Владимир Умељић: БОСАНСКИ МУСЛИМАНИ, ХРВАТИ И СЛОВЕНЦИ, АКТИВНИ ПРИПАДНИЦИ „ЧЕТНИЧКЕ БАНДЕ“ 1941-1945.

Интересантно је да је четнички покрет отпора 1941-1945. био изразито српски-национално детерминисан, па ипак су се у његовим редовима налазили и Словенци („Плава гарда“), Хрвати у реду величине од око (по доњим хрватским изворима заправо далеко више од) 2.000 људи, као и по свему судећи хиљаде босанских муслимана,[1] и то очигледно из убеђења а не под присилом.

То на први поглед тј. при поређењу са стотинама хиљада њихових сународника, који су се сврстали под заставе нацизма и усташтва, не изгледа много. Утолико интересантнији је, међутим, очигледно висок проценат интелектуалаца свих профила, дакле припадника социјалних елита међу њима (параметар квалитета у смислу претпостављено високог степена политичке зрелости).

Исто тако (битни фактор утицаја на квантитет), од значаја је чињеница њиховог слободног избора и то, сликовито речено, „узводно“ тј. против тада доминантне и присилне политичке струје, што по сваком закону вероватноће није безусловно важило за свакога из противничког табора.

Јер ту су били делотворно присутни, како инертно политичко „пливање низводно“ у складу са дотичном владајућом струјом, тако и тоталитаристичка контрола од стране репресивне државне силе и њени монополистички пропагандни ресурси, војна мобилизација, социјално-психолошки притисак друштвене већине („присила групе“) и сл.

Да ли су ови не-српски четници само били/остали југословенски настројени и то упркос увек изнова громогласно призиваној „великосрпској страховлади, безобзирној експлоатацији, обесправљивању, тлачењу и угњетавању свих не-Срба“ између светских ратова?

Или су они можда били – без обзира на национални или верски предзнак – једноставно слободарски оријентисани и уз то схватили да је Дража Михајловић покренуо и водио један родољубиви и ослободилачки устанак?

Иако уз неминовне девијације и ексцесе, који искуствено прате сва ратна и пре свега сва идеолошки условљена братоубилачка стања? Такве трагичне ситуације, исто тако искуствено и нажалост, воде ка познатом феномену „сопствене динамике догађаја“ („зачарани круг“ насиља и контра-насиља, при чему највише пате невини и, по правилу, беспомоћни цивили).

Ако себи за тренутак дозволимо једно мало одступање од дистанцираног научног прагматизма, онда можемо да се помогнемо појмовима и послужимо речима, које проистичу из једне сасвим другачије рефлексије стварности:

 

То су ситуације, када уклети Каин опет једном устаје а жртвени брат му Авељ леже у гроб.

 

 

„Кажу, нема лоших народа, има само лоших руководстава. Нисам сигуран!“

 

(Бакир Изетбеговић о Србима, 22.01.2021.) 

 

Највећи број тада активних босанских муслимана је, додуше, служио геноцидној хрватској држави 1941-1945. као „цвијеће хрватског народа“, много мање њих је било у другом, партизанском покрету отпора, али било их је и у четницима.

Постоји, међутим, још једно њихово услужништво у време Другог светског рата, које ће им још дуго каљати образ, а то је директно стављање у службу нацистичке Немачке. Реч је, наравно, о 13. борбеној брдској СС-дивизији „Ханџар“.

Идеју о њеном оснивању имао је Хајнрих Химлер а горљиво ју је спроводио у дело велика муфтија Јерусалима Амин ел Хусеини, вероватно први проминентни исламиста у модерној историји. Основана је 1. марта 1943, њени припадници су листом били добровољци и већ крајем априла је бројала 12.000 босанских муслимана. Укупна јачина трупе је износила 21.000, при чему су сви официри били Немци, дивизија је дакле била подређена немачкој врховној команди а Павелићева НДХ није имала никакве компетенције у односу на њу.

Имам Ханџар-дивизије је био Салих Шабановић, школован у Загребу.

Обука је била вршена у окупираној Француској и у Немачкој а од фебруара 1944. дејствовали су у северној и источној Босни. Остало је забележено, да су „у пролеће и лето те године зверски масакрирали хиљаде и хиљаде српских цивила“. Када је хрватски комуниста Тито у септембру 1944. позвао све припаднике оружаних снага хрватске клерофашистичке државе да му се придруже, томе се одмах одазвало и око 2.700 бојовника Ханџар-дивизије (као уосталом и безброј масовних убица у служби те државе, усташа и домобрана) и једноставно стало под другу, до тог тренутка непријатељску заставу.

Тиме је окончана кратка и неславна историја ових Химлерових „Муслигермана“.[2]

 

Било је, међутим, и оних који су будућност босанских муслимана видели у једној федералној југословенској краљевини:

 

„General Mihajlović je pridobio naklonost i niza vodećih muslimanskih intelektualaca. Među njima su bili: sudija Mustafa Pašić iz Mostara, Muhamed Ćemalović iz Beograda, dr Ismet Popovac iz Konjica, hercegovački beg Mustaj Hadžihuseinović, funkcioner Jugoslovenske nacionalne stranke Muhamed Preljubović, poručnici Husnija Čengić i Omer Čengić, Esad Vehabović iz Bosanske Gradiške, Smajo Ćemalović iz Mostara, Mustafa Berberović i Mustafa Leho iz Blagaja, kod Mostara, imam iz Konjica Džemal Kršlaković, major Fehim Musakadić i Mehmed Pandžo iz Sarajeva, profesor Beogradskog univerziteta Mehmed Begović, beogradski imam Abdulah Hodžić, kapetan Husein Rovčanin, a Mustafa Mulalić iz Livna bio je jedan od najbližih Mihailovićevih saradnika, član Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog četničkog pokreta.

Decembra 1943. u Mihailovićevoj vojsci je bilo oko 4.000 muslimana, koji su činili oko osam odsto celokupnog sastava Jugoslovenske vojske u otadžbini.“[3]

 

Горе поменути босанско-муслимански књижевник и политичар, предратни посланик у Народној скупштини Краљевине Југославије Мустафа Мулалић је, иначе, већ 1941. прешао Дрину и придружио се четницима на Равној Гори. У марту 1944. он објављује „Поруку ђенерала Драже Михајловића свим муслиманима широм Југославије“, у којој стоји да „муслимани стварају свој будући положај у новој долазећој држави управо сарадњом са Југословенском војском у отаџбини и борбом против заједничког непријатеља ударају темеље свом положају (…) муслимани ће бити равноправни и једнаки пред свим законима и имати све грађанске, верске и имовинске слободе (…)“ Он такође издаје и једну „Декларацију у име муслимана Босне и Херцеговине“, у којој стоји да „муслимани желе да се определе за једну федералну Југославију на челу са Петром II Карађорђевићем.“[4]

 

Неколико питања за размишљање:

 

Босанско-муслиманским члановима покрета отпора генерала Драже Михајловића припадали су, дакле, правници, лекари, књижевници, официри, имами, универзитетски професори, бегови – да ли је заиста примерено дисквалификовати их на (не само) изетбеговићки начин као „четничку банду, великосрпску фукару, олош, примитивне кољаче и пљачкаше“?

По којим критеријумима је имам Ханџар-дивизије Салих Шабановић у нацистичкој служби био „већи, бољи муслиман“ од имама Џемала Кршлаковића и Абдулаха Хоџића, који су се у четничким редовима борили против нациста?

Зар се уопште може, сме поћи од тога да су оних пар десетина хиљада босанских муслимана у Ханџар-дивизији, који су служили Хитлеру и Химлеру, били часнији и исправнији од (рецимо само) око 4.000 њихових верских братственика у четницима, који су се борили против Хитлера и Химлера? А о оној маси, која је прихватила да буде Павелићево „цвијеће хрватског народа“ и употребљавала своје оружје превасходно при масакрима голоруких српских цивила, да и не говоримо.

Само консеквентно је овде поставити (претпоследње) питање – да ли неко, ко је у стању да читав један народ (српски) прогласи „лошим народом“, у стању  и спреман да на горња питања одговори потврдно, у корист нацистичких услужника?

Плашим се,  да је то могуће и шта више вероватно тако.

Тиме стижемо до последњег питања, на које одговор само може да буде негативан – да ли босански муслимани, од 1993. Бошњаци заслужују једног таквог водећег политичара? Не, нити они, нити било који други народ не заслужује такве вође. Јер цену делања тих лоших руководстава плаћају не само други, већ и дотични и дефинитивно никада лоши народи.

 

У то сам, за разлику од Бакира Изетбеговића, сигуран.

 

„Чујте српски добровољци, бандо, четници!

Стићи ће вас наша рука и у Србији!“

 

(Марко Перковић Томпсон, „Бојна Чавоглаве“)

 

У четницима је било по процени и најмање око 2.000 Хрвата. Овде један хрватски извор:

 

„Hrvatska javnost u pravilu pristupa ovoj temi stereotipno, automatski osuđujući četnike kao tuđe, uvozno, zlo. Parafrazirajući Jean-Paul Sartrea, četnici, to su drugi. Kada se govori o jugoslavenskim četnicima, počesto se zaboravlja kako su u redovima vojske Draže Mihailovića, istina u manjem broju, sudjelovali i mnogi Hrvati, Slovenci pa čak i bosanski muslimani.

Neki od njih zauzimali su ključna mjesta u četničkoj hijerarhiji, poput Hrvata Zvonimira Vučkovića Feliksa koji je bio zapovjednik Prvog ravnogorskog korpusa. Bio je Mihailovićeva desna ruka, nosio je naslov četničkog vojvode takovskog i zacijelo je najzaslužniji što su četnici spasili više stotina oborenih savezničkih pilota.

Četnici djeluju i među Slovencima (u redovima tzv. Plave garde bili su olimpijac Leon Štukelj i ekonomist Aleksandar Bajt) i bosanskim muslimanima. Procjenjuje se da su muslimani krajem 1943. činili čak osminu od ukupnog broja Mihailovićevih vojnika!

Hrvati iz Dalmacije, vjerni kralju i jugoslavenskoj ideji, osnivaju Kaštelanski četnički odred, Splitsko-šibenički bataljon i Odred vojvode Birčanina, koji djeluju u sklopu Dinarskog četničkog korpusa na čelu s pravoslavnim raspopom Momčilom Đujićem. Osim u Splitu, Trogiru, Šibeniku i Makarskoj, četništvo ima odjeka i na hrvatskim otocima poput Korčule i Krka.

Nakon što je Italija, u rujnu 1943., proglasila kapitulaciju, otoke Krk, Mali i Veliki Lošinj, Cres, Silbu i Olib „oslobađaju” hrvatski četnici, pripadnici 243. bataljona JVO, koji su izvršili pomorski desant iz pravca Senja. Ondje su ih dočekali lokalni hrvatski četnici iz Aleksandrova (kako se 1921.-1945. nazivao Punat, u kraljevu čast).

Kada su ih se ubrzo dočepali dalmatinski partizani, surovo će ih zarobljene poubijati, sve do posljednjega (…)

Odgovor na pitanje otkuda tako snažna hrvatska potpora četništvu u Dalmaciji, krije se u književno-povijesnoj studiji „Orjuna: Ideologija i književnost”, koju je u Splitu 2008. objavio dr. Ivan J. Bošković sa Sveučilišta u Splitu (…)

Rad Orjune i, poslije, četnika u Splitu, aktivno podupire cijeli niz splitskih i dalmatinskih književnika, poput Nike Bartulovića, Đure Vilovića, Mirka Korolije, Ćire Čičin-Šaina, Sibe Miličića i drugih, koji redovito pišu ekavicom i u svojim tekstovima neumjereno slave Srbiju. Niko Bartulović će 1944. biti hrvatski predstavnik na Svetosavskom kongresu u selu Ba (na kojem četnici obećavaju srpsko-hrvatsko-slovensku federaciju!), a bivši katolički svećenik Đuro Vilović radi u stožeru Draže Mihailovića.

U svome pismu Mihailoviću, Bartulović 1943. piše kako mnogi mladi Hrvati prelaze na pravoslavlje kako bi pokazali svoju odanost vojvodi Birčaninu. U Splitu u to vrijeme djeluje Četnički odbor na čijem je čelu vojvoda Ilija Trifunović Birčanin. Načelnik njegovog stožera bio je Radovan Ivanišević. Procjenjuje se da je među četnicima bilo možda i više od dvije tisuće Hrvata, koji su, do sada, u povijesnim knjigama bili tek fusnota.“[5]

 

Постоје и други историјски подаци, који заслужују даља истраживања. Овде неколико података, исто тако са хрватске стране који, што је важно, наводе и изворе на које се ослањају:

 

„I još vrijedi znati ovo: dok Hrvati često imaju, poprilično naivno, samo jednu soluciju u svojoj borbi za državu, ‘ravnogorci’ velikosrbi ne prezaju od ničega radi ostvarenja svojih ideja (laka i prilagodljiva promjena ideologija, promjena savezništva, sjedenja na više stolica, strpljivo čekanje okolnosti,  promjena uniformi od četnika u partizane, mimikrija, lukavost, laž, falsificiranje povijesti, jugoslavenstvo kao paravan za velikosrpstvo, JNA, komunizam – sve su to velikim dijelom bile i prikrivene četničke ideje velikosrpstva).

(…)

Malo kome je poznata činjenica da je u četničkim redovima u Drugom svjetskom ratu bilo i veliki broj Hrvata-dobrovoljaca ( dragovoljaca). U svojoj knjizi sjećanja vojvoda pop Momčilo Đujić piše “Po prelasku svih naših jedinica (bijeg iz NDH. op.), most na Soči trebalo je dići u vazduh, što nije bilo ni lako ni jednostavno. Tog zadatka prihvatio se jedan odvažan mladić – Milan Bilić, po narodnosti Hrvat, koji se protiv Pavelićeve zločinačke vojske borio zajedno sa Srbima. On je uspio porušiti veliki most, ali je nažalost, zajedno sa razorenim mostom otišao u dubine rijeke Soče i ostao kao heroj kod svih preživjelih boraca.” (Momčilo Đujić, Spomenica Dinarske četničke divizije, 1941 – 1945, stranica 492, Cleveland, 1995)

(…)

Većina hrvatskih četnika ili četnika Hrvata bila je s područja Dalmacije, ali bilo ih je i u drugim krajevima, osobito otocima Hrvatskog primorja. Broj Hrvata dobrovoljaca u četnicima bio je minimalno 2.000 ljudi, ali oni koji su se bavili tim područjem, još uvijek tabu-temom hrvatske historiografije, tvrde da je taj broj bio i daleko veći (подвучено од стране аутора).

Hrvati iz Dalmacije koji su bili pristalice jugoslavenstva, vjerni kralju i jugoslavenskoj ideji, osnivaju četničke vojne postrojbe: Kaštelanski četnički odred, Splitsko-šibenički bataljon i Odred vojvode Birčanina, koji djeluju u sklopu Dinarskog četničkog korpusa na čelu s pravoslavnim popom Momčilom Đujićem. Osim u Splitu, Trogiru, Šibeniku i Makarskoj, četništvo ima odjeka i na hrvatskim otocima poput Korčule i Krka. (Zbornik dokumenata Vojnoistorijskog institutа: tom XIV, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića).

(…)

Govoreći o svojoj knjizi „Fukara” Ivan Aralica se u intervjuu Andriji Tunjiću dotakao modernog hrvatskog antihrvatstva i hrvatskog četništva, kazavši – “Primjerice, u Dalmaciji su 1918. godine svi autonomaši i talijanaši postali jerezovci, jugonacionalisti, i dotjerali svoje antihrvatstvo sve do četničkih formacija u Drugom svjetskom ratu, koje su bile stacionirane u Unešiću, a potom u Zablaću (iako im iz toga mjesta nitko nikada nije bio pripadnikom). I danas je riječ o istome transferu, samo što je teže vidljiv, jer transferirani ne nose ni europske šajkače, niti europske kokarde. Kao što su ih nosili ti Hrvati-četnici!” (Andrija Tunjić, Likove za Fukaru nisam birao, oni su se sami izabrali, Vijesnik, 13. oktobra-listopada, 2002).

(…)

Četnika – Hrvata je bilo i na komandnim položajima u Dinarskoj četničkoj diviziji. Posebno se isticao Ivo Jankov, četnički poručnik. Jedan od poznatijih Hrvata – četnika bio je i kapetan Krešimir Vranić, zapovjednik Drugog četničkog odreda jačine oko 2.500 ljudi, uglavnom Hrvata. S njim su u tom odredu oficiri bili poručnik Anton Šuster iz Sušaka i potporučnik Niko Lazarić s otoka Krka (Dinko Šuljak, Tražio sam Radićevu Hrvatsku, Knjižnica Hrvatske Revije, Barcelona, 1988, strana 163-167).

(Izvor: narod.hr/poskok.info, Objavljeno 2 godine ago on18/07/2019, А. Мајић)“

 

Чињеница да су се у четничком покрету отпора генерала Драже Михајловића бориле и (још неизбројане) хиљаде Хрвата, дакле, полако продире у хрватску свест и јавност, почиње да постаје предмет дискусије.

И при томе, очигледно, долазе до изражаја „комплекси ниже вредности хрватства у социолошком смислу“, које је Мирослав Крлежа још 1926. атестирао својим земљацима, а који се по правилу сузбијају и потискују безмерним потенцирањем илузорних комплекса више вредности.

Тако да сада „Hrvat Zvonimir Vučković Feliks, koji je bio zapovjednik Prvog ravnogorskog korpusa“ постаје „Mihailovićeva desna ruka“ и уз то је он ето „zacijelo najzaslužniji što su četnici spasili više stotina oborenih savezničkih pilota“.

Јер ако код четника постоји ишта позитивно, то мора да је хрватска заслуга, зар не?

Не пропушта се, наравно, да се у истом смислу нагласи и следеће, сасвим по принципу „Држите лопова!“ или пак по оној народној мудрости, да само проститутка уме тако жустро, убедљиво и неуморно да говори својим муштеријама о сопственој чедности, поштењу и искреној љубави према њима:

„I još vrijedi znati ovo: dok Hrvati često imaju, poprilično naivno, samo jednu soluciju u svojoj borbi za državu, ravnogorci’ velikosrbi ne prezaju od ničega radi ostvarenja svojih ideja (laka i prilagodljiva promjena ideologija, promjena savezništva, sjedenja na više stolica, strpljivo čekanje okolnosti,  promjena uniformi od četnika u partizane, mimikrija, lukavost, laž, falsificiranje povijesti, jugoslavenstvo kao paravan za velikosrpstvo, JNA, komunizam – sve su to velikim dijelom bile i prikrivene četničke ideje velikosrpstva)“.

Но добро, пођимо од тога да и горе цитирани Марко Перковић Томпсон, несумњиви гласноговорник једног великог дела данашњих хрватских водећих елита, исто тако припада тим „наивним Хрватима са само једном солуцијом у својој борби за државу, који ето никада нису мењали идеологију/савезништва/униформе (наравно, ни клерофашистичке усташке за Титове комунистичке униформе/идеологију/савезништва при крају рата), нити практиковали лаж/мимикрију/лукавост/фалсифицирање повијести/сједење на више столица, итд.“

У том случају би горње чињенице морале да му донесу одређено олакшање, једну врсту оправдања за сопствену наивност/незнање, јер сада може, пре него што испружи своју моћну казнену руку све до Србије, да почне да стиче рутину у близини, вежбајући на хрватској „четничкој банди“.

Осим, наравно, ако за њега Далматинци или пак интелектуалци у принципу (горе наведени књижевници, лекари, официри, публицисти као Ђуро Виловић, политичари као др Јакша Рачић, врло заслужни градоначелник Сплита 1929-1933. и четник од 1941, кога је Дража Михајловић именовао Повереником за Далмацију,[6] итд.) заправо не припадају надасве племенитом хрватству, већ „примитивној и крволочној великосрпској багри“, ко зна?

[1] Данас је „политички коректно“ употребљавати назив Бошњак/Бошњаци, али овде се третира време Другог светског рата а тада тај назив није постојао. Један горљиви заступник тезе о „старој, традиционалној бошњачкој нацији“, Смаил Балић, и сам потврђује „да су се 29. септембра 1993. састали ‚бивши муслимани у националном смислу‘ и одлучили за увеђење појма Бошњак као назив народне већине у земљи.“ Објављено у: „Smail Balić, Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien“ у Зборнику: „Aus der Südosteuropa Forschung, Bd. 8. Konfliktregion Südosteuropa, Vergangenheit und Perspektiven (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff, Bonn/München, 1998). Стога сматрам исто тако коректним да се тадашњи муслимани из Босне називају онако, како су они сами себе означавали, као што је коректно данас их називати онако, како они себе од 1993. означавају, наиме – Бошњаци.

[2] National Socialism and Anti-Semitism in the Arab World, von Matthias Küntzel, Jewish Political Studies Review 17:1-2

[3] Хиљаде Хрвата је било у четницима, Интермагазин, 29 мај 2015.

[4] „Istok – glas jugoslovenskih muslimana“, br. 7, Slobodne srpske planine, mart 1944. Arhiv Vojno-istorijskog instituta, 10/6-1 k. 226, Beograd.

[5] Draško Celing, „Tragom Orjune, U četnicima se borilo i dvije tisuće Hrvata!“, 1. travnja 2012. http://www.glas-slavonije.hr/163589/11/U-cetnicima-se-borilo-i-dvije-tisuce-Hrvata

[6] Др Јакша Рачић био је један од најпознатијих лекара у Далмацији, студирао је у Прагу, Грацу и Инсбруку, донео је нпр. 1909. први рендгенски апарат у Сплит. Као градоначелник започео је модернизацију Градске болнице, покренуо акцију пошумљавања Марјана, прављења стаза и насељавања срна и зечева. Petar Horvatić, Оtkuda Hrvati u četnicima u II. svjetskom ratu? Народ.хр,  5. kolovoza 2018. u 08:30