ВЛАДИМИР СТАНИСАВЉЕВ: Светозар Милетић – политички лидер Срба пречана, доктор правних наука, адвокат, новинар

У фебруару 1826. српски народ у Аустријском царству је добио две своје велике историјске институције – у Пешти је створена Матица Српска, а у Мошорину је рођен Светозар Милетић. Тог снежног, хладног и магловитог 22. фебруара 1826. српском народу дувао је ветар историје у леђа – добио је најзначајнију културну институцију и најеминентнију политичку фигуру северно од Саве и Дунава.

Светозар Милетић је био један од најобразованијих Срба свог времена. Основну школу је завршио у Тителу, а Српску православну велику гимназију у Новом Саду као најбољи ђак од њеног оснивања. По положеној матури, уписује се, 1844. године, на Евангелистички лицеј у Пожуну (данашњој Братислави), а право уписује у Пешти.

У Бечу 1854. постаје доктор правних наука, а адвокатски испит полаже две године касније у Новом Саду, где се наредних десет година са успехом бавио адвокатуром.

Схвативши да морају да имају национални пројекат, Милетићево школовање су помагали имућни и угледни Срби тог доба. Још током студија у Пожуну Милетић се прикључио раду српске ђачке дружине која је бројала 40 чланова и деловала под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски Соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове.

Први Србин градоначелник Новог Сада

Светозар Милетић учесник је револуционарних и национлноослободилачких превирања у Јужној Угарској 1848. и један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске и Дружине за ослобођење и уједињење српско.

У Угарском и Хрватском сабору показао се као неумољиви борац, надарени беседник и искусни политичар. На функцију градоначелника Новог Сада изабран је 20. марта 1861. као први Србин на тој функцији и уједно и најмлађи градоначелник у историји. Било му је 35 година.

Светозар Милетић је око себе имао људе од озбиљног интелектуалног и моралног кредибилитета и интегритета. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић, а друговао је и са Лазом Костићем.

Као градоначелник, прогласио је српски језик званичним, а укинуо немачку реалку. Залагао се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. У том временском периоду Милетић је био и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште.

Оволико “таласање” није могло проћи без одговора из Пеште па уграска влада одговара суспензијом са места градоначелника.

Политичар и новинар

Српску народну слободоумну странку Милетић оснива те бурне и динамичне 1861. године. Она је први организовани национални покрет код Срба у Аустријском царству. Програм странке је првенствено био окренут ка Србима у Монархији, али 1869. године њени органи усвајају и допуну програма где се баве општом националном проблематиком, те на известан начин представља и национални програм.

Српска народна слободоумна странка је била како национална, тако и грађанска странка јер је Милетић и те како схватао време у коме живи, па чак и оно које ће доћи након његове смрти. Заступао је идеје либералног грађанства, а упамћено је и да је често говорио: “Ми смо Срби, али и грађани”.

Године 1866. Милетић је покренуо најзначајнији и најутицајнији дневни лист код Срба у Аустроугарској – Заставу. Он је био њен дугогодишњи уредник и аутор великог броја текстова.

Милетић у затвору

Први пут Милетић је затворен 1870. године и у затвору је провео пуних годину дана – од октобра до октобра.

Слободарски дух у дому Милетића

Лако се може закључити да се у кући Милетића увек гајио слободарски дух. Ћерка Светозара Милетића, Милица Милетић, била је једна од највећих феминисткиња свог доба. Залагала се за описмењавање и еманципацију жена.

Школовала се у Новом Саду, Пешти и Бечу. Говорила је српски, мађарски, немачки, француски и енглески језик. Основала је лист „Жена“ који је излазио од 1911. до 1922. и женску читаоницу „Посестрима“ која је радила од 1910. до 1914. и од 1918.

Било је то време његове највеће популарности. По изласку са робије постао је херој коме су приређивали манифестације, људи су га поздрављали, а чика Јова Змај му је спевао и песму у којој у једној строфи каже: “Диж’те децу из колевке да запамте његов лик!”

Слично, прота Василије Васа Живковић написао је песму “Светозаре Милетићу” која је ускоро преточена и у композицију. Није било познатије српске кафане, а да се из ње није орило: “Ни бриге те, сиви тићу, ми смо с тобом, Светозаре Милетићу”.

Међутим, најгоре је тек долазило… Због његовог политичког деловања угарске власти су га поново ухапсиле у јулу 1876. У монтираном процесу осуђен је на шест година затвора. Има индиција да је на робији био психички и физики малтретиран, а почео је и да озбиљно побољева.

А, како несрећа никада не иде сама, Милетићу су ускоро стигле и лоше вести. За време робовања, један од његових најближих сарадника, Миша Димитријевић, преузео је контролу над “Заставом” и променио уредничку политику. Одједном, није се више извештавало о Милетићевом тамновању, није било речи о правима Срба у Угарској, о положају мањина у двојној монархији, већ се осторено додворавало властима.

Светозара Милетића на крају је помиловао сам Аустроугарски цар и то на молбу његове ћећрке Милице Милетић. Изашао је из затвора 1879. али овога пута као потпуно сломљен човек.

Последње године

Српски књижевник и публициста Лазар Томановић је записао да је Милетић био мученик српског народа, “да је због тамновања нарушио своје телесно (ишијас) и духовно здравље и да свакодневно пропада”.

“При изласку из затвора, са 54 године, изгледао је као старац од 70 година”, записао је Томановић.

Иако здравствено десеткован, Милетић је повратио контролу над „Заставом“. За главног уредника је изабрао зета Јашу Томића. Неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест се вратила 1892. у још жешћем облику.

До краја живота Милетић се више није опоравио и није се укључивао у политички живот. Иако је имао бурак живот, кажу да је последње године провео мирно, код сина доктора Славка Милетића у Вршцу.

Умро је у том граду, 4. фебруара 1901. у 75. години живота. На вечни починак на Успенском гробљу у Новом Саду испратиле су га хиљаде људи.

А после…

Након победе српске војске у Првом светском рату, данашња Војводина се присајединила матици Србији, а након тога заједно са Србијом ушла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Светозар Милетић није започео, а ни завршио борбу за национално ослобођење пречанских Срба, али јесте изнео ту борбу. Био је најзначајнија личност у тој борби, и копча између почетка и краја те борбе. Прогањан, затваран, угњетаван и малтретиран, ипак се није одрекао ни својих идеја ни Србије. Био је и остао један од најзначајнијих политичких вођа Срба у Војводини.

Споменик Светозару Милетићу постављен је 1939. године у центру Новог Сада. И данас поносно стоји на Тргу Слободе, подсећајући нас на овог великог човека.