ВЛАДИМИР Н. ЛАПЧИЋ: Универзална права Руса

Диоген из Синопе, чувени грчки филозоф и оснивач циничке филозофије, који је део свог живота провео у бурету, имао је необичну навику да шета градом у по бела дана, са упаљеним фењером. Када би га питали шта ради са фењером у руци, одговорио би да тражи – искреног човека. Има ли данас искрени човек који долази из политичких структура западне Европе?

У „Успоменама о Сократу“ Ксенофонта из Атине могу се пронаћи Сократове одреднице праведности. Сократ нуди експлицитну дефиницију, говорећи: „Ја тврдим да је праведно оно што је законито”. Ову везу праведности и законитости он потом више пута понавља у различитим верзијама, чији је заједнички смисао да је једно те исто придржавати се закона и бити праведан. Придржава ли се западна Европа праведности и закона (које су сами донели) када су у питању универзална људска права Руса, у контексту данашњих руско – украјинских односа?

Апсурд људског деловања и озбиљан пркос смисленим трагањима представљају потези држава из западног дела Европе да ускрате право на испољавање културних права Руса, права на образовање руских држављана у земљама западне Европе, да ускрате могућност такмичења свим руским националним и клупским селекцијама, и да са репертоара културних и Универзитетских установа дерогирају Петра Иљича Чајковског и Фјодора Михајловича Достојевског.

Идеја о универзалним правима, која припадају свим људима, независно од политичких институција и заједница, први пут је нашла своју правну инскрипцију у Декларацији о правима човека и грађанина, донесеној након Француске револуције 1789. године. У овом документу преовладавале су идеје просветитељства и контрактуалних теорија које су потврдиле човекова природна неотуђива права. Међутим, људска права, као универзална права свих људи, своју пуну институционализацију добила су 1948. године изгласавањем Универзалне декларације о људским правима. Ова декларација представљала је само један документ – симболички свакако најважнији – у низу међународних докумената, и са правом називан јуристичком револуцијом.

Осим што су утемељена у правним документима и другим међународним  институцијама људска права су постала и неизбежан део политичке реторике и критеријум  процене демократичности влада. Распрострањеност говора о људским правима као нужном услову демократије и општа прихваћеност важности њиховог инкорпорисања у сваки сегмент легитимне политичке владавине, наводе  нас и да размишљамо о својеврсној култури људских права. У једном, условно речено, техничком смислу, културу људских права чине: свест о поседовању одбрањивих права и слобода, спремност да се она признају свима, способност да се идентификују њихове повреде и могућност спровођења правних и политичких механизама како би се права и слободе одбраниле.

Концепт културних права, права на образовање и спорт као људско право део су  легитимних људских права. Тако 1948. године, у Универзалној декларацији о људским правима, члан 22. прецизира да свака особа „има право на задовољење економских, социјалних и културних права суштинских за своје достојанство и слободан развој своје личности“. Тако је, на пример, Декларација послужила као основа за два важна правно обавезујућа споразума УН о људским правима, у којима се експлицитније бране права народа и њихов културни живот: реч је о Међународном пакту о цивилним и политичким правима и Међународном пакту о економским, друштвеним и културним правима, документима изгласаним 1966. године. 1982. године, на светској конференцији о културним политикама у Мексико ситију установљено је да се „култура у најширем смислу сматра скупом разликовних, духовних и материјалних, интелектуалних и емоционалних особина које карактеришу друштво или друштвена група“. То укључује, поред уметности и писма, животне стилове, основна људска права, вредносне системе, традиције и веровања. Што се тиче легислатуре ЕУ, културна права су призната чланом 13. и чланом 14. Повеље о основним правима ЕУ која гарантује слободу уметности и науке, као и право на образовање. Тако се у оквиру члана 13. наводи да „су уметност и научна истраживања слободна“ и „да се поштује академска слобода“.

Право на образовање промовисано је у Европској социјалној повељи Савета Европе и европској судској пракси: „Образовање мора бити усмерено ка пуном развоју људске личности и јачању поштовања људских права и основних слобода. Оно мора унапређивати разумевање, толеранцију и пријатељство међу свим народима, расним или верским групама, и подржаваће деловање Уједињених нација у одржању мира“.

Међународна повеља о физичком образовању, физичкој активности и спорту, у члану 1. наводи: „Свако људско биће има фундаментално право на физичку едукацију, физичку активност и спорт, без дискриминације по основу народности, пола, сексуалне оријентације, језика, религије, политичког или другог мишљења, националног или социјалног порекла, имовине или по било ком другом основу.“ Дакле, Међународна повеља гарантује свим  људским бићима „фундаментално“ право на бављење спортом. Фундаментална, основна људска права јесу она права које свако биће мора и може да има, да поседује и која не смеју бити ускраћена људима у њиховом  уживању. Оваква формулација ставља спорт на пиједастал најважнијих људских права која постоје у данашњем свету. Она праву на спорт даје једнаку важност као нпр. праву на живот или на праву на држављанство.

Култура, образовање и спорт су легитимни извори вредности за људе, различите културне вредности и стандарди међусобно су несамерљиви и неупоредиви, тако да свака претензија на универзално одбрањиве људске вредности за право не сме да изражава наметање једне посебне (западне) визије човека и само његових слобода.

У есеју „Мит о Сизифу“, Албер Ками детаљно је обрадио тему апсурда. Људско стање апсурда дефинише као „раздор између човекове тежње за смислом и јасноћом с једне стране – и тихог, хладног света с друге стране“. Наиме, управо током рада на писању текста те „чувене“ Универзалне декларације о људским правима, консултоване су многе угледне организације, чије је мишљење сматрано меродавним у питањима универзалних људских права. Једна од организација ко је су учествовале у процесу састављања нацрта текста током 1947. године била је и Америчка антрополошка асоцијација, водећа америчка кровна антрополошка институција, са знатном репутацијом и изван своје матичне земље. Управо у том тихом и хладном бесмисленом свету са друге (западне) стране теорија апсурда добија јасноћу у свом пуном хаосу.

 

Аутор је правник.