Владимир Н. Лапчић: Стефан Немања – земаљски анђео и небески човек

„Jер сам Бог зна, а ни од људи ниjе скривено колико jе био његов подвиг за нас и за људска незнања, овога блаженога мужа, господина нам и учитеља, коjи има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Jосифову добру и нарав; свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто рећи, други му неће бити раван“
Речи Растка Немањића о свом оцу Стефану Немањи

Српска државноправна, културна и црквена историја, могу се делити на време пре и после Стефана Немање. Владавина Стефана Немање је вододелница између пролазног и сталног, зависног и слободног, вазалског и сувереног. Величина државотворног подвига Великог жупана преточена у његов култ владара светитеља била је извориште снаге српскога народа у савлађивању препрека и несрећа које наш народ прате од Немањиног времена до данашњег дана.

Велики жупан Стефан Немања био је носилац византијске титуле царског сана. Снага Стефана Немање долази из кључних потеза његове политике. Кроз читаву своју вишедеценијску владавину Стефан Немања је успешно балансирао између Угарске и Византије, одлично процењујући политичку ситуацију и често мењајући савезнике, али увек у своју корист. Стефан Немања је био творац једне нове, веће и снажније српске државе. Концепт сагласја државе и цркве као две главе једног тела, попут орла на грбу Немањића, довео је до складног и брзог развоја српске државе, која је била спасена од пошасти папоцезаризма и цезаропапизма, које су разједале, како Византију, тако и западне државе средњега века.

Када је његов библијски имењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса обнављао разорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да „једном руком раде, а у другој да држе мач“ ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали. Свети Симеон Мироточиви је увек радио на два фронта – постављао ограду своме народу и градио му је Цркву. Носио је мач и у исто време побеђивао крстом. Да без крста није побеђивао то нам показују Цркве и манастири подигнути по завету Богу да ако га Бог избави од невоље да ће му за узврат подићи Цркве.

Да му је сакупљање небеског блага било важније него складиштење земаљског злата сведоче и многе Цркве које је подигао и многе помоћи које је даровао монасима. Позната је била његова дарежљивост и спремност да помаже новчано Цркву Божију. Богато је обдарио многе манастире на Светој Гори, Цркве у Јерусалиму, у Цариграду, у Солуну, базилику Светог Петра у Риму и Светог Николе у Барију. Велики жупан Стефан Немања је богато даривао Цркве и манастире, једне обнављајући а друге подижући из темеља. И дан – данас постоје Цркве и манастири чији ктитор, задужбинар је био Свети Симеон Мироточиви: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса, храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је и манастир Студеницу, која се са правом назива ,,мајка свих српских цркава“.

Установљавањем Хиландара као српског манастира, Стефан Немања је створио кључну културну установу средњовековне Србије, „прву српску амбасаду и испоставу у центру православља“.

Стефан Немања је Хиландарску повељу издао 1189. године. Њоме се утврђују поседи које је као ктитор приложио новооснованом манастиру. У њој се каже:

„У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их, и даде им власт над сваком творевином својом, и постави ове царевима, друге кнезовима, оне господарима, и свакоме даде да пасе стадо своје, и да га чува од сваког зла које би наишло на њега“.

Пастирска улога владара јесте обавеза, а не ствар личне одлуке. Владар не може да не може. Он просто мора да дела када на његово стадо наиђе зло. Оно долази у различитим облицима који се могу сабрати у две групе: материјална зла и духовна зла.

Најјачи од свих нагона у човеку је нагон за влашћу. Колико је било владара и колико ће их још бити на планети Земљи који су са власти одлазили само силом? Веома мали број се самостално одрицао власти, а још мањи број је замењивао царску власт монашком послушношћу. Сам се унизио и Христос га је узвисио. Колико само има царева чија су имена заборављена? Свети Симеон је запечатио сав свој труд роду своме и Цркви када је отишао на Свету Гору Атонску.

Смирењем и уздржањем се одликовао живот великог жупана српског и монаха Симеона. Зашто је после само пар година монаштва, и то монаштва у позним годинама, Свети Симеон удостојен толике благодати од Бога да мироточи? Смирењем се Свети Симеон Мироточиви удостојио од Христа Бога да буде прибројан лику светитеља. Смирен и умерен је био и као велики жупан. Моменат напуштања престола и одлазак у манастир је врхунац смирења Светог Симеона. Царство оставивши, у пустињи постећи, смирењем се узнео и точи миро.

Свети Симеон се у старости подвизавао уздржањем и молитвама и на такав начин је обновио њиву – своју душу, кишама суза је напојивши, тројичну благодат у њој посејавши и узгајавши, показао се као њено дивно пребивалиште. Смиреност се видела и у томе што је телесно родитељство ставио на друго место, а духовно синовство своме сину Светитељу Сави ставио на прво место.

Делом Стефана Немање, који је сина Стефана Првовенчаног одредио за владара српске државе, а Растка Немањића упутио ка достизању највишег места у хијерархији српске цркве, успостављен је хармоничан однос српске државе и српске цркве оличен у начелу „симфоније“, по којем црква и држава своје задатке обављају сложно, у међусобном помагању и поштовању.

Идеологија Немањића темељи се на формули владар – монах – светитељ. Образложење ове формуле дају Стефан Првовенчани и Свети Сава у житијима свога оца. Слика владара грађена према овом обрасцу подразумевала је племенито порекло владара, долазак на власт као знак Божје милости, живот и дело проткани хришћанским врлинама, обележени доношењем и спровођењем праведних закона, заштити цркве и народа. Наредни корак, владар, који су следили и неки Немањини потомци, јесте замонашење, а након смрти долази канонизација као круна владарског подвига бриге о своме народу и цркви.

Свети Симеон, Стефан Првовенчани и Свети Сава су најсветлији примери свим православним хришћанима: на првом месту царевима, то јест владарима, председницима и политичарима; пастирима – архијерејима, свештеницима и монасима.

Аутор је правник (смер правна историја)