Владимир Можегов: Нова стратегија: америчка контрареволуција

Венс и Трамп, Jamie Kelter Davis for POLITICO

Петог децембра, док је остатак света спавао, такорећи без објаве рата, на веб-сајту Беле куће појавио се текст нове „Стратегије националне безбедности“.

Доктрина је, искрено речено, револуционарна (или, боље речено, контрареволуционарна) – у духу крсташког рата против глобализма који је Трамп најавио по ступању на престо. Класична „револуција против револуције“. У ствари, пред нама је њен манифест, који прикладно заокружује Трампову прву годину на власти.

Додуше, реч „револуција“ се овде не помиње. Пред нама је радни документ, састављен у прилично трезвеном тону, а све радикалне промене о којима се расправља описане су веома умерено, као „неопходна, дуго очекивана корекција председника Трампа“.

Ова стратегија је чисти трампизам, фиксиран у свим својим најважнијим тезама и тумачењима. То јест, ништа принципијелно ново, осим што је све сажето у један јасан, прорачунат текст, који би требало да постане програмски и за садашњу америчку администрацију и за њеног наследника (у случају, наравно, да Трамп успе данас, а Венс сутра).

Пред нама је текст осмишљен да покаже куда Америка намерава да иде барем у наредној деценији. А с обзиром на то да говоримо о радикалном повлачењу глобализације као такве, програмска природа документа нас обавезује да га схватимо сасвим озбиљно.

Фундаментална грешка

Од првих речи, „Стратегија“ проглашава одрицање Сједињених Држава од њихове улоге глобалног хегемона и признаје целокупну спољну политику САД након Хладног рата као фундаментално погрешну. Глобализам није само поткопао индустријску базу земље и оптеретио Американце војним трошковима њихових савезника, већ је уништио и суверенитет многих земаља, њихов национални састав и њихове традиционалне вредности. Све се ово сад препознаје као зло и предлаже се да се томе стане на крај. Више не постоји један центар (такорећи, светска влада) који обухвата целу планету. Од сада је свет систем „равнотеже снага“ (то су директне формулације доктрине).

Централна теза је следећа: САД ће се од сада бринути за послове других земаља само ако их оне на неки начин угрозе. А иначе – узмите толико суверенитета колико можете да понесете и склоните нам се из видокруга. Међутим, „Сједињене Државе не могу дозволити да било која нација постане толико доминантна да угрожава наше интересе“: равнотежа је равнотежа, али батина је увек спремна.

Следећа важна тачка: „Монроова доктрина у Трамповој интерпретацији“ (управо тако је речено) наведена је јасно и недвосмислено. Америка је од сада континентална империја западне хемисфере, а цео амерички континент је проглашен зоном америчких виталних интереса. Цитат: „Конкуренти из земаља ван западне хемисфере неће моћи да стационирају трупе… или контролишу стратешки важну имовину у нашој хемисфери.“

Америчко војно присуство у Европи и Азији се такође смањује и слаби: „Савезници морају сами да плате и ратују у својим регионима.“ Исто важи и за Блиски исток – хајде, момци, наставите даље сами: ваши макрокосмоси су зона ваших виталних интереса. Најзанимљивија и најинтригантнија тачка доктрине је радикално смањење миграције. Миграција се опширно разматра на разним местима. Основна теза је, међутим, једноставна и недвосмислена: „Ера масовних миграција је завршена.“

Дакле, почиње нова ера – и заокрет од 180 степени. Антимиграциона политика сад постаје главни приоритет спољне политике САД и инструмент утицаја у свету. Суверенитет је на првом месту („Свака земља која себе сматра сувереном има право и одговорност да сама одреди своју будућност“). Од америчких партнера се експлицитно захтева да „раде заједно како би зауставили миграционе токове“. Америчка помоћ другим земљама и трговинске преференције такође су условљени спремношћу тих земаља да „контролишу миграције“: ако не престанете да претварате своје земље у мултикултуралне депоније, не очекујте ништа добро од хегемона – овако то звучи између редова, прилично претеће.

А пошто су структуре УН до сада дефинисале и усмеравале миграционе процесе, јасно је да је главна претња усмерена ка овој организацији. „Одбацујемо катастрофалне идеологије климатских промена и нултих емисија“ – ово се каже са великом иритацијом и усмерено је ка истој организацији.

Стога се може претпоставити да ће структуре УН бити нападнуте од стране Трампове администрације у блиској будућности. Енергичност документа као да не оставља сумњу да је Трамп спреман да се носи са овом организацијом на исти начин на који се носио са озлоглашеним „USAID-ом“. Ако, наравно, успе у другим областима и постигне признање и моћ о којима сања. Јасно је да су, по Трамповом мишљењу, и у новом свету „равнотеже моћи“ империјални светови сасвим способни да постигну међусобне договоре без помоћи таквих глобалистички заражених рудимента као што су УН или СЗО.

Крах глобализма

Такође су јасне и критике упућене либералним институцијама – климатским, еколошким, идеологији инклузивности, воукизма итд: „Искоренити такозвани DEI и друге дискриминаторне праксе које доводе до деградације наших институција.“ Такође су разумљива и обећања широке подршке патриотским структурама, како у Америци, тако и у Европи: „Америка подстиче своје политичке савезнике да промовишу оживљавање духа и растући утицај патриотских партија. Наш циљ је да помогнемо Европи да коригује своју тренутну путању.“

САД ће се од сада бринути за послове других земаља само ако их оне на неки начин угрозе

Свеукупна порука је такође јасна: глобалистичке елите широм света – изволите на излаз. Цитирам: „Наше елите су направиле озбиљну грешку у процени стављајући дубоко погрешну и деструктивну опкладу на глобализам… Оне су повезале америчку политику са мрежом међународних институција, од којих су неке вођене отвореним антиамериканизмом, а многе – транснационализмом, отворено тежећи да униште суверенитет појединачних држава.“ Дакле, са „транснационализмом“ се мора завршити. Нова глобална норма: национални „суверенитет појединачних држава“.

Садашње европске власти су описане са отвореном претњом: „Трампова администрација је у сукобу са европским чиновништвом, које је испуњено нереалним очекивањима у вези са ратом и гажењем основних принципа демократије како би се сузбила опозиција.“ И, генерално, нејасно је из којих разлога то чиновништво заузима своју позицију. Јер „огромна европска већина жели мир“, али јој недостаје способност да „своју вољу претвори у политику“, будући да су све демократске институције поткопане.

Дакле, данашња Европа, којом владају свакојаки Фон дер Лајени, Трампу се категорички не допада. Уместо ове мултикултуралне депоније, он жели савез националних држава којима управљају патриотске странке. Односима између Русије и Европе посвећен је засебан, дугачак пасус. Посебно је наведено да многи Европљани данас виде Русију као егзистенцијалну претњу и да „европски савезници поседују значајну предност у односу на Русију у готово сваком погледу, осим у нуклеарном оружју“.

Ово последње би очигледно требало да буде упозорење свима. Закључак је јасан: ситуација се не може поправити без значајних напора САД. „Мир кроз снагу“ једна је од најупечатљивијих слика „Стратегије“, она коју Трамп очигледно фаворизује. А „брзи прекид ратних дејстава у Украјини“ наводи се као кључни интерес САД.

Посебно је интересантна следећа тачка: „Искорењивање перцепције НАТО-а као стално ширећег савеза и спречавање да се ова перцепција реализује.“ Другим речима, зарад успостављања трајног мира између Западне Европе и Русије, нема даљег ширења НАТО-а.

Коначно, односи са Кином. Кина, препозната као главна егзистенцијална претња, мора бити обуздана. То се мора учинити на начин који спречава Кину да заузме Тајван, а истовремено избегава употребу војне силе. Сходно томе, Америка мора имати недвосмислену војну предност у пацифичком региону. Питање је – хоће ли се Кина сложити? Предлог је: победити Кину на економском попришту.

Дакле, „америчка империја“, рушење глобализма и „мир кроз снагу“ – то су три главне изјаве нове доктрине Трампове администрације. Ово јасно одражава Трампове реалне ставове и звучи прилично занимљиво: сасвим је могуће радити са таквим скупом критеријума. Међутим, такође је јасно да ће спровођење свих ових иницијатива и тежњи зависити првенствено од тога да ли Трамп може да покаже успех на својим тренутно декларисаним спољнополитичким путевима. У супротном, речи стратегије ће остати само речи.