Владимир Лорченков: ШТА ЈЕ НАМА ГОГОЉ?

Гогољ – то је „Ревизор“, којег јако волим – још од школе – и креативно прерађене језиве украјинске легенде.

То су „Мртве душе“, чудесна књига са вешто уврнутом фабулом, у којој ми недостаје више пауза и дијалога, како би текст био простији и лакши за читање. Истовремено, схватам да је моја жеља за дијалозима глупа и нелогична, јер је језик уметника средство његовог изражавања. А средства изражавања, сходно томе, морају бити у складу са временом у коме се уметник налази.

Николај Васиљевич Гогољ се налази у деветнаестом веку и стога би било глупо од њега тражити облике и средства изражавања двадесетог или чак двадесет првог века. Ако волите Гогоља, волите га таквог какав јесте.

Гогољ је такође „Виј“, једна од поменутих легенди, коју сматрам класиком и зачетком хорор жанра.

А ако боље размислим, кад је Гогољ у питању, веома битна су ми још два момента.

Први је такозвани национални, од чега ја, становник фрагмента империје, не могу да побегнем.

Постоји верзија према којој се Гогољ сматра представником империјске књижевности. Присталице ове теорије у њу – империјску литературу – укључују и оно што се никако не може назвати националном, а руском – једноставно не жели. Па, то је тужно. Ова позиција ми се чини као велика заблуда. Не можемо одбацити наше класике само зато што су се ти класици усталили у руској књижевности.

Генерално, сматрам да је свака покрајинска позиција крајње несимпатична, јер варварска краљевства, настала на фрагментима Рима, могу бити симпатична само племенској елити тих краљевстава. Па чак не ни варварима, лишеним благодати цивилизације. А тим пре не остацима римског гарнизона или давно латинизованим варварима. Варвари и покрајине осуђени су да производе Гогоље и да их губе, јер, колико год то звучало отрцано, великом броду је потребна дуга пловидба.

Да, Гогољ се може сматрати предзнаком, неком врстом Спартака националних књижевности руских периферија.

Спартак је дошао прерано, али је био довољно моћан и велики да уздрма Рим. Тако је и Гогољ био довољно велики да створи националну књижевност, али у његово време историјски предуслови за њен настанак једноставно нису постојали. Уосталом, најпре мора да се појави народ, па тек онда његова књижевност.

Гогољ се остварио у границама онога што је тада било доступно. А постојала је руска књижевност, цветајућа и реална.

Ту је Гогољ и постао класик. Шта је друго могао да уради?

Шта би се десило кад би Гогољ данас написао „Вечери на салашу код Дикањке“? Без сумње би неки критичари закључили да је то доказ рађања нове украјинске прозе. Можда би поменули магични реализам. Свежу струју, новотарије. Калемљење дивље и јаке биљке на осушену. Мудровали би да ли је то украјинска или руска проза…

Зашто ја ово говорим?

Данас се понекад као сасвим нове и наизглед изван традиције руске књижевности узимају ствари које би се пре сто педесет година храбро сматрале њеном класиком.

Други моменат који ми се јако свиђа код Николаја Васиљевича.

У својој преписци он помиње да је замислио нову књигу и зато, пише: „Мене треба заштитити“. Као „драгоцену посуду“, вазу са нечим врло посебним.

Мислим да нико не може тако потпуно у неколико речи открити природу божанског у стваралаштву. Дубоко сам уверен да је човек само омотач у који је стављена способност стварања, попут оштрице. Све књиге на свету су много боље, паметније, дубље, даровитије од својих аутора.

Ово ми се чини као најубедљивији доказ постојања Бога. Човеков посао је да брине о том сечиву, да га оштри и редовно ставља у употребу, како не би зарђало и нестало. Генерално, таленат се може умножавати, али његова природа је онострана, а не људска.

И Гогољ то описује у две речи.

Писац, шта друго да се каже. Међутим, нехотице изневши истину, Гогољ, неколико година касније, и сам поступа супротно њој. Управо због тога је Николај Васиљевич, по мом мишљењу, погрешио и кренуо против Њега (сматрајући да поступа по Његовој вољи). Други том није требало спалити, већ га објавити и написати трећи. Тако је морало бити, а све је то зависило, наравно, уопште не од Гогоља. Иначе, он у свом животу не би успео да напише ни ред.

Писац мора да пише књиге.

Тако жели Бог.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)