Владимир Можегов: ПРЕПОРОД ИМПЕРИЈЕ

Ми се још увек плашимо речи „империја“ (надам се да више нећемо), упркос чињеници да наши непријатељи гласно говоре о „империјалним амбицијама Москве“. Па, зашто бисмо ми то порицали? Да, империја. Да, амбиције.

У својој новој спољнополитичкој доктрини (Концепција спољне политике Руске Федерације од 31. марта 2023. године) Русија се назива државом-цивилизацијом. А држава-цивилизација – то и јесте империја.

Шта значи империја? Пре свега – суверенитет, пространост, традиција. А шта је традиција? Пре свега, то је велика култура. Свет империје се разликује од света демократије управо по томе што се заснива не на моћи банака, олигархија и транснационалних корпорација, већ на афирмацији империјалне самосвести. Односно, на свести о себи као великој цивилизацији са огромном историјом, традицијом и културом.

31. марта 2023. ово стање је усвојено као државна доктрина. Данас су се појавиле инсигније које потврђују империјалне прекретнице: из прошлости у будућност.

Такође је потребно добро разумети чињеницу да су империје обично у међусобном сукобу. Данашњи такозвани слободни свет под англосаксонским јармом централних банака и транснационалних корпорација такође је империја. Само што је то империја либерална, чије језгро је својевремено чинио тандем Банке Енглеске и Источноиндијске компаније, који је немилосрдно експлоатисао колоније, пре свега Индокину. То је колонијална империја, империја капитала, империја профита.

Традиционална империја има сасвим други смисао – то је империја која доноси светлост културе, мира и просвећења. Такво је било персијско царство Кира Великог (којег су свете јеврејске књиге чак прогласиле месијом), царство Александра Великог, царство Октавијана Августа, царство Константина и Јустинијана Великог. Коначно, царство Ивана Трећег, које је постало симбол нашег културног континуитета са Византијом.

Све су то биле војничке империје. Да, понекад су освајале земље огњем и мачем, али су им тада доносиле мир и благостање. Такав је парадокс империје. Ратујући, империја доноси мир, заустављајући бескрајно насиље средњих земаља и народа над малим. А онда доносећи културу и цивилизацију.

Либерална империја доноси смрт. Традиционална империја доноси живот.

А ево још једног важног знака империје: њене границе су увек нестабилне, на тим границама се стално ратује. Да, мир у центру, рат на периферији – то је типично својство империја. Руска империја се увек ширила и увек ратовала, решавајући своје геополитичке проблеме. Исто се дешава и данас. Обнова мира се увек одвија кроз рат. Поновно рађање империје увек долази кроз рат.

Двадесети век је био век уништења традиционалних империја. Моћна тајна империја Запада уништила је конкуренте посредством три светска рата (два топла и један хладни).

Тријумф униполарног света либералне империје Англосаксонаца претворио је свет у арену бескрајних ратова, бескрајног уништавања живота: распаднута Југославија, северна Африка, Блиски исток почели су да се претварају у зону хаоса. Чак је био објављен и крај историје. У ствари, крај живота. Али, како се испоставило, преурањено.

Данас се Руска империја поново рађа, заустављајући смртоносни покрет либералног хаоса, који доноси уништење велике културе, уништавање народа и њихових станишта, уништење и самог човека, који се данас распрскава на десетине полова и максимално атомизује.

А ево још једног битног својства империја: она води велике ратове зарад велике идеје. У Руској империји ова идеја је звучала као православље, аутократија, народност. У Совјетској империји – као нови свет социјалне правде и антиколонијализма. За шта ми данас ратујемо? Рекао бих овако: за очувања саме идеје човека, за очување човека као врсте, човека као слике Божије.

Три заставе подигнуте у парку 300-годишњице Санкт Петербурга знаци су великог пута Русије, знаци формирања. Да, формирања кроз трагедију, кроз рат. Друкчије у нашем свету не бива.

Совјетски Савез је ушао у свој велики рат као бољшевичка енклава, сањајући о ширењу бољшевизма широм света. Али он је рат завршио готово као традиционална империја, која још није потпуно изгубила своје бољшевичке црте, али се већ присетила своје мисије катехона: силе која чува свет да га зло не прогута. Дакле, 1945. године дошло је до транзиције империја.

То је било право чудо. А данас имамо право да очекујемо још веће чудо. Право да очекујемо нову транзицију, нови препород империје: да, решавајући сопствене геополитичке задатке, да, решавајући проблеме свог унутрашњег прочишћавања, али у крајњем, како се увек испостављало, ратујући за обнову и препород света.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)