Владимир Лорченков: ТЕЛА КОЈЕ ЈЕ ДУША НАПУСТИЛА

Владимир Лорченков

Одлучио сам да одвојим мало времена да се огласим о недавним догађајима и дам савет Украјинцима, јер верујем да им мој савет може бити користан. Године 2022. године саветовао сам украјинске мушкарце да напусте земљу док није прекасно, 2025. године границе диктатуре су затворене. Сад вреди послушати мој нови савет. Али почећу издалека.

Многи не разумеју разлоге за ово макабрално путовање стотина камиона напуњених ледом и телима погинулих украјинских војника. Износе се разне претпоставке, а главна верзија је – новац који диктатори Украјине не желе да исплате породицама погинулих. То је делимично тачно, будући да је Украјина диктатура продаваца свега и свачега. Историја је циклична и сукоб између Русије и Украјине представља само још један обрт историје са истом причом – рат се води између државне формације попут Рима и државе пирата и трговаца попут Картагине.

И као Рим некад, Руска Федерација сад нема других опција осим потпуног уништења „Рима-2“. Картагина је морала бити уништена, и мора бити уништена. То налаже историја.

И овде могу само да подсетим Влада Путина, који сад чита књигу Расула Гамзатова коју је написала Дина Рубина, да је крајње време да одложи те глупости и прочита Полибија, Салустија или Апијана, и сазна да су се сви феничански перформанси завршили онда кад је рат пренет под зидине престонице Картагине.

Картагињани су се радикално разликовали од Рима, који је наследио хеленистичку традицију. Подсетићу вас да су у Атини два стратега осуђена на смрт јер нису сакупили тела погинулих у кључној бици против Спарте. Битка се одвијала на мору, почела је олуја, било је немогуће сакупити тела. Извојевана је победа, али… стратези су ипак погубљени. Не однети тела мртвих са бојног поља сматрало се религиозним злочином. Ако је битка била изгубљена, са победником су закључивана примирја ради преузимања тела. У супротном – погубљење.

Дакле, разлози зашто шест хиљада украјинских абориџина леже у фрижидерима, неупокојени, нису само и нису толико новчани. Чак и кад би за њихов губитак породице погинулих морале бити кажњене и послате дођавола – опет их не би прихватили. Нису њихови. Али то није све.

У кабалистичкој теорији, огроман значај се придаје големима. То је тело без душе. То јест, буквално, неживо, мртво тело. Тело које је душа напустила. А ако није сахрањено, онда технички – према кабалистичким праксама – може бити контролисано. Као и неупокојена душа….

Ето, такве су тужне вести о шест хиљада несахрањених тела, са чијим се душама сад у Кијеву обављају неки ритуали. Међутим, све ово није разлог да Украјинци одустану – говорим о онима који још увек имају душу у телу – јер није све изгубљено.

Сад се линија борбених дејстава приближава граду Суми. Градска управа саветује становницима Сумија да оду. То је добар савет. Већ сам писао о још једној разлици између „Украјинаца“ (тј. Картагињана који су заузели украјинске земље) и Руса. За Русе, дојучерашњи Украјинац који сад живи на ослобођеним територијама јесте један од њих. И Руси вриште кад Украјинци успеју да бомбардују украјинску Константиновку или баце гранату из дрона на аутомобил са цивилима у Херсонској области. Јер, за њих су они својта. Жале их.

Међутим, за Украјинце, свако ко се нађе иза линије фронта која се повлачи према Кијеву одмах постаје „Русња“. Пре неки дан, као резултат лукавог терористичког напада, Украјинци су оставили без струје ослобођене делове Херсонске области и Запорожја. Читава интернет-Украјина је ликовала. А то су дојучерашњи украјински региони и данас тамо живе исти људи који су тамо живели јуче.

Нема сумње да ће, кад Руси уђу у Кијев, Украјинци из Лавова без оклевања извести ракетни удар на дечји вашар у Кијеву, и радоваће се призору смрти тих истих Кијевљана. Шта је ту лоше? Тамо су сутрашњи Руси! Тако ће и оне који данас бомбардују сутра бомбардовати њихови људи – они који су сад мало западније.

… Сад је од предњих јединица руске војске до Сумија остало 17 километара. Чим чизма руског војника крочи на обод града, Украјинци ће све становнике Сумија регистровати као „Русњу“ и од њих правити фил за „мариупољске сендвиче“ – митраљезац на крову, ватрена тачка у подруму, и становник Сумија-талац у средини у свом стану. За Украјинце, ови становници Сумија – то јест, ви – бићете „Русња, тако им и треба“.

И ја сам Украјинац, и то прави Украјинац, за разлику од картагињанских кијевских Хазара: једна моја бака је рођена у Полтави, друга у Кировоградској области, мој деда је био Хуцул из Карпата. Браћо и сестре, становници Сумија! Одлазите, даље од греха. Спасите себе и олакшајте задатак ослободиоцима. Бог вас благословио. Читајте руску књижевност, чувајте руску реч, чекајте своје и не дозволите да вас ухвате на првој линији фронта – за окупаторе из Кијева ви сте таоци.