Владимир Умељић: БУДИМО ЉУДИ ИЛИ КО ЋЕ ПРВИ ДА БАЦИ КАМЕН?

Ово питање Христа Спаситеља се односило (и односи се) на оне, који исувише спремно журе да критикују, каљају, оптужују и пре раније него касније каменују друге, без да пре тога преиспитају себе, да претходно размисле о сопственим слабостима, грешкама и греховима.

Но као што је познато, у наше време Нови завет за све мање људи представља „Књигу над књигама“, данас су претежни приоритети снага, богатство, моћ и власт над другима, тако да је много важније питање постало – ко ће последњи да баци камен?

Јер тај је „победио“, он још може да баца камење на некога, ко није или више није у стању да се брани.

Христос је појаснио и продубио старогрчку опомену из Аполоновог храма у Делфима, насталу пет векова пре Његовог доласка: „Препознај самог себе!“ (γνῶθι σεαυτόν) и уградио је у универзалне постулате хришћанског хуманизма, толеранције и љубави према ближњем и даљњем.

Но када је византијски цар Константин Велики у првој половини 04. века обуставио прогањање хришћана а потом цар Теодосије крајем истог века прогласио хришћанство државном религијом, ствари нису кренуле на боље, напротив, Христова поука је почела да се континуирано злоупотребљава и изопачује.

На светску (тада европску) сцену је убрзо ступио Ватикан са својим апсолутистичким, како властодржачким, тако и лихварско-грабежљивим тежњама, за чије остварење му ниједна цена није била превисока, јер њу су плаћали други.

Римски бискупи су себе стилизовали као „једине наследнике Светог Апостола Петра и једине представнике Исуса Христа на земљи“, које нико не сме да поставља у питање, што су 1870. финално крунисали „Догмом о папској непогрешивости“.

Но како је то у пракси изгледало? Само један једини пример:

Већ 972. на папски престо је дошао Бонифације VII, који је ушао у историју под називом „страшни монструм“ („monstrum horrendum“). Он је због убиства једног конкурента био искључен из цркве, потом је украо ватиканску ризницу и побегао из Рима, да би се 984. вратио, убио још једног конкурента и потом и сам постао жртва једног атентата.

Што се тиче стремљења ка световној власти, ови „једини представници Исуса Христа на земљи“ нису били сраскида да се заклоне иза „фалсификата миленијума“, иза тзв. Константинове даровнице, која је вероватно била начињена у време папе Стефанa II (752-757.), дакле више векова по смрти цара Константина.

У њој се тврдило да је папа Силвестер I својевремено излечио цара од губе, те да му је овај доделио све царске атрибуте, поклонио западну половину царства и признао његов примат над свим осталим епископима, као и над царем.

Фалсификат је у време ренесансе, у првој половини 15. века, био дефинитивно доказан (Лоренцо Вала и Николаус фон Киз). То наравно није сметало папи Александру VI да после Колумбовог открића Америке подели 1493, дакле педесет година касније, „Нови свет“ између Шпаније и Португалије.

Тако су папе постале (самозвани) врховни духовни и световни ауторитети на Западу.

Истовремено су марљиво крчмили своје „опроштаје грехова“ као данашње вредносне папире, берзанске акције и облигације, званичне црквене и световне функције и положаји су се или наслеђивали од стране бискупских ванбрачних потомака или продавали, да ли богатим наследницима, добро поткоженим скоројевићима, да ли и друмским разбојницима (симонија).

Само у време папе Лава X број положаја и функција, које су нуђене на продају, износио је 2.200. Нови надбискуп Магдебурга и Мајнца је нпр. морао у то време да плати 240.000 златних марака, да би му нови положај био потврђен у Ватикану.

Крсташки ратови су беснели, „вештице и јеретици“ били ревносно прогањани, затварани, мучени и живи спаљивани, промискуитет (целибату обавезних) римских великодостојника је постао пословичан, тако да је нпр. један папа обременио и сопствену ћерку и она му подарила дете и истовремено унуче (Александар VI, папа од 1492-1503. и ћерка му Лукреција Борџија), итд.

Римски бискупи су се, значи, систематски и консеквентно одрицали Христове поуке вере, љубави и наде, умотавајући се у своје гримизне и златом опточене плаштове и одоре, које су еуфемистички проглашавали хришћанском кострети.

Тако да је Франческо Петрарка, утирући пут хуманизму и ренесанси (време између 1400-1520.), с правом назвао ово претходеће време „период непропусне помрчине“ („tenebrae“), односно „кобни Средњи век“.

Еразмус Ротердамски формулише 1511. мото „Назад ка изворима, ка коренима!“ („ad fontes“), сугеришући потребу превазилажења ватиканског једноумља и гушења сваке слободе мишљења, говора и делања.

Велики корак на овом путу просвећивања је већ био учињен једним трагичним поводом, наиме, када су Османлије 1453. освојиле Цариград и маса учених Византинаца избегла на Запад, доносећи за локалну интелигенцију сасвим непознате античке текстове и преписе од огромног, немерљивог значаја за цивилизацију човечанства.

Али и то хуманистичко одушевљење је кратко трајало, јер од открића Кристофера Колумба 1492. почиње време колонијализма, освајања, поробљавања и безобзирног израбљивања, масовних убистава и геноцида (фактичких, иако не у правном смислу речи) од стране Шпаније, Португалије, Енглеске, Француске, Холандије и Белгије, и ово ново „мрачно доба“ за убедљиво највећи део човечанства ће трајати до краја Другог светског рата.

Горе кратко оцртани успешни пут и начин делања римских папа при уздизању до највишег духовног и световног владалачког ауторитета, и истовремено бескрупулозно згртање земаљских блага, битно су одредиле окцидентално-европску културолошку традицију, били су и остали узор за све потоње владаре.

За подсећање:

Одмах по протеривању Сарацена из Шпаније, издала су њихова – по сопственим речима „најкатоличкија“ – величанства, Изабела од Кастиље и Фердинанд од Арагона, декрет, према коме су сви Јевреји морали или да се подвргну католичком покрштавању или да напусте земљу и, свакако, све што су поседовали.

Тај ултиматум је истекао 2. фебруара 1492. Следећег дана су испловили бродови Кристифора Колумба и тиме је почео највећи шпански освајачки и пљачкашки поход у историји.

Разарањем царства Маја уништена је и најстарија писана култура Америке. За државу Ацтека, Шпанцима је било довољно две године (1517-1519.) а за државу Инка пуне четири (1531-1535.). По извештајима савременика, само у години 1524. римокатолички покрштавано је и до 14.000 аутохтоних становника дневно.

Исти извештаји, међутим, потврђују да се само у првој половини шпанске владавине већ више од 15 милиона прастановника америчког континента опростило од живота и од својих нових господара.

Као што је познато, западноевропски освајачи Северне Америке нису ни мање систематски, ни мање геноцидно поступали од својих јужних суседа. Ова листа би се могла још дуго проширивати – уништавање скоро читавог афричког народа Хереро у данашњој Намибији од стране колонијалне војске царске Немачке, португалски походи у Анголи, француски начин опхођења са становништвом Алжира или Индокине, итд.

Године 1788. откривају Британци Аустралију, један континент са око 300.000-400.000 становника; у години 1921. попис је избројао још само око 62.000 преживелих.

Између година 1846-1848. редуковала је ова „најстарија парламентарна демократија света“, усред Европе, католичко становништво Ирске за знатно више од два милиона људи – плански и систематски – кроз изгладњивање и протеривање (данас – етничко чишћење).

Велика Британија је основала и прве концентрационе логоре у историји човечанства: „Појам „концентрациони камп“ је ушао у употребу кроз британске војне структуре у Другом бурском рату (1899–1902.), када су бурске жене и деца, као и Африканци из тих области отерани у логоре. У њима је изгубило живот око 26.000 жена и деце.“

Британци су исто тако као први употребљавали биолошка оружја: „Европљани су први употребљавали вирусе као ратно средство, британски освајачи су нпр. већ 1763. даровали два индијанска племена у Северној Америци ћебадима и марамицама, зараженим вирусом великих богиња и половина дарованих је помрла.“

Французи су у време Алжирског рата убили око 500.000 Алжираца, међу њима енормни број цивила: „Сведочења очевидаца и новооткривени документи потврђују без икакве сумње изузетну бруталност, систематску примену мучења и многобројност злочина. Свакодневна су била масовна силовања, потапања у ледену воду или у екскременте и електрошокови.“

Италијани су у време Италијанско-турског рата 1911. и фашистичког режима 1922-1945. у Северној Африци вршили масовна стрељања, депортације, разарања насеља и тровања извора воде, употребљавали су отровне бојне гасове и оснивали концентрационе логоре, као нпр. El Agheila са око 35.000 затвореника.“

Белгијанци су у Конгу 1888-1908. форсирали експлоатацију каучука, пре свега преко фирме Société générale de Belgique (власник: белгијски краљ Леополд), и користили домаће становништво као робове. Долазило је до изгладњивања, масовних силовања, узимања талаца, мучења, обогаљивања и убистава. Број жртава се цени на 8 до 10 милиона, убијена је значи половина тадашњих становника Конга.

Трагика 20. века је кулминирала масом локалних, као и са два светска рата, била финално „крунисана“ великим геноцидима у Европи – Холокаустом над Јеврејима, Самударипеном над Ромима и Србоцидом хрватске државе 1941-1945.

Следио је „Хладни рат“ између Запада и Истока, који се завршио нестајањем Варшавског пакта и Совјетског Савеза, што је на Западу слављено као одсудна епохална победа, шта више као „крај историје“.

Да је то била погрешна, препотентна јер самоопијена, самозаљубљена процена развоја ситуације показао је већ нападачки рат „НАТО-демократија“ против Срба приликом циљаног разбијања међународно-правно признате друге Југославије крајем 20. века, који је драстично ставио ван снаге читав и мукотрпно изграђени међународно-правни поредак људске цивилизације, као и нарочито још увек актуелни рат у Украјини.

То значи да је легитимно говорити о још увек трајућем „мрачном добу“ човечанства, о још увек несмањено важећој доминацији питања – ко ће последњи да баци камен, те да ренесанса (франц. „поновно рађање“, такорећи васкрсавање) хуманистичког духа у смислу Франческа Петрарке и Еразма Ротердамског, а камоли у смислу поруке и поуке Исуса Христа није ни на видику.

Не, и даље су претежни приоритети снага, богатство, моћ и власт над другима а вера, етика, морал, право, истина и правда (а то значи и демократија), то остају већ одавно испражњене флоскуле за дневно-политичку (зло)употребу.

Другим речима, данашње водеће елите Запада и даље ревносно следе свом миленијумском историјском узору, умотавају се у своје гримизне и златом опточене плаштове и одоре, које еуфемистички проглашавају демократским принципима, једнакошћу свих људи, недељивим људским правима, слободом…

Мото међутим и даље гласи – ми можемо и хоћемо да бацимо како први, тако и последњи камен!

Но шта преостаје оним другима, који нити хоће а у принципу нити су у стању да баце први а камоли последњи камен? Јер критика остаје пуко критизерство, уколико се не понуде било какве алтернативе.

Једини могући и прави начин мишљења и доследног говора односно делања одговара по мени захтеву Еразмуса Ротердамског „Назад ка изворима, ка коренима!“ („ad fontes“) а наши корени су у Исусу Христу, тако и у Његовом питању:

„Ко ће први да баци камен?“

Одговор лежи у старогрчкој мудрости: „Препознај самог себе!“ Јер и та мудрост рефлектује универзалне постулате хришћанског хуманизма, толеранције и љубави према ближњем и даљњем.

Другим речима, потребно је бити строжији према себи, него према другима.

Свакако, то је без сумње против духа времена и за очекивати су одбијајуће реакције (наводних) прагматичара – зар да лане и јагње вежбају хуманизам и хришћанску етику а окружени вечито гладним вуковима и лисицама?

Слабост, наивно, безизгледно, дефетизам, самоубилачки, утопија!

Зар бити толерантан и добронамеран према онима, који су нас крајем 20. века неуморно етикетирали као „дивље псе и творове са балканског ђубришта, народ без закона и вере, неписмене дегенерике, прљаве убилачке животиње, људождере“, итд.

А потом бомбардовали наше школе и болнице, убијали и малу децу на ноши?

Или у односу на оне бестидне, циничне и дословце нечовечне ревизионисте историје, који тврде „да се Србоцид хрватске државе 1941-1945. није догодио, да је то само злонамерна измишљотина српских власти и свештенства, да су хрватске усташе заправо били сањари и визионари, које су Срби бестидно сатанизовали“, тако савремени немачки историчар Алксандар Корб.

Одговор је упркос свему томе потврдан, јер то ни у ком случају не значи остати пасиван и поданички покоран, већ вазда бити свестан да су ти „победници“, који су на нас бацили први и (до сада) последњи камен, победили не нас, већ само и искључиво људскост у самима себи; да се мора остати неповијене кичме и слободног духа, никада не прећутати и ућутати, борити се аргументима против подметања, истином против лажи, љубављу против мржње, добром против зла.

Не спуштати се на ниво оних других, јер то би заиста била једна врста њихове победе при настојањима и инсистирањима, формулисаним као: „Срби, промените своју свест! Заборавите прошлост, окрените се будућности!“ При покушајима да нас обезличе и учине што сличнијим себи.

Да нас онечовече.

То у још већој мери важи за наше међусобне односе, који нису оптерећени горе наведеним хипотекама, дакле свима би нам добро чинило више међусобног поштовања, добронамерности и толеранције а мање свађалачког менталитета, ината и тврдоглавости, као и оног чудног става – правило број један је, да сам ја увек у праву; а правило број два гласи, да када нисам у праву, онда важи правило број један.

Најпримереније је значи постати и остати достојан онога, што је Његова Светост Патријарх Павле својевремено захтевао: „Останимо људи.“ Јер оно што је овај наш велики пастир хтео да каже, дозвољавам себи једну личну интерпретацију, то је да је то есенцијални супстрат светосавског православљања Господа.

Заиста слабост, наивно, безизгледно, дефетизам, самоубилачки, утопија?

Не, вредно живљења, једини прави одговор на изазове времена у коме живимо. То важи не само за вернике, већ и за све оне, који су хуманистички настројени и који још увек траже свој пут.

Па макар једни говорили – сложимо се и обожимо се а други – слога, саборност. Јер то су само различите рефлексије једне те исте стварности, ословљавају односно заступају исти витални интерес, исти императив народног опстанка.