Владимир Можегов: О КОРЕЈИ ПРИЧАЈТЕ МАЛО ПАЖЉИВИЈЕ

Свеобухватни споразум са Демократском Народном Републиком Корејом, који је 24. октобра ратификовала Државна дума Руске Федерације, чини тренутни статус Северне Кореје у Русији беспрецедентним. То је статус којем је најближи уговор о унији између Русије и Белорусије. Другим речима, ускоро би фразе попут „савеза Русије, Белорусије и ДНРК“ могле постати сасвим уобичајене. Можда није реч о „хитном учењу корејског“, али изгледа да се пред нашим очима ствара нова политичка конфигурација Евроазије. И стога је наш тренутни интерес за Кореју више него разложан.

А колико ми познајемо ову земљу? Свима су познати либерални митови о ДНРК као о држави-бесмислици, некаквом историјском неспоразуму. Северна Кореја заиста делује као уникатна земља, и на много начина то јесте. Међутим, марксистичка митологија, револуционарна борба, комунистичке вође и остало псеудобољшевичко смеће не би требало да заслепе посматрача. Гледајући само постере, банере и слике часописа „Кореја“, ту никад ништа нећемо разумети. Не, овде уопште није исто као код нас, а јунак песме Јегора Летова није разумео Кореју, као што је (већином) не разумемо ни ми.

Да бисмо почели да схватамо Кореју, морамо пре свега одбацити другове Маркса и Лењина са свим њиховим марксистичко-лењинистичким комунистичким отпадом. Кореја никад није тако живела, а сигурно не живи ни данас. Једини велики „комунистички“ утицаји које је заиста искусила јесу стаљинизам и маоизам. Надам се да нема потребе никоме објашњавати да су Стаљин и Мао далеко од Маркса и Енгелса.

Напомињемо, узгред, ово је специфичност југоисточне Азије у целини. Кина, Вијетнам, Камбоџа, Кореја – сви су они, на овај или онај начин, патили од комунистичке куге, али у универзалном интернационализму нису изгубили ништа од својих националних корена. Комунисти долазе и одлазе, људи остају – могло би се и тако рећи. А то је посебно очигледно у Азији, где је „комунистичка” идеологија играла, парадоксално, заштитну улогу: за разлику од „слободног света“, где су историјске нације искварене токсичним отровом либерализма, на „комунистичком“ Истоку нације су сачуване. А реч „комунистички“ стављамо под наводнике управо зато што у националсоцијализму југоистока у принципу нема комунизма. То није никакав марксизам, то је хиљадугодишњи конфучијански национално оријентисани социјализам.

Ако Корејци говоре о изградњи раја на земљи, онда је реч о чисто конфучијанско-корејској традицији „чисан чхонгук“. Ако они кажу реч „масе“, онда, опет, то није вулгарни марксистички „пролетаријат“, већ нација у њеном чисто традиционалистичко-хијерархијском смислу: као војни организам, јединство сељака и ратника. А ако се каже реч „вођа“, онда се не мисли на бољшевичке идоле, већ на следовање древној царској традицији. Кимови су велика царска династија која заокружује хиљадугодишњу историју Кореје, велике државе Чосон (1392–1910), чије је поштовање предака и оснивача дужност и одговорност сваког Корејца.

А како Кореја доживљава себе? Ако у ДНРК питате о овоме, тешко да ћете чути бољшевички галиматијас на који смо навикли (у блиској прошлости), али ћете чути о следећем: о више него хиљадугодишњој историји нације, која је победоносно завршена династијом Ким; о човеку (а Народ – то је велики човек) који је владар света и господар своје судбине; о крилатом коњу Чхолими (персонификација народа), који галопира од земље до неба брзином од хиљаду миља дневно; о легендарном владару Тангуну, унуку бога неба, који је дошао са снежних врхова Пектусана да постави темеље корејској државности…

Као што смо већ приметили, азијски народи који су прошли кроз комунизам сачувани су у много већој мери него, рецимо, европски народи. То је повезано не толико са комунизмом, колико уопште са биполарношћу коју је свет стекао после Другог светског рата. Резултати овог обрачуна најочигледнији су у конфронтацији Северне и Јужне Кореје.

Као што знамо из либералних митова, Јужна Кореја је напредна земља, а Северна Кореја назадна. Али ако боље погледате, испоставља се да Јужна Кореја доживљава дубоку кризу свог идентитета. Болесно западњаштво се претворило у националну трагедију: нација је у стању дубоке дезинтеграције, распадања и демографске катастрофе. Као у свакој земљи прожетој либерализмом, овде цветају свакакви облици самоубиства и аутизма (што се може видети у јужнокорејском филму), а поред тога, најлуђи облици калвинистичког реформизма: фанатичне гомиле јужнокорејских псеудохришћанских секти ( као сублимација праве народности) – ово је права пошаст, много болнија од озлоглашеног „Ким комунизма“. Генерално, пример Јужне Кореје (слична је ситуација и у Јапану под окупацијом САД) је јасан – нација која је изгубила корене убрзано изумире и замењују је сурогати.

Није исто у Северној Кореји. Иако у форми која споља изгледа веома чудно и фантазмагорично, овде је народ заиста жив и задржао је притом огромну пасионарност. У условима фактичке светске блокаде, нација је опстала у потпуној самоћи. И није само опстала: ДНРК је технократска земља, која се снажно развија и има огроман потенцијал. Захваљујући чему? Одговор је јасан – захваљујући идеологији чучхе.

Идеологија коју је развио Ким Ил Сунг 1950-их и 1960-их предлагала је управо то – опстанак и развој нације у потпуној аутаркији, усамљености и блокади, ослањајући се искључиво на сопствене снаге. И да, чучхе је пре свега мобилизациона, револуционарна идеологија, али није заснована на марксизму, већ на конфучијанизму. Реч „чучхе“ („чу“ је господар, а „чхе“ је „суштина, супстанца, природа“) може се превести као самобитност, као „сам себи господар“, као „онај који потчињава свет“.
Заправо, чучхе и није баш идеологија. Није научно развијена, нема свете текстове као што су „Капитал“ или „Кратки курс“. Чучхе је, пре, сан дат у историјским контрапунктима (а ако га упоредимо са модернистичким идеологијама недавне прошлости, онда, пре, са „религијом социјализма“ и тектолошком митологијом Богданова-Луначарског. У срцу чучхе је национална култура и лидерство као тренутак јединства нације у њеној тежњи ка небеској бескрајности.

Рецимо то и овако: један народ, предвођен лидерима, представља моћно „енергетско коло“, кад народ даје своју енергију вођи, а вођа је уједињује, сабира, усмерава и враћа хиљадама људи – тако се ствара енергија живота једног народа, тако се ствара историја, тако човек осваја материју и природу и крочи у вечност.

Овде, као што видимо, нема марксистичке рационалности, а свакако ни марксистичко-фројдовске верзије садашњег западног левичарства које демонстрира Демократска партија САД. Пред нама је, опет, један апсолутно конфучијански, империјални модел, по коме је Кореја живела и који је оличавала (тачније, покушавала да живи и отеловљује, растргана бројним противречностима) кроз све векове свог постојања. У царској династији Ким коначно пронаћи своју срећну звезду и додирнути је руком – то је главна ствар коју треба разумети у корејском сну.

Ово је скоро искључиво традиционалистичка (иако са благо модернистичким омотом) идеологија. Али модернистичка шкољка је потпуно смислена, потпуно конструктивна и обавља веома важну функцију: јер је услов опстанка једне нације успех њеног технолошког продора.

Тек кад почнемо да разумемо све ово, почећемо да разумемо Кореју у њеној посебности. Божански лик императора, божански преминули преци (који ипак живе у сећању нације) – цела хиљадугодишња Кореја, која ради на енергији будућности, на последњем победоносном скоку крилатог коња Чхолиме у небески понор блиставе вечности.
Можда је Северна Кореја данас једина традиционалистичка цивилизација на планети која је преживела, која живи у стању трајне мобилизације (слично класи чувара у Платоновој „Држави“). Да ли смо уопште у стању да разумемо такву цивилизацију? Да ли бисмо разумели старе Египћане кад би се данас појавили овде? Да ли би они разумели нас? Највероватније би на нас погледали као на сасвим полуделе демоне, који су заборавили и изгубили све за шта вреди живети.

Зато, још једном, заборавите на марксизам-лењинизам и остале јефтине бољшевичке реквизите, чак и ако их нађете у званичној фразеологији. Кореја је од свега тога потпуно ослобођена већ данас, а сутра ће га (то је видљиво у Кини) потпуно одбацити. Али уопште не зарад глобализације или либералних верзија марксизма.

Кореја се увек ослањала и увек се ослања искључиво на сопствену хиљадугодишњу историју и традицију. Као што се данашње постојање у Кореји мало разликује од онога чиме је живела претходних хиљаду година: расцепканост (север-југ), затвореност, зависност од Кине, конфронтација са Јапаном, близина Русији. Све то је у историјским традицијама Кореје. Као и потрага за сопственим идентитетом: не континент, али не ни острво, планински регион који лежи између јаких и својеврсних цивилизација које увек полажу право на њега.

Нико, наравно, не каже да је у Кореји све дивно. Говоримо о нечем сасвим другом. О томе да нам се овде пружа прилика да видимо једну суштински другачију цивилизацију, и да погледамо на себе са стране. Квалитет живота? Али шта је квалитет живота: потрошачка корпа пуна пакета из супермаркета или свест о учешћу у нечему заиста великом? Нација, која себе схвата као јединствену, умногостручену личност, способну за највећа достигнућа… У најмању руку, ово искуство вреди мало боље размотрити и, можда, из њега нешто научити. Кореја је напорно тражила себе, али данас је уверена да се њен хиљадугодишњи сан коначно остварио и да на свом крилатом коњу Чхолими јури ка својим највишим звездама.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)