Владимир Можегов: РУСИЈА – ДРУГАЧИЈА И ПОСЛЕДЊА ЕВРОПА

„Древна историја је историја Египта, Персије, Грчке, Рима. Модерна историја је историја хришћанства“, с правом је приметио Пушкин, не само генијалан песник, већ и генијалан историозоф. Лаком руком Данилевског, најмодернији тренд нашег садашњег конзервативизма постала је теза: „Русија није Европа“. Али шта то значи? Хришћанство је претежно бела, европска религија. Европа је, у суштини, збир Римског царства, хеленске културе и хришћанства. И управо због тога историја Нове ере постаје, по речима Пушкина, историја хришћанског света. Колико год ми католике жигосали као јеретике, до 11. века Црква је била јединствена, а ниједна од помесних цркава није оспоравала право Римске цркве да буде прва међу једнакима. Односно, највећа достигнућа касне хришћанске антике (хришћанска теологија, политичка философија, римско право) јесу тековине јединственог црквеног света (са средиштем у Риму) и јединственог Римског царства (са средиштем у Константинопољу). А ако „Русија није Европа“, онда, следствено томе, она нема никакве везе са овим уједињеним хришћанским светом, са старом Грчком и старим Римом, са Хомером, Платоном, Августом и Константином!? Наравно, то није тако. Јединствени хришћански свет, античка Грчка и Рим, Хомер, Платон, Константин, Јустинијан – све су то и наши корени.

Русија је крштена по византијском обреду, у још увек јединственој Цркви, а Ћирило и Методије су, по завршетку руске мисије, отишли ​​у папски Рим, где су служили благодарну литургију за новостечени хришћански народ. Покрштена Русија је ушла у породицу хришћанских народа, па је управо због тога „модерна историја као историја хришћанства“ постала и њена историја. И зато је Русија постала један од најважнијих хероја ове приче. Иако да, и то је такође апсолутна истина, „никад није имала ништа заједничко са остатком Европе“ (Пушкин). Покрштена из Византије, Русија је истовремено прихватила и заједничку европску судбину, и свој јединствени идентитет, и своју јединствену улогу у судбинама хришћанског света. Међутим, то уопште не значи да „Русија није Европа“ и да је историја Русије потпуно одвојена од историје других хришћанских народа. Бриљантна историозофска Пушкинова мисао звучала је овако: руска историја „захтева другачију мисао” од историје Запада, руска историја је – другачија. Али је то не искључује из заједничке судбине хришћанских народа, просто – Русија има посебну улогу. Русија је постала препрека на путу монголских хорди, штитећи тако Европу и чувајући хришћанску цивилизацију. Тако је Пушкин говорио о овој посебној духовној улози. За разлику од Данилевског, пушкинска парадигма не одваја „нашу историју“ од „не наше“, претварајући је на тај начин у приватну и регионалну. Напротив, пророчки је осветљава, дајући јој свечовечанско, васељенско значење.

Није ли истина да је Константинопољ до самог свог пада остао тврђава која је бранила хришћански свет од напада са Истока? Кад је Константинопољ пао, Запад је само тешком муком успео да заустави напредовање Турака. Али унутрашње распадање није било могуће зауставити. Данас се у Европи приводе крају процеси које је покренула реформација: пред нашим очима Европа се враћа у прехришћанско варварство. И чини се да је улога Русије поново слична њеној некадашњој. Морамо поново постати баријера. Овога пута на путу варварских хорди са Запада, које су заборавиле своје хришћанско, хеленско, римско порекло, које су заборавиле изворе своје цивилизације, па су се зато претвориле у варваре.

Суштина проблема, дакле, није толико у Европи (што Русија, наводно, није), већ у томе што је Европа престала да буде Европа, Запад је престао да буде Запад, некадашњи хришћански свет (Христоленд – земља хришћана) престао је да буде хришћански свет. Данас овим светом владају идеје франкфуртске школе фројдомарксизма, Леа Штрауса и Анри-Бернара Левија, који изјављују да је Запад збир „људских права, слободарства и јудејских вредности“. Наравно, такав Запад више није Запад, није више Европа. Ово је поробљени свет. Међутим, да ли је данас улога Русије да остави умирућу Европу да је растржу силе хаоса и да под паролом „Русија није Европа“оде у нехришћанску Азију?

Ово последње било би превише опасно, пре свега за нас саме. Прво, на овај пут нас гурају наши вечити непријатељи, Англосаксонци. Убрзо после Мајдана, Џорџ Фридман, директор Strategic Forecasting Inc., водеће америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније у области геополитике, говорећи о украјинском проблему, признао је да је „главни спољнополитички циљ Сједињених Држава током протеклог века – у Првом, Другом и Хладном светском рату – био и остао спречавање савеза Немачке и Русије. Јер савез ових земаља (односно немачке технологије и руских ресурса) представља виталну претњу за Сједињене Државе. То, генерално, представља једину опасност за англосаксонску доминацију. Важно признање, посебно ако се има у виду да САД у данашњем рату у Украјини очигледно теже истим циљевима.

Јасно је да ћемо без високих технологија постати беспомоћни пред високотехнолошким непријатељем, пре свега у војном смислу (некад је управо трезвено схватање оваквог стања ствари приморало Петра Великог да оде у Европу на обуку). Али чак и добивши технологије од „азијских тигрова“ (што је, генерално, сумњива идеја), без успостављања нашег јединственог духовног центра ми ћемо се једноставно растворити у нехришћанској Азији. Руси у Европи за једну генерацију постају Французи, а шта ће бити са Русима у Азији?

Немајући чврсто успостављену сопствену културноцентричну парадигму, своје духовне и културне корене (пре свега, византијско хришћанство и пушкинску културу), као ни своју национално-културну генеалогију (из Египта – Хеладе – Рима – Византије), не успостављајући у себи римско-империјалну свест (из старог Рима и јединственог Христоленда), лако ћемо се изгубити у азијским реалијама. Да бисмо одржали равнотежу у нашем окрету ка Истоку, да бисмо развили своју технолошку моћ, морамо пре свега да не радимо оно на шта нас Англосаксонци тврдоглаво гурају – да напуштамо Европу. Година 1930-их и 1940-их, Русију је спасло учвршћивање пушкинске културе у центру совјетског света. Без тога, СССР је очекивао неизбежан колапс. Али данашња ситуација је још озбиљнија, јер поприма планетарни карактер. И сада не само пушкинска, већ и античка, римска, европска хришћанска култура треба да постану наша златна резерва.

Истовремено, планетарна природа 21. века отвара нам нове хоризонте и перспективе. Ако су Англосаксонци данас успели да отргну Русију од Европе (а пре свега од Немачке), ако нам је силом ствари суђено да се суочимо са нехришћанским Истоком, онда је планетарна природа данашњег света та која би требало да постане наша доминанта. Напуштањем лажне дихотомије Исток-Запад, можемо пронаћи стабилност у улози коју је истакао већ Петар Велики. Данас Русија мора себе да освести не само као наследницу источног Рима и хришћанске културе, већ и као северну суперсилу. Управо тачка Севера ће нам омогућити да себе видимо као истински универзални свет: и Исток и Запад, а у исто време и јединствену цивилизацију са својим јединственим цивилизацијским кодом.