Владимир Путин, доминантна политичка фигура 21. века: Дан када се први пут кандидовао за председника

Изненадном сменом на власти у Русији, која се догодила 31. децембра 1999. године, дотадашњи председник Борис Јељцин предао је власт Владимиру Путину, до тада углавном непознатом широј јавности. Свега неколико месеци пре тога, 16. августа 1999. године, Државна дума је на предлог Јељцина изабрала Путина за премијера.

„Није прошло ни неколико недеља од када се појавио у политичком животу Русије, у јесен 1999. године, а ја сам написао да је Владимир Путин изузетан човек“, записао је 2014. године новинар Станко Церовић.

„Како сам то знао?“, додао је Церовић. „По начину на који је дочекан у западним медијима. Одмах су се појавили едиторијалисти и експерти који су почели жестоко да га нападају – пре него је ишта урадио. Знајући да су ови људи директно везани за креаторе западне империјалне политике из 90-тих година, проценио сам да западне тајне службе знају о коме се ради, што ће рећи да се ради о некоме ко није купљен и ко је спреман да се супротстави њиховој политици у Русији.“

Путин је први пут изашао на изборе 26. марта 2000. године као кандидат за председника и на њима победио са више од 52 гласова бирача. Други је био лидер Комунистичке партије Генадиј Зјуганов.

Инаугурација новог председника државе одржана је 7. маја 2000. године. То је, у правом смислу речи, био почетак једне блиставе политичке каријере.

Ново „Доба смутње“

Пут којим су Русију водили Горбачов и Јељцин очигледно је представљао слепу улицу. Под Јељцином Русија је наставила да тоне као и у време „перестројке“: економски, финансијски, културно и политички. У међународној политици она више није играла никакву важну ни конструктивну улогу.

У Беловешкој шуми је 1991. разбијен СССР и фактички потписана капитулација, али то није било довољно, јер су западни апетити били неупоредиво већи. Подела Русије, о којој је својевремено писао амерички стратег Збигњев Бжежински, постајала је све изгледније решење.

Под Јељцином Русија је пружала суморну слику поражене велесиле и друштва које се убрзано распада. Некадашња империја је практично претворена у колонију западних сила, у којој цветају једино корупција и сиромаштво. На Западу се појављују и захтеви да се ресурси Русије „ставе на располагање читавом човечанству“, односно Западу.

Бжежински је, у књизи „Велика шаховска табла“ писао је о стратешком значају Украјине за Русију: „Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја…“ Односно, једини значај Украјине за Запад лежи у чињеници да је она пуко средство за дестабилизацију Русије и онемогућавање консолидације континенталног простора.

После прве еуфорије у Русији наступа горко отрежњење. То је, очигледно, дало нови полет оним структурама „совјетске империје“ које су преживеле Горбачовљеву перестројку и „еру либералне страховладе“ – „ново Доба смутње“ са почетка 90-их.

Симбол нове и препорођене Русије

Нови вођа Путин је изразито харизматична личност, која нимало не подсећа на совјетске апаратчике из ере Брежњева, или на либералне политичаре из јељцинске епохе. У Русији Путинова популарност нагло расте, а његова појава на Западу и донекле загонетни успон на власт од почетка изазивају недоумице и контроверзе.

„Познаваоци скоро једногласно сматрају Бизмарка највећим државником модерног времена“, примећује Церовић. „Углавном се слажу и да је Де Гол највећи државник 20. века. Већ по овоме што је до сада урадио, и како је урадио, извесно је да је Путин доминантна политичка фигура 21. века.“ Све у свему, како закључује Церовић, „нисам знао да се на светској сцени појављује државник какав се рађа једном у веку, али, ето, препознао сам прве тонове.“

Великим државницима се, додаје Церовић, чини и да им „околности иду на руку,  као да имају среће, воли их њихово време. „Када је реч о великим државницима, тврди Церовић, код њих важи следеће правило:

„Историја их не изненађује, напротив, изгледа као да они знају куда ће она сутра проћи и чекају је тачно где треба, као да имају уговорен састанак. Тако да, кад после гледате шта су урадили, чини вам се да је то било лако, малтене се само тако удесило.“

Штавише, данас можемо говорити и о правом „миту о Путину“, који је почео да се ствара одмах или недуго по његовом доласку на власт. Име Путина постаје нека врста симбола нове и другачије Русије, која се рађа из пепела постсовјетске ере.

Одбацивање „поретка једног суверена и једног господара“

Под Путином Русија јача економски и постепено учвршћује централну власт. То је пут унутрашње консолидације и ослањања на сопствене снаге. Раст њене привреде убрзо достиже просечну стопу од седам одсто годишње.

„Након што је дошао на власт“, примећује геополитичар Леонид Савин, „Путин је почео реорганизацију политичког система, а безбедносне снаге и војска постале су стуб поретка“. У периоду од 2001. до 2015, Русија је учетворостручила своја издвајања за војску.

Међутим, економско уздизање Русије постало је могуће тек пошто је Русија одбацила тешко наслеђе совјетске епохе. У хладноратовском периоду, она је издржавала већину совјетских република и источноевропских „народних демократија“.

Године 2005. Путин изјављује да је „распад Совјетског Савеза највећа геополитичка катастрофа 20. века.“ Две године касније, Путин наступа на Минхенској безбедносној конференцији и бескомпромисно одбацује униполарни светски поредак – „поредак једног суверена и једног господара“.

„Колико год да ките појам униполарности“, рекао је тада Путин, „у пракси он значи само једно: један центар власти, један центар моћи… И то је, на крају, погубно не само за оне које се налазе у том систему већ и за самог суверена, јер га разара изнутра.“

Био је то отворен и самосвестан наступ вође једне снажне светске силе. Запад је, по свој прилици, пречуо овај говор, као што му је промакла и чињеница да су Русија 90-их и Русија раних 2000-их две у много чему различите земље.

Путин је до сада укупно четири пута биран на функцију шефа државе – осим 2000, још 2004, 2012. и, коначно, 2018. године. Како показују анкете јавног мњења, Руси после годину дана војне операције у Украјини огромном већином подржавају свог председника Путина.

Према подацима истраживања Фонда „Јавно мњење“, чак 80 одсто грађана сматра да руски председник добро обавља свој посао.

Сила која је зауставила Наполеона и Хитлера

Свет се данас незадрживо креће ка мултиполарности, а то је смер који је непогрешиво назначио Путин још 2007.

Како примећује руски геополитичар Александар Дугин: „Запад не одустаје од наде да ће спасти униполарни модел, који је и сам потпуно дискредитован, само једном, либералном идеологијом, системом родне политике, неограниченом миграцијом, постхуманизмом. Русија и Кина једногласно одбацују западну хегемонију и објављују своју непоколебљиву вољу да изграде демократски, истински слободан и мултиполарни свет.“

Геополитичку ситуацију у којој се данас налази препорођена и усправљена Русија руски геополитичар Леонид Савин сажео је у неколико реченица: „То што се одвија пред нашим очима нешто је ново и истовремено прастаро. Старе геополитичке константе упаковане су у методологију хибридних ратова нове генерације.“

Ни конфликт у Украјини, који представља посреднички рат „колективног Запада“ против Русије, неће зауставити рађање мултиполарности.

„Изазивањем управљаног хаоса широм планете“, додаје Савин, „као и опкољавањем Русије, САД настоје да одложе своје губљење светског примата и спрече успостављање мултиполарног света. Али Запад зна да не може победити у директном рату са Русијом.“

Једном речју, како закључује Савин, Русија, на челу са председником Путином, „показује да је пред нама поново иста она светска сила која је зауставила Наполеона и Хитлера.“