Владимир Табашевић: Две деценије након погрома

Први редак икада који сам написао са наивном идејом да је свету стало дo неке моје личне истине, десио се трећег дана након завршетка НATO бомбардовања. Имао сам дванаест и по година и чврсто веровао да је важно да саопштим све што ми је на срцу у том тренутку а што се тиче неправде коју сам проживео и за коју сам јасно знао да је – неправда.

Довољно сам одрастао да сам свестан тога да ничим нисам скривио све што ми се десило и недовољно сам физички стасао да могу било шта конкретније да предузмем поводом те чињенице: идеални услови за сваковрсну фрустрацију су остварени. Узео сам оловку и папир, замислио свет будућих читалаца које интересује како се ја осећам у вези са бомбардовањем, и почео да исписујем своје инфантилне мемоаре.

То је био први пут да сам поверовао у моћ писане речи. Не знам зашто и не знам откуд. Тумачења ирационалне вере у речи, на која сам у животу касније наилазио, недвосмислено су указивала да је разлог за таква уображења – управо у интензитету поменутих фрустрација. Убрзо сам се вратио својој највећој страсти дечијих дана: идеји да постанем голман, нови Ивица Краљ, и оловку оставио само за школу, а и тада сам је нерадо узимао.

Остало је свашта нешто недоречено али то сам хтео да решавам само интензивним тренинзима и надом да ћу успети као голман. У свету којем сам припадао, преко фудбала се не стиче само право на достојанствен живот, него право и на сопствени глас.

Гимназија на периферији Београда

Пет година затим, ја још увек јако не верујем у писану реч. Још мање – верујем у школу. Након повреде палца, нисам више обузет идејом да постанем голман. Развио сам страх од лопте и сада бих некоме да се осветим за тај свој страх.

Тренирам кик-бокс. Психофизички сам стасао довољно да сам спреман на све што ми срце пожели. А срце тада хоће најлуђе и најплеменитије ствари у исти мах. Имам седамнаест и по година али тада се тих „и по“ не изговара никоме, и не мислиш о себи кроз то „пола године“ уопште, него чекаш на пунолетство како не би мислио о годинама које си морао да проживиш да би могао да почнеш да живиш (како желиш).

Тада верујеш да је у годинама које тек треба да навршиш тај неки „почетак правог живота“. Похађам гимназију на периферији Београда, али она уопште није никакав „гимназијум“: професор географије продаје ученицима спид, лично троши хероин и дискретно је поносан на то јер мисли да га то чини изузетним; гласа за ЛДП и агитује за њих, мени се ишчуђава како сам „паметан“ превише да бих био за „радикале“. Неколицини нас допушта да не идемо на његова предавања, и с нама се виђа ван школе, а барабама с којима се међусобно чекамо у сменама, он је разредни: „мангупи“ којима ваља спид, дакле, могу шта им се прохте, што се тиче „гимназије“ и обавеза. У том тренутку, аутентично презирем дрогирање и цигарете, и упркос томе: имам неки „статус“ у друштванцету. Постим среде и петке и чекам да прође поноћ да бих пољубио девојку. Лажем да сам изгубио невиност, јер мислим да ми то доприноси „статусу“. А „статус“ сам обезбеђивао и стварним јединицама у школи, неколицином туча, дрским опаскама на часу, непрезањем од укора, шатирањем „ала Легија“. Мајку нагло не интересује моје владање, што ја обилато користим. Очуха никад није ни интересовало ништа у вези са мном.

Мајка жели да ми остане у сећању као „несмарачица“. Ради као зубарка у стану у ком живимо нас петоро и два пса, илегална стоматологија, дакле, док јој кичма не пукне од метастазе. Очух вози аутобусе. Мајка рак крије, и крадом и страхом га гаји равно три године. То сазнајем касније. Као и то да је био релативно излечив чим га је толико дуго „не обелодањивала“. Баш у те дане кад сам ја био као пуштен с ланца, она је крила од себе и нас да има рак дојке и рачунала да ће моћи да заради довољно да и брат и ја преживимо неко време након њене смрти. То да је већ радила на томе како ћемо је се сећати, такође касније схватам. Успела је да уштеди равно нула динара и њен отац јој је поносно али и прекорно позајмио новац за лечење, уз коментар: „Што си се удавала за слепце, оба пута?“.

А тих дана, кад сам се ја расправљао с географичаром о политици и радосно не похађао наставу, нека пацијенткиња је мајци донела бунду као компензацију за зубни „мост“. Љиљана је била пресрећна. Ваљда јер је мислила да јој се у тој бунди, не види колико је смршала, не знам. Мени на памет није падало да верујем у „писану реч“, дуго већ. Истина, читуцкао сам нешто, Јесењина на пример, али скроз тако да нико не зна за то.

17.03.2004. године

А онда се десио 17. март и погром на КиМ, и брзо и лако смо се неки другари из школе и ја окупили са заједничком жељом да нешто урадимо за наш народ. Нисмо имали идеју шта конкретно и утолико смо више били решени. Црквено становиште је налагало просту ствар: тражи благослов од родитеља и иди на Косово ако избије нешто. То сам хтео и oсећао више од свега као исправно.

Дошао сам до мајке која је била тај мој родитељ и искрено јој затражио благослов да ме пусти да идем у рат. Тим речима. Била је још увек радосна због своје глупе бунде, или сам јој ја то приписивао. Видео сам како је у неверици због тога што управо схвата да стасавам у нешто што није имала представу да јесам.

Било ми је драго зато што јој је то сазнање болно, јер моја „идеална мајка“ коју сам замишљао, мене дочекује са пуном свешћу о националном питању и мојом улогом у његовом разрешењу, а не у радости због глупе бунде и лишена сваке свести. У сузама које сам хтео да сакријем, изашао сам из стана, упутио јој одурне речи које сам видео да су је заболеле и без икаквог благослова, отишао у град.

Напунили смо торбу камењем, гађали амбасаде, певали родољубиве песме, драли се Улицом кнеза Милоша, а ја сам преинтензивно осећао слободу, страх, радост и безнађе, све заједно, истовремено и све изазвано једном речју: Косово. И био сам са пријатељем који ми се чинио као најбољи и да ће заувек то и остати, за ког сам веровао да проживљава све ово апсолутно исто као и ја што проживљавам, и који ме је бирао због тога што сам се и ја њему причинио као идеалан сведок његовог неког живота – бирао ме за кума, тражио да га крстим, на шта сам ја био поносан изразито, управо јер сам могао да га крстим пошто сам ја већ био крштен, одскора – али крштен; заједно смо гађали западњачка здања, узвикивали пароле, мислили да шаљемо полицију на Косово тим паролама, хтели да поделимо муку с нашим људима „доле“, по свaку цену, а нисмо знали како се то ради, као ни то да ли је уопште могуће поделити муке које ти нису припале, а, при том, не бити у стању да живиш са онима које ти реално јесу припале.

Те моћи и немоћи у којима смо се нашли због годиница и живота нам, видели смо само као поуздан разлог да останемо заједно у свему томе, шта год да то што нам се дешавало било. Иза ћошка нас је зауставила полиција и то је био идеалан повод да један другом покажемо да заиста јесмо заједно у свему томе, да не узвикујемо лажно покличе, да смо спремни иза њих и да станемо јер смо људи који се целим својим бићем налазимо на прагу вајног пунолетства, заједно решени на све. Идеалан повод је био и за то да свакој својој емотивној, тинејџерској муци, припишемо неки виши смисао.

Копнена зона безбедности

Нашли су нам каменице по торбама, лупали нам шамаре, ми смо ђипали, невешто се бранили, хтели да искамчимо милост тако што смо их подсећали на Косово, отимали се од шамарања тако што смо им говорили да треба да бију Шиптаре а не нас, па тиме себе разјаривали довољно да ипак храбро подносимо батине.

Један од припадника реда и мира, погледао ме је, ухватио за вилицу и кроз зубе у лице ми изговорио: „Ментолу мали, синоћ сам дошао из Копнене зоне“. Ја нисам имао појма шта му је „Копнена зона“, али хтео сам да ме разуме у томе што ни сам не знам шта желим овако силно, нити због чега, и хтео сам да он мора да зна како смо на истој страни; како смо у ствари ми више на „правој страни“ него он.

Ретки полицајци јесу разумели да све ово чинимо из немоћи и да за све имамо неки разлог, други нису и није их занимало да то капирају. То сам осећао по квалитету шамара које су нам лупали. Неки су лупали од срца, јако и кроз зубе, неки реда ради. Некима нас је било жао па су нас штедели, неки су лично схватали све са нашим протестима. Лично су схватали наше каменице по торбама, јер је једног од њих нечија каменица малочас погодила у главу. А онда су нестали, зачас, као да их и није било. Јер су увежбани да се појаве ниоткуд и реше неколицину малолетних шепртљаваца који верују да су опијени патриотским заносима најисправније од свих. Остали смо да се јуначимо, да се поносимо тиме како смо отрпели ударце и да тајимо како смо се надали да ће имати милости и разумевања. А кад смо сутрадан, на данашњи дан пре двадесет година, сазнали шта је то „Копнена зона безбедности“, мало нас је ипак било срамота. Географичар који је нама предавао, занимао се за неке друге границе.

Неки од школских другара су остали заувек радосно огорчени на друштво у ком су морали да долазе до свести на мишиће, ближе се четвртој деценији свог живота, још увек очекујући да се нешто епохално деси и разреши.

Неки су одавно одустали и „запалили преко“, не полажући никакве наде. Неки криве себе патолошки. Други криве друге, исто патолошки.

Шамари

Мени је мајка, за коју нисам знао с чим се носила и коју нисам поштовао тражећи од ње да буде неко други ко сам ја зацртао да треба да буде моја мајка, и која је умрла убрзо, из нехата дала велику лекцију: зле силе те обузимају најлепше онда када мислиш да радиш најбољу могућу ствар. У бунди коју није ни хтела себи да купи, и на коју је пристала само да би неко имао начин да јој „отплати“ вештачке зубе, ја сам погрешно и напрасно препознао врхунски доказ њене „ограниченост“ и хтео сам да је постидим јер је – ја видим као такву. То је врхунска манифестација оног „баналног зла“. Нешто је у мени то захтевало а ја сам био клиначки, идиотски чврсто, убеђен да је у питању солидарност и емпатија са сународницима који страдају. Напросто јер нисам имао начин другачије да изразим чињеницу да ми је жао људи који то проживљавају.

Међутим, за ове две деценије и који дан, у различитим интензитетима и квалитетима животних и других стварних шамара које сам подобијао, увидео сам постојање невидљивих сила које узрокују све то; увидео сам различите стадијуме својих и туђих свести с којима сам био уплетен, и није ми остало ништа друго него да покапирам како се заиста чувају копнене и друге зоне безбедности. Ћутке, поштеном посвећеношћу свом позиву, без наглих покрета и сувишних речи, на сваком кораку, сваког секунда, „борбом непрестаном“, са собом и својом улогом у свету.

Престао сам да верујем свакој својој мисли, посебно оној која би ме навела напречац на одређена понашања.

Опет сам, помало, поверовао у моћи речи.

Јер једино у таквој помности, могу разумети због чега више од две деценије, осећам све што осећам поводом наше најважније теме.

Некад је неопходно да прође више деценија да бисмо стекли исправну свест о томе шта смо заиста проживели. Те деценије се полако навршавају и на светску историјску позорницу – излази питање: шта смо то заиста проживели пре две и кусур деценије?