Владимир Умељић: АНТИСРПСКИ ЛОБИСТИ И ЦАРЕВЕ НОВЕ ХАЉИНЕ

Владимир Умељић

Концертирана и систематска дехуманизација српског народа на Западу на крају 20. века је представљала исто тако немилосрдно гажење свих норми хуманизма, етике и морала од стране безсавесних лобиста, као што је то учинила НАТО-агресија на остатак српских земаља 1999. године у односу на позитивно међународно право.

Овде кратки „помен“ једном таквом лобисти, Бернару Анрију Левију.

„Политика“ је 18.02.2025. донела следећу вест:

„Француски писац и режисер Бернар Анри Леви нашао се под истрагом због илегалног присвајања интереса приликом снимања филмова, објавио је директор Канцеларије за јавну културу и дипломатију Владе Србије Арно Гујон.

– Против србомрзца Бернар Анри Левија, који је активно учествовао у нацификацији српског народа и широм света промовисао бомбардовање Србије 1999, покренута је истрага због “илегалног присвајања интереса” приликом снимања својих филмова, међу којима је и пробошњачки филм “Босна” из 1994. Леви је дуже од 31 годину (!) био на челу надзорног одбора јавне телевизије “Арте” која је за то време финансирала његове пропагандне филмове. Леви је анатемисао све нас који смо бранили Србију у Француској и својим утицајем цензурисао српски глас у многим медијима. Пао је Леви, као USAID и NED. Точак се окреће. Спремни  смо – поручио је Гујон на друштвеној мрежи Икс.“

Крајем прошлог века је клијала, цветала и закључно дословце експлодирала једна нова врста ах! тако чедних, преданих и само принципијелних заточника истине и правде на Западу, који су хорски и дневно, не, сваких пар сати откривали, сецирали, обзнањивали и осуђивали бујање (наравно само и искључиво српског) зла.

Од Орсона Велса („Наопаки српски створови, чија је припадност људској раси у великом закашњењу“) до Виторија Згарбија са Берлусконијевог „ТВ-Канал 5“ („Један српски полицајац је заклао сина албанске породице, раскомадао га и бацио делове тела родитељима на сто, захтевао од њих да то једу!“), од Вилијама Вокера („Српски масакар албанских цивила у Рачку!“) до америчког дипломате Роберта Фрејзера („Срби, пси и творови са балканског ђубришта!“, од Мортона Кондрејка из ЦНН („Срби су копилани!“), па до жестоко историографски поткованог Била Клинтона, који је још надоградио ону чувену Хитлерову тврдњу о српским и само српским проузроковачима Великог рата („Срби нису само изазвали Први светски рат, не, без њих не би било ни Холокауста!“).

Бернар Анри Леви се, дакле, налазио у врло проминентном друштву, каква би то само „ТВ-сапуница“ била, са таквим саставом и капацитетом врхунских политичара, пензионисаних генерала, познатих новинара, медијских модератора, уметника, научника, филозофа!

Све сами Богом дани аналитичари и, наравно, етичари!

Та „сапуница“ би, иначе било и право место за његову актуелну идеју да се Русија избаци из Савета безбедности Уједињених нација и да њено место заузме Украјина. Володимир Зеленски, још један заслужни уметник, глумац у Савету безбедности?

Зашто заправо да не, када је и глумац Роналд Реган својевремено био председник САД а саветовали су га, подржавали и усмеравали искусни стручњаци из америчког политичког естаблишмента, из кога и данас долазе усмеравање, савети и подршка за Володимира Зеленског?

И сада Бернар Анри Леви – лажи, корупција, превара, хохштаплерај, лоповлук?

Хмм, да није овде на делу онај поземни, подли и потуљени „малигни руски утицај“, који у наше време нарочито оркестар лепоименог Динка Грухоњића – по сопственом исказу Босанца, Југословена, Европљанина и, како би могло да буде другачије, грађанина света – и сви сродни филхармоничари тако здушно и неуморно опевају?

Или чак можда и касна српска освета?

Мада… Можда је то сувише части, тешко да би они смогли снаге, били способни за једну тао комплексну операцију, јер да не заборавимо: „Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!“, тако тадашњи сенатор и потоњи председник САД Џое Бајден на ЦНН 01.08.1992.

У време најжешће сатанизације Срба на крају 20. века ја сам у Немачкој по позиву учествовао у 23 телевизијске дискусије (једном је то била швајцарска а једном белгијска телевизија, остале су биле немачке) на тему „југословенска криза“, односно прецизније „српска агресија, злочини и варварства“.

Саговорници (или тачније означено контрахенти) су ми листом били врхунски политичари, пензионисани официри, познати новинари, медијски модератори, популарни уметници, научници, филозофи немачке провенијенције… То значи, био сам увек једини, који је уносио дисонантне тонове у њихове максимално усклађене хорале, јер сви њихови искази су били апсолутно комплементарни.

Сви они су, народски речено, „ударали у исте дипле“.

Сасвим у духу захтева британског академика Марка Вилера, који је у мају 1999. у изјави за ББЦ поставио чврсту одредницу „НАТО-демократија“: „Србија не може да се реформише! Она би требало да буде војно окупирана, попут Немачке после Другог светског рата, и денацификована!“

То није било неочекивано, јер немачки парламентарац Штефан Шварц (Хришћанско-демократска унија) је већ у јануару 1993. на Првом програму немачке телевизије (АРД) потресено, шокирано обавестио немачку и светску јавност:

„Експерименти на људима се поново врше као у време Трећег рајха под Менгелеом. Српски лекари су, наиме, имплантирали псеће ембрионе у материце силованих босанских жена!“

Свакако, прагматични мотиви систематског и консеквентног крчмљења свих тих бесмислица, буквална поплава стравичних клевета, измишљених ужаса и патолошких ноћних мора, били су од самог почетка јасни.

Поново уједињена Немачка је дизала, поново ревитализовала своју старогерманску главу и стресала танки слој послератног праха изнуђеног пацифизма са својих сада опет ојачалих плећа (а можда је и реваншизам према Србима ради исхода светских ратова при томе играо одређену улогу).

САД и НАТО су сматрали да је дошла шанса да се са пута ка Русији коначно уклони, уништи српска препрека, мала али не баш безначајна, што је као сазнање опет проистекло из искуства светских ратова.

Један важни разлог за дотичну кампању је била и свест да НАТО за то не може и неће добити мандат Уједињених нација, да ће дакле планираном агресијом бити флагрантно погажено међународно право и стога је било потребно да се широкој јавности што темељније утуви у главу она „истина“, коју је Тамара Хонор („The European“, Лондон, 1998.) обзнанила:

„Срби су раса парија, труле јабуке у бурету Европе, они морају да буду неутралисани!“

Можда звучи помало неприкладно за некога, ко припада „народу без закона и без вере, народу разбојника и терориста“, тако тадашњи француски председник Жак Ширак на састанку ЕУ-земаља у јуну 1995. у Паризу о Србима, али знам да сам се тада интимно, немушто све разочараније питао – какви су то људи, одакле им воља и снага да тако страшно, бестидно лажу, да практикују и тиме славе расизам, да демонизују један читав народ и сањају његово или поробљавање или уништење?

Зар је могуће да смо из исте историје (Хитлера, Павелића, итд.) сви исто учили, али извукли дијаметрално различите поуке – једни да је императивно правило постало: „Никад више!“ а други? Да је то било врло делотворно, ефикасно, успешно? Јер и ово друго је тачно, то врло упечатљиво сведоче Холокауст над Јеврејима, Самударипен над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Наравно да је то било наивно, но лако је са одређене дистанце теоретисати а сасвим друга је ствар увек изнова се непосредно суочавати са затвореним фалангама зла, чињеницама и истином отварати пукотине у њиховом оклопу, дизати им (опште и њихово сопствено) огледало до висине очију.

И најважније – све време мислити на оне милионе телевизијских гледалаца и њихове утиске, гајити наду да ће после таквих емисија макар код извесног броја њих бити пробуђена скепса, сумња, да ће почети да размишљају, упоређују, проверавају оно што се зове „јавно мњење“ („Mainstream“), ону црно/белу демонтажу и поругу стварности, у којој би требало да важи оно, што је Рудолф Шарпинг, немачки министар одбране у време НАТО-агресије на остатак српских земаља 1999. јавно тврдио:

„Срби ножевима исецају фетусе из стомака трудних Албанки, играју са њима фудбал и пеку их на логорској ватри, себи за вечеру.“

У том хору је гласно певао и Бернар Анри Леви.

И сада– лажи, корупција, превара, хохштаплерај, лоповлук? Не видим додуше у овом његовом актуелном пројекту неку принципијелну разлику у односу на његову антисрпску активност, мада  постоји једна конкретна:

Студио Арте ће новац, који би Леви требало да му је украо, прилично лако преболети, све ће то као и обично покрити порески обвезници а он ће себе вероватно стилизовати као жртву некакве завере, некакве злонамерне кампање.

Још једном ће, дакле, обући „цареве нове хаљине“ и захтевати од публике аплауз. Иста ситуација, значи, као и у време његовог жустрог (пословног и сасвим сигурно лукративног) ангажовања у западном антисрпском лобију крајем 20. века.

Код Срба то пребољавање ни после деценија није успело и ко зна колико ће још трајати.

Стога је изузетно важно борити се против заборава, не зарад некаквог реваншизма, освете и сличног, већ с обзиром на искуствену чињеницу, да се заборавнима њихова страдања по правилу понављају.

Јер још једном – концертирана и систематска дехуманизација српског народа на Западу на крају 20. века је представљала исто тако немилосрдно гажење свих норми хуманизма, етике и морала, као што је то учинила НАТО-агресија на остатак српских земаља 1999. године у односу на међународно право.

То је био злочин.

То значи да и у овом случају важи натпис, који стоји изнад улаза у некадашњи нацистички концентрациони логор Дахау:

„Ко жели да се злочин заборави, он жели да се злочин понови.“