Владимир Пребирачевић: Руски панцир штити Србију

На манифестацију обележавања осамдесетогодишњице oд почетка Другог светског рата у Пољској позвана је већина представника европских држава. Са списка званица, са директним умишљајем, изостављени су руски и српски званичници. О правим разлозима њиховог непозивања писали смо у оквиру ранијих текстова на Српској аналитици.

Само месец дана након Варшаве, у Београду су српски председник и руски премијер увеличали прославу 75 година од ослобођења наше престонице од фашизма. И нико други од највиших званица традиционалних европских „савезника“ није присуствовао овом великом јубилеју сем њих двојице. Симболика је и у овом случају више него јасна и сасвим – намерна.

Годишњица ослобођења Београда од фашистичке окупације, представљао је само добар повод за званичну посету Дмитрија Анатолијевича Медведева нашој земљи. Доста тога другог, стратешког и дугорочног донеће тактички долазак руског премијера.

Тако су српски и руски званичници могли на Батајничком аеродрому да виде недвосмислен напредак Војске Србије и њене оспособљености и опремљености. То је, поред осталог, и резултат дугогодишње квалитетне и плодоносне војно – техничке сарадње Србије и Русије. Војска Србија је, зашто то не нагласити, прешла дуг и трновит пут у претходној деценији. Од свесно уништаване, уназађиване и руиниране до 2012. године, српска војска је у данашњим данима – захваљујући системском улагању државе у читав систем одбране – постала респектабилна сила у региону. У тренутку када аутор текста пишe ове редове, у нашу земљу из Русије пристижу моћни противракетни системи „С-400“ и „Панцир С“ ради учешћа у заједничкој војној вежби српске и руске војске под називом „Словенски штит 2019“. Мислим да није потребно посебно наглашавати колико је то суштински важно за јачање одбрамбене способности наше земље.

Вредно помена је да данас Србија и Русија блиско сарађују на задатку осавремењивања и јачања капацитета српске војске која би у будућности могла постати важним фактором одвраћања непријатељског окружења. Свесна је тога и руска страна. Јер, што је наша армија јача, веће су шансе и да регион остане колико – толико стабилан. На нашу срећу, и геополитика Русије у нашем јачању препознаје и свој јасан дугорочни интерес.

Повезивање српске и руске стране нe oграничава се само на област одбране. Србија и Русија настављају сарадњу у реализацији великих инфраструктурних пројеката а посебно је значајна и изградња и реконструкција железничке мреже. Област енергетике обогаћена је новим споразумима, а акценат ће бити стављен и на изградњу научног нуклеарног центра у некој ближој будућности.

Ако се на све то још придода и важна информација да ће Србија кроз неколико дана потписати нове споразуме о продубљивању сарадње са Евроазијском унијом, постаје јасно каквим хоризонтима наша земља у стратешком смислу стреми. С обзиром на то да се уласку у ЕУ не можемо надати у неко догледно време, српско државно руководство ће, уколико намерава да се води интересима грађана Србије, трагати и за другим алтернативама и међународним савезима.

Актуелна геополитичка ситуација у свету могла би нам ићи на руку, уколико будемо почели да се водимо националним интересима, а притом се мање будемо трудили да по сваку цену, па често и по цену сопствене штете, постанемо допадљиви Западу који је небројено пута до сада показао шта мисли о нама.