкасније при западном „пројекту Балкан“, дакле при насилном разбијању друге Југославије на српску штету.
Поново уједињена Немачка је несумњиво била иницијатор и главни организатор тог процеса, све док исти није постао неповратан, када су САД поново преузеле своју лидерску улогу.
Јер све до међународног признања сецесионистичких југословенских република Хрватске и Словеније, које је Немачка (заједно са Ватиканом) фактички изнудила, како САД, тако и европски део „НАТО-демократија“ су били против тог авантуристичког гажења међународног права.
Тада је дефинитивно покренут процес трансформације, од европске Немачке ка немачкој Европи. То се прилично недвосмислено и самоуверено још једном потврдило пред сам почетак „Косово-рата“ 1999.
У Берлину, у седишту председника немачке државе, одржана је 3-4. VI 1998. једна важна политичко-стратешка конференција, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог (Roman Herzog) и важни немачки министри, тадашњи председник ЕУ-комисије Жак Сантер (Jacques Santer), као и тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана (Javier Solana), већ и највиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата као и НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, као и изасланици и посматрачи из САД (нпр. „Grand Signore“ америчке дипломатије Хенри Кисинџер/HenryAlfred Kissinger), Турске, Украјине, Израела, па чак и из Русије, итд. Тему конференције је детерминисао један немачки стратешки папир, који је апострофирао Европу као долазећу „светску силу“.
Два једина српска представника на овој конференцији били су један владика Српске православне цркве и представник једне невладине организације Срба дијаспоре и матичних земаља.
Овај немачки стратешки папир, дакле, предвиђао је да ће „привредна снага велике ЕУ ускоро превазићи привредну снагу САД“ а да политички „велика ЕУ мора да има водећу улогу и да уводи ред у свом регионалном окружењу“, као и да „учествује у увођењу реда у светским размерама“, јер „овај наш свет није никакво игралиште цивилних сила“, итд.
Једна фундаментална уводна теза овог папира носи несумњиви печат (од стране Ватикана есенцијално детерминисане) културолошке традиције средње и западне Европе тј. једног базичног става и њених данашњих наследника, и настављача („НАТО-демократије):
„У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет а друга се протеже од делова бивше Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“
У односу на Србију, наговештава се уз то и могућност „стварања једне енклаве унутар велике ЕУ“.
Тиме је Немачка, којој је потом Запад следио, јасно дефинисала линију диахроног фронта у Европи, која је важила у прошлости а потом, све до данашњег дана само поново бивала обелодањена и актуелизована.
За само кратко подсећање на српски историјски усуд – тада је већ било јасно да је европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохији практично демонстрира своју вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“ („Проблем Косова је велики изазов за спремност Европљана, да превентивно делују…“), и да значи војни напад на (српски) остатак Југославије предстоји.
Српски представници су напротив осудили рат, као средство решавања политичких проблема, и изашли пред конференцију предлогом сазивања једне хитне „Интернационалне конференције о правима Албанаца у Србији и Срба у Хрватској“.
Тадашњи ЕУ-посредник за питање Косова и Метохије (бивши председник шпанске владе) Фелипе Гонзалез (Felipe González) подржао је ову иницијативу, исто као и његов руски колега Виктор Черномирдин а Хенри Кисинџер је чак пришао српским представницима и честитао им на „једино разумном предлогу за решавање есенцијалног питања на Балкану, питања мањина…“.
Дискусију о том предлогу, међутим, прекратио је одмах тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, својом врло недвосмисленом изјавом: „Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити…“
Немачка је, дакле, деценијама припремала насилни распад Југославије, повезивала и координисала сепаратисте из редова хрватских национал-комуниста (Иван Стево Крајачић) и из усташке клерофашистичке емиграције, у правом тренутку изнудила признање отпадничких територија (иницијална каписла почетка грађанских ратова) и у горе апострофираном стратешком папиру врло јасно оцртала циљеве, границе и фронтове у Европи.
Ако то није већ био „повратак Немачке на међународну политичку бину“, онда не знам шта је још недостајало да се испуне критеријуми ове дефиниције.
Но сада је ново да Немачка посеже и за нуклеарним оружјем. Ново? Не, само консеквентно. То значи да ситуација у актуелном „Булевару сумрака“ није тако једноставна, као што на први поглед изгледа.
Јер нити Велика Британија, нити Француска не припадају додуше шампионима при извлачењу поука из историје, али овде се несумњиво ради и о њиховој сопственој кожи и надајмо се „да свест о историјској прошлости у њих није ишчезла, наиме, колико немачко стремљење ка доминантности може да постане опасно“
Једна олакшавајућа околност је, међутим, да би овај филм у коме Стармер, Макрон и Мерц управо статирају, пре заслуживао назив „Ћорсокак помрчине“, те да ће ако не они, онда њихови народи још правовремено увидети опасну бесмисленост њихове хазардерске реторике, намера и делања, значи отказати им поверење.
Јер како веровати слепом човеку, када он ма колико самоуверено каже: „Видећемо!“?