Владимир Табашевић: Екипа с периферије градова и смисла: генијалци опстанка

Прошло је већ петнаестак година како је старији колега, искрено „пропали“ – а вероватно и један од најбољих генерацијама уназад – вечити студент филозофије с периферије Београда, наглас поделио свој увид с нама, помним, тада млађаним шћућуреницима око важних животних тема и алкохолних напитака.

Његов увид је гласио: омладина с периферије је авангарднија, паметнија и прогресивнија него ови из центра (Београда, али и уопште). У то време, још увек је харао погубно досадан и једноуман баук, баук о „примитивизму“ младих, патриотски оријентисаних дружина, а такви – претежно настањују баш приградске зоне.

Новина тог Милошевог увида постаје сасвим јасна с обзиром на свест о тренутку у којем му се увид јавља. То су били дани када се нас са периферије градова и општих „дешавања“, подразумевало као геноцидне тупаџије који су рак-рана друштва од ког се тражи да незаустављиво срљне у „прогрес“. Очаран његовим увидом, сагласио сам се промптно, у пуним капацитетима тадашње своје свести, јер приградском мени и будућем „пропалом“ и вечитом студенту филозофије који сам слутио да ћу убрзо радо постати – баш такав увид највише је ишао у прилог.

Истовремено, разни Чанци, Чеде, Соње, Биље, Наташе, Сташе, Борке и други, јавни пара-културни делатници и упосленици, високо-центрирани, удружени у подухвату да наруже (не)радничку омладину Србије, (лумпен)пролетере с бројаницама обучене у „Нема предаје“ мајице, осујећенике транзиције, једногласни су били у дијагнози: друштво је нагрижено баш на том месту и против људских пацова неопходно је изводити једну поштену – перманентну деконтаминацију.

Нико од истакнутих у томе није хтео да види класни и пропагандни рат против потлачених – управо јер и сам није имао класни интерес за таквим увидом: пренемагања против већине наше омладине по телевизијским емисијама, почетком двехиљадитих, доносила су материјалне, симболичке и его сатисфакције. Став ничим заслужене „узвишености“ био је једино „верују“ света који је о себи хтео да мисли да је „интелектуални ноблес“, па се са таквим умишљајима нападно и науштрб остатка поштенијих и освешћенијих – и саживљавао, и то „верују“ – хистерично исповедао на сваком кораку.

Будући да сам одужио свој локал-патриотски дуг искрено и сасвим: братском солидарношћу – а неретко и иницијативом – у насилничким испадима који су имали пара-политички карактер, и лошу савест поводом свог мешовитог етничког порекла – релативно скрасио, нове слободе дрзнуо сам се да потражим у градским зонама, по местима вајне „просвећености“, а најпре: на Филозофском факултету у Београду. На тој својој мисији, залутавао сам и на опасније адресе, баш тамо одакле је деценијама уназад допирала повика да се друштво деконтаминира од таквих као ја што сам и оних – мени сличних.

Тако је почео мој интимни пројекат који ће се убрзо испоставити као својеврсно „ушуњавање међу политичког (и класног?) непријатеља“. Добропознати и нашироко описани кетман, чије гесло гласи: када је ситуација неповољна за „нашу ствар“, неопходно је ставити маску (политичког) непријатеља и помношћу духовних снага – старати се да та маска не постане твој стварни лик – и сачекати на прави (повољнији) тренутак за делање које је увек и (контра)напад.

Изазови су огромни, друштвена признања захваљујући неколицини установљених (квази-анти-фашистичких) „лозинки“ – лака и заводљива. Ипак, неопходно је сачекати да куцне самотни час – и да се истина обелодани како би се постигли прижељкивани учинци који нису ништа друго него изумевање и постављање на историјску позорницу истински револуционарног субјекта наших дана.
Револуционарни субјект наших дана

Социолог Пјер Бурдије пише о апропријацији (суб)културних стилова суживота, понашања и забаве коју више класе врше над нижим класама.

Врхунац те апропријације, дешава се онда када они који нису уплетени директно у физички захтевно репродуковање материјалних услова неопходних за одвијање друштвеног суживота, почну да подражавају емотивне аспекте ниже класе: муке, радости и недаће које су типичне за људе који се „убијају од (физичког) рада“ како би обезбедили да „систем (некако) функционише“, па у предаху – још стигну и да истински креативно дану духом – више класе вешто и брзо присвајају само због тога да би се међусобно – истакли по „новој, увек туђој „оригиналности““.

Наоми Клајн има слично запажање: Звезде индустрије забаве пљачкају стилове живота нижих класа, те стилове опевају као да их се они непосредно тичу, уверљиво као да су реално проживљени, а „заузврат“ – на масама својих фанова који се, логично, онда у таквим делима масовне забаве препознају – зарађују и од потурања реклама којима повећавају потрошњу свакојаких роба, луксузних зала и добара. Пун круг је, дакле, затворен.

Израбљиване и тлачене људске душе, оптужене су за назадност, примитивизам, несналажљивост и глупост јер једино тако – идеолошка обмана да „свакоме припада сходно количини уложеног труда, па, према томе, живимо у праведном друштву“ – има неког смисла. Очигледни оскудица или умор, пропуштени кроз неолибералну идеолошку оптику, нису више знаци поштеног рада, већ несналажљивости или недостатка умних и вољних капацитета.

Због класе којој припадају, унапред су осујећени у сваком аспекту свог друштвеног постојања – а понајвише око питања интелигенције; ови, заправо – генијалци опстанка, препуни су ожиљака од непрестаних и ничим скривљених осуда, и на те ожиљке су временом постали поносни. Борба целоживотног уверавања да су и они људска бића чистих мотива и намера, показује своје јасне знаке у начину њиховог говора или корачања. Њихов гнев, нико и ништа више не може психо-политички (зло)употребити: једини стварни изазов који им преостаје, јесу, напослетку, њихова духовна пространства и подвизи преобразбе друштвених ужаса којима су излагани – у својеврсну, практично неизрециву врлину духа која се упражњава у искуству најчистије интимности.

Ако ишта у Србији данас постоји, постоји тај духовни свет генијалаца опстанка који им је (напокон) немогуће украсти и тај свет тиче се само њих.

У част тог света!