Владимир Можегов: АНДРЕЈ ПЛАТОНОВ – НАЈСЈАJНИЈА ЗВЕЗДА РУСКОГ СНА

Данас је 125 година од рођења Андреја Платонова.

Андреј Платонов се масовном читаоцу вратио током Перестројке. Тада је Платонов, „ископан“ заједно са другим артефактима совјетске епохе, са својим невероватним језиком, са својим мистериозним причама о „Котловану“ и „Чевенгуру“, обично доживљаван као чудновати сатиричар и још један критичар „стаљинизма“.

Платонов, наравно, није био ни једно ни друго. Ко је он био? Ученик Н. Фјодорова и А. Богданова, пролеткултиста, руски космиста, сањар, јасан глас дубоког народа (Вороњеж, радничка породица, железничка техничка школа), плот од плоти свог времена – са свим његовим суманутим и неконтролисаним пројектима реорганизације света, поновног склапања човека: „стварање, отелотворење на нашој планети великог људског сна, превазилажење угњетавања ентропије и времена и почетак човековог преласка у нови телесни квалитет, где ће бити ослобођен смрти и других врста егзистенцијалних ограничења” – из Платоновљевог извештаја (пре креативног манифеста) 1918. године.

А ево, из истог манифеста, стварне метафизичке космистичке основе „Котлована“: „Да бисмо на земљи почели да градимо један храм универзалног људског стваралаштва, јединствено пребивалиште људског духа, почнимо за сада од малог, почнимо постављање темеља за тај будући соларни храм, у који ће се, на крају крајева, уселити `небеска радост света`“.

Или, на пример, овако: „Угасићемо уморно сунце, Упалићемо другачију светлост у васељени, Даћемо људима гвоздене душе, Огњем ћемо планете помести са пута…“ – то је већ 1922, песничка збирка „Плава дубина“ – типични космички ентузијазам времена.

„Васељено! Ти гориш од љубави, Ми те љубимо данас. Скини за нас први пут сву одећу, Покажи се – и мртви ће васкрснути у ковчезима…” – ту се већ виде и суптилни лиризам и жестоки месијанизам – Платонов каквог познајемо.

Први осећај из ове поезије јесте да је потпуно првобитна, као да пре ње ништа није постојало. Као да је неки нови Адам (или, боље речено, титан) тек отворио очи, и сад учи да мисли, сања, говори, и већ исправља рамена да окуша снагу, игра се са световима и звездама… Ево га, тог новог месије: „Ходочасници са бајонетима из Русије ишли Богу…“, ево његових нових симбола вере: „…На прсима им је бајонет везан, а не дедини крстови. ..“, ево његове нове надљудске теологије: „Сваки је гладан и прљав, али сви заједно – сви чисти…“, а ево и његове нове, тек рођене истине: „Истину знају само деца, нико други не може да је прими…“.

Да бисмо употпунили слику, можемо се присетити приче „Потомци Сунца (сотона мисли)“ из истог времена, чији јунак, инжењер Вогулов, жели да уништи претходни незгодни универзум како би на његовом месту створио нови – нови дом за ново надчовечанство. Међутим, на почетку свих његових грандиозних трансформација лежи, испоставило се, трагична љубав (умрла му је вољена девојка), која је променила срце и ум инжењера и заразила их жеђу ​​за реконструкцијом васељене: „Само онај који љуби зна за немогуће, само он смртно жели то немогуће и учиниће га могућим, ма који путеви до тога водили“, – овако завршава своју причу Платонов.

Већ из ових првих ствари јасно је да Платоновљев став и таленат далеко превазилазе ниво „пролеткулта“, и једино што му заиста недостаје да би постао геније јесте – истинска трагедија.

Управо такве су најбоље књиге Платонова, у којима је весела титанска митологија првих револуционарних година замењена трагичним погледом на свет: нешто је пошло наопако…

У новим књигама (нарочито у „Котловану“) паганска митологија о богочовеку који брише стари универзум замењена је неком врстом исконске библијске празнине, кад је „земља била безоблична и пуста“.

Једно време је било општеприхваћено да се Платоновљева врхунска проза сматра сатиром на стаљинизам. Наравно, Платонов је био веома саркастична особа и имао је посебан смисао за хумор. И, наравно, оно што му се дешавало пред очима – са револуцијом, пролетаријатом, селом и земљом у целини – најблаже речено, није му се баш допало. Али оно што он дефинитивно није био – није био сатиричар. Неопходни атрибути сатиричара нису само заједљив ум, већ и дебела кожа и самопоуздање са благим призвуком цинизма. Платонов је био осетљив лирик, и притом човек очајничке (готово дивље) вере, потпуно свестан свог унутрашњег расцепа…

Таква својства душе не рађају сатиричаре, већ фанатике. Такви људи такође постају филозофи и песници. Што је заправо и био Платонов: домаћи филозоф, песник и фанатик. У средишту свих његових главних наратива је очајничка потрага његових јунака за истином…

У „Мору младости“ цела Русија се испоставља као такво условно место истине: „Русија се у то време трошила на осветљавање путева свим народима, али за себе у колибама светло није чувала“.

У „Чевенгуру“ потрагу за истином комунизма води нови Дон Кихот Копенкин, путујући на кобили по имену „Пролетерска моћ“ и са именом Розе Луксембург у срцу…

Чак и ако све то изгледа истовремено забавно и застрашујуће, ово је у суштини историјски еп. Најпре пред читаоцем пролазе једна за другом (строго по Марксу) све историјске формације, након чега се коначно налазимо у још растопљеном, несређеном, хаотичном свету социјализма у изградњи… Комунизам у посебно узетом „Чевенгуру“ није оно што се изграђује (овде уопште нико не ради), него се у њега једноставно верују – као у магичну трансформацију света „снагом ствари“. Реалност се, међутим, не уклапа у магију чевенгурске власти, и на крају се дешава оно што и треба да се деси: чевенгурци, изоловани од света и историје, враћају се у праисторијски комунизам примитивног друштва (речима истог Маркса).

Нешто очито иде наопако. Комунизам је есхатолошко царство светлости у коме „више неће бити смрти“. Али ево, комунизам је проглашен, а смрт није уништена: „Какав је ово комунизам? …Дете од њега не може да дише, са њим се појавио и умро човек. Ово је зараза, а не комунизам…”

Да ли то значи да је утопија пропала? Или да комунизам још није изграђен? Или да још нису ни почели да га граде? Или да га граде неподобним средствима?

Инжењер који је дуго година радио на терену и из прве руке знао каква је реална градња под совјетском влашћу, Платонов нас води кроз егзистенцијално искуство своје вере и сумње толико дубоке да је своје главне књиге морао да заврши смрћу деце која симболизују социјалистичку будућност… Ово (и не само ово) чини да у „Чевенгуру” и „Котловану” видимо „изузетно мрачна” дела (Јосиф Бродски). Али за Платонова главно питање није да је све што он описује уроњено у смрт (како би другачије било ако је цела природа уроњена у смрт?), већ – да ли је могуће васкрсење?

И пошто је само у смрти могуће васкрсење, Платонов своје јунаке урања у „памћење смртно“, да би видео да ли ће „оживети кости ове“…

Ако је „Чевенгур” био пре географија новог света, онда је „Котлован” био његова метафизика. Копенкинова лутања завршавају се открићем камена смрти и метафизичких дубина испод њега. Овде долази време за „Котлована“: да се урони у метафизичку дубину револуције и спозна коначну суштину ствари.

И ево – радници копају Котлован. Прво једна јама, па је по новим налозима проширују четири, па шест пута. Онда иду у колективизацију и боре се против кулака, поново се враћају и настављају да копају. Али ствари неће поћи даље од јаме. На крају приче Настја, која симболизује прву грађанку и становницу будућег Храма социјализма (Анастасија – Васкрсија) умире, а изградња се завршава копањем гроба за њу. Ово је обесхрабрујући заплет приче, чија атмосфера као да је обавијена безнадежним мраком.

Безнађе је продубљено монструозним језиком, кршењем и искривљавањем свих уобичајених граматичких правила, мешањем дивље бирократије и високе поезије.

А да је језик Платонова заиста пророчански, илуструје реална историја изградње Храма социјализма, која је почела 1931. године рушењем Саборног храма Христа Спаситеља и копањем темељне јаме за будући гигантски Дворац Совјета (три пута виши од Кеопсове пирамиде). До 1939. године завршено је постављање темеља. Али… 1960. године на месту никад изграђеног Дворца Совјета појавио базен „Москва“. Таква је реална прича о изградњи Храма социјализма, коју предвиђа Платоновљева прича…

Са звездом храма социјализма у срцу, Платонов је корачао путањом – од заслепљујућег сунца до подземног понора, враћајући се у земљу компромиса, прекривен гомилом неостварених и палих нада. Чини се да је и сам умро душом заједно са својим главним ликовима, никад не написавши ништа слично по снази „Чевенгуру“ и „Котловану“. Како је, изгледа, и прорекао о себи у својој првој збирци поезије:

Тьма и дождь, и бесконечность.
И не видно ни звезды…
Тихо мрут над гробом свечи,
Мертвый жизни не простит.

Ова смрт у животу и живот у смрти (кад ни мисао ни рука не могу да дођу до истине) одражава суштину „Котлована“, „Чевенгура“ и „Мора младости“, одражава самог Платонова и његово време, и наше време.

Платонов је најрускији сан, најсјајнија звезда тог сна, ношена кроз неостварено подне и тамну ноћ руског 20. века. И наша данашња нада у будуће руско васкрсење.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)