Владимир Умељић: АМЕРИЧКИ САН
Амерички амбасадор Кристофер Хил није први а сигурно ни последњи, који Србима неуморно дели лекције о потреби демократизације друштва, изградњи и стриктном поштовању слободе и људских права, о недељивој равноправности свих људи, нарочито припадника мањина, и сл.
Но све речи се мере делима, резултатима. Погледајмо стога како изгледа демократски систем вредности у правно-државном оквиру у САД, како изгледа
теорија и пракса третирања сопствених грађана.
Практиковање софистичког релативизма од стране елита једног друштва изопачује право на слободу говора и директно угрожава демократију, јер прети да све њене вредности претвори у макулатуру, да њену садржину супституише језичком формом (о овом механизму опширније у анексу). Погледајмо дакле на примеру галионске фигуре „НАТО-демократија“, САД, колико је ова ознака (демократија) примерена, односно колико је по могућству и у овом случају дошло до ауторитативне узурпације власти над дефиницијама и до виртуализације стварности.
Питање је, значи, како се несумњива тежња ка овладавању читавим светом од стране ове, највеће до сада виђене концентрације политичке, економске, војне, индустријске, технолошке, итд. моћи подноси са демократијом, дакле још једном и у најмању руку – са тим, што се данас под тим именујућим појмом на Западу већински подразумева, тј. неуморно постулира у дотичној и светској јавности.
Јер реализација тог идеала се sui generis не би смела исцрпити формалним правом људи да једном у неколико година изађу на изборе – и изложе се изборним кампањама политичких партија и других лобистичких групација, које искуствено по правилу виртуализују стварност у своју корист – већ се
‒ мери перманентним партиципирањем у конкретном процесу политичких одлука,
‒ степеном поштовања људског достојанства, права и слобода (= једнакост људи) а без обзира на порекло, религију, политичко опредељење или „расу“,
‒ ефикасношћу правне заштите истих,
‒ степеном учешћа у материјалном благостању друштва тј. у праву да свако може да на основу свог рада и позитивног доприноса напретку социјалне заједнице живи достојно човека.
„Извоз демократије“ значи истовремено и извоз сопственог „система вредности“, при чему се не сме испустити из вида, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране.
Представимо овде неколико опште доступних и лако проверљивих података у односу на степен реализоване демократске структуре и владајућег система вредности на примеру САД, који иначе наилазе на све експлицитнију критику, шта више и у осталим „НАТО-демократијама“, као и широм света (мање познати или контроверзни наводи ће бити снабдевени упутницама).
Тако и мартовско издање издање утицајног немачког недељника „Штерн“ 2012. нпр. обзнањује, да САД у међувремену за 88% „обичних“ Немаца више нису земља за пример. Шта је то, дакле, што је нагнало и прагматичне Немце да радикално промене мишљење о „Великом брату“ с друге стране Атлантика? Како изгледа остварење „америчког сна“ – слобода, демократија, људска права, просперитет и једнаке шансе за све – у пракси САД, који се нуди и извози – у покушају – у читав свет?
Све наведене одреднице дотичног система вредности подређене су наиме непревидиво култу капитала, управо идолатријском односу према поседовању и умножавању сопственог иметка – у којој мери су материјалне и идеалне компоненте система уопште међусобно компатибилне?
Јер када човек са 70 кг тежине намах прогута 833 г иначе животно важног витамина Ц, он ће умрети, он је у том тренутку извршио самоубиство. Аналогно томе поставља се овде теза на дискусију, да када једно друштво дозволи појединцима безмерно згртање материјалног поседа на рачун већине чланова заједнице, да тада долази до једне врсте самоубиства социјалног хуманистичког духа или пак до (покушаја) његовог убиства.
Како, као прво, изгледа социјална страна владајућег економско-финансијског система у номинално најбогатијој земљи света, у којој само врви од светских рекорда („Што веће, то боље!“, „The bigger the better!“)?
САД годишње издају 607 милијарди $ US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $ US или 4% светских војних издатака за наоружање). Већ то значи, да се ни у ком случају не ради о некаквој сиромашној држави.
Између 1979. и 2007. приходи (10% популације) богатих у САД су, међутим, порасли за 390% а приходи остатка од 90% Американаца за укупно 5% (што је инфлација одавно појела). Само 2010. је просечни приход једне (просечне) породице реално опао за 2,3%. Између 1969. и 2009. опала је просечна месечна зарада мушкараца између 30 и 50 година старости за 27%.
Шефови великих концерна су 1980. зарађивали 42 пута више од својих радника, 2011. године су зарађивали 343 пута више од својих потчињених. Дванаест највећих америчких концерна (поред осталих – Dženeral Elektrik, Ekson, Verizon) нису између 2008. и 2010. платили ни један цент пореза на свој добитак од укупно 175 милијарди $ US.
Тако је нпр. и амерички милијардер Бафет 2011. платио 17,4% пореза на приход а његова секретарица (зарада од 60 000 $ US годишње) платила је 35,8% пореза. Председник Обама (зарада од 1,7 милиона $ US годишње) је нпр. исте године платио 26,8% пореза а његов тадашњи републикански изазивач у трци за председничко место Mit Romni (приход 21,6 милиона $ US) платио је свега 14%.
Између 1999. и средине 2008. цена млека је порасла за 35%, млевеног меса за 54%, јаја за 128%, бензина за 244%.
Број незапослених између 20 и 24 године живота је у децембру 2011. износио 26,8%.
Удео „минимално плаћених послова“ је порастао на 41% од укупног броја запослених. То су, иначе, она чувена „радна места“, која је почео да уводи већ Бил Клинтон и од којих нико не може да живи. Из тог времена потиче и горки виц – председник Клинтон држи говор и подвлачи да је створио три милиона нових радних места. Један радник из сале довикује, знам, ја сам имам три таква посла, сад чак могу да преживим. Сатница за „минимално плаћене послове“ износи наиме 7,25 US $ и није чудо да су 1. маја 2015. у преко 200 америчких градова радници изашли на масовне демонстрације и указали да поред редовног посла морају да моле државу за социјалну помоћ да би преживели. Највеће и најбогатије приватне фирме најмање плаћају своје запослене, као нпр. Мекдоналдс или пак Вал-Март Сторс, Инк. са годишњим обртом (2011.) од 422 милијарди US $ – што је више од брутосоцијалног продукта Јужне Африке, Тајланда или Новог Зеланда – и профитом од 24,7% за њене власнике и акционаре.
Закључно, трошкови студирања у САД износе у просеку између 16.000 $ US (државни универзитети) и 37.000 $ US (приватни универзитети) годишње а већ трошкови за колеџ су од 1978. порасли за 900%. Стога је највећи број америчких академских грађана по завршетку студија високо задужен а око 17 милиона њих са завршеним колеџом ради послове, који са њиховим образовањем немају никакве везе.
Тешко дакле да је ово стање настало на основу некаквог социјалног конзенса и релативна стабилност би могла да превасходно почива на следећим факторима:
а. на неуморном узвишавању горе поменутог идолатријског односа пре-
ма поседу и умножавању сопствених финансијских вредности на ниво једне псеудо-религије, чије галионске фигуре, једна врста првосвештеника представљају мултимилијардери, при чему се „нормалном“ човеку исто тако неуморно октроише да свако може да се вине до њиховог Олимпа;
б. на (иначе нормалном) репресивном државном апарату, који се у САД
међутим све више препушта приватним инвесторима (в. доле о приватној затворској индустрији), које интересује искључиво сопствени профит;
в. да би се значи путем методе „штапа и шаргарепе“ односно путем прин-
ципа „ауторитет-узурпација власти над дефиницијама-психагогија-државни репресивни апарат“ развила индивидуална и социјална свест о недодирљивости „светилишта капитал“ и о „једнаким шансама за све, да се нађу на правој страни“.
Закључно, у овом тренутку 15,1% или 46,2 милиона Американаца живи испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%), иако они заједно чине свега око 20% укупног становништва.
Тиме стижемо до степена поштовања људског достојанства, права и слобода (= једнакост људи) а без обзира на порекло, религију, политичко опредељење или „расу“, као и на ефикасност правне заштите истих.
САД, зачудо, држе и један не баш исувише познати – и ни у ком случају ласкави – светски рекорд и то по броју својих грађана у затвору. Године 2005. је на пр. сваки 137. одрасли Американац био лишен слободе.
Већ 2006. године лежало 2.085.620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, убедљиво више него нпр. у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника). То зачудо важи и за комунистичку, дефинитивно недемократску Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,351 милијарде становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника. Данас се тај апсолутни број неслободних у америчкој „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 1% укупног броја становника. Кина би дакле морала да ухапси 13,51 милиона својих становника, да би достигла овај проценат.
САД, са око 5% светског становништва, имају око 25% свих људи у затворима света.
Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је, иначе, попуњено припадницима мањина у САД – Афроамериканцима, Латиноамериканцима (око 20% од укупног броја становника) и староседелачким и замало геноцидно искорењеним Индијанцима.
Како је могућ толики и перманентно растући број затвореника, када је стопа криминалитета између 1987. и 2007. званично опала за 25%? Да ли то можда лежи и на врло профитабилној „Затворској индустрији“, која је у међувремену други по величини послодавац САД, одмах иза Џенерал Моторса?
Да ли дакле разлог лежи у чињеници, да је у САД све више приватизованих затвора? Да у њима раде најјефтинији радници Америке, без икакве социјалне заштите и да „Затворска индустрија“ (како је назива америчка новинарка Марија Каравантес) годишње улаже само 7 милијарди $ US и прави обрт од преко 35 милијарди $ US? Америчка „Затворска индустрија“ поседује 120 затвора у 27 савезних држава, има 10-15% ниже трошкове од „нормалне“ индустрије и није, свакако, чудо да она ради и за Микрософт, Старбакс, Јанспорт, itd. Џес Лава/Jesse Lava (Beyond Bars Kampagne) подвлачи да у многим уговорима са власницима „Приватне затворске индустрије“ изричито стоји гаранција попуњавања капацитета: „Квота затвореника значи да приватни затвор добија уговорну обавезу државе или локалне Владе да ће му бити изручен довољан број њих“. Марија Каравантес пише: „Иза енормног привредног раста комплекса „Затворске индустрије“ стоје фирме и банке Волстрита, које финансијски подржавају градњу даљих затвора (…)“ Она подвлачи да је то чак у америчком правном систему легално, јер у „13. додатку Устава САД стоји, да ропство и присилни рад нису забрањени, уколико се починиоцу једног деликта на прописани начин докаже одговорност за почињени деликт“.
Шта се дакле збива ако стопа криминалитета у одређеној области опадне? Мора ли држава или локална Влада да плати дотичној фирми одштету због неиспуњавања уговорних обавеза? Или да тражи погодне осуђенике у другим деловима савезне државе? Има ли управа приватних затвора уопште интереса да ресоцијализује затворенике и тиме изгуби изузетно јефтину радну снагу, да умањи сопствени профит?
Смртна казна у САД има дугу традицију, важила је (и била оспоравана) од утемељења нове државе 1789. па до данашњег дана. У последњих 30 година је број егзекутираних мушкараца износио 99% а жена 1%. Проценат од стране државе осуђених и усмрћених Афроамериканаца је нпр. 1976. износи 38% (Death Penalty Information Center), иако њихов удео у становништву чини свега 12%.
Џорџ В. Буш је још пре него што је постао председник државе, као гувернер Тексаса одбио фактички све молбе за помиловање осуђених а када је постао председник, номиновао је двојицу отворених присталица смртне казне (Џон Робертс/John Roberts и Семјуел Алито/Samuel Alito), за судије највишег Савезног суда, који је последња правна инстанца за осуђене и који од тада поседује већину гласова у смислу одбијања помиловања. Од тада либерални јуристи у САД неуморно указују на пораст егзекуција осуђених, који ће се по свему судећи деценијама задржати на високом нивоу или чак још повећати.
Поменимо овде још једну чудну (и забрињавајућу) чињеницу, један пажње вредан фактор америчког друштва и државе: У време владе Џорџе В. Буша, америчка државна „Агенција за цивилну заштиту“ („Federal Emergency Management Agency“) доделила је једној под-фирми компаније Халибартон/Halliburton (чији је бивши власник – и до данас велики акционар – био тадашњи потпреседник Бушове владе, Дик Чејни/Richard Bruce „Dick“ Cheney) суму од 385 милиона $ US.
Сума је додељена за изградњу 800 „FEMA Camps“, значи – „прихватних логора за илегалне усељенике у САД“. Ти логори су окружени високом бодљикавом жицом, унутра су једноставне дрвене бараке и многобројна стражарска места, понеки поседују шта више и сопствене железничке станице.
Потоњи председник САД (2013) Барак Обама је ове логоре 31. децембра 2011. потписивањем више закона (National Defence Authorization Act“, NDAA) накнадно и додатно „легализовао“.
Да ли је чудо да то у Европи, од времена немачког нацизма и хрватског усташтва и Другог светског рата, буди врло непријатне, застрашујуће асоцијације? Осим тога, постоји још једна нелогичност у односу на овај пројекат: По званичним статистикама број илегалних усељеника у САД износи 1,2 милиона. Сваки од ових логора поседује капацитет од 20.000 затвореника, било би значи довољно укупно око 60 логора.
За кога је, дакле, предвиђено осталих 740 логора? Ко би требало да буду још оних могућих (очекиваних?) 14,8 милиона „интернираца“?
Само консеквентно питање је, да ли је пословични „амерички сан“ само оно, што његова језичка детерминанта сугерише, наиме – сан? У том случају, наиме, требало би бити толерантан и према америчком амбасадору у Београду, Кристоферу Хилу, који ето и даље сања, да је овлашћен да својим домаћинима дели лекције о потреби демократизације друштва, изградњи и стриктном поштовању слободе и људских права, о недељивој равноправности свих људи, нарочито припадника мањина, и сл.
Али само је људски пожелети му чешће и дуже периоде несанице.
