Владимир Лорченков: ПУШКИНСКИ ДАНИ НА УКРАЈИНИ

Сада у Украјини нема светла, воде и грејања. Нешто раније тамо су почели да нестају споменици Пушкину. Украјинци ту не виде никакву везу. Па, најпаметнији могу, као максимум, претпоставити да је недостатак тих добара „последица освете за Пушкина“. Али за Пушкина се нико не свети, он је споменик. А веза постоји, само је дубља и немилосрднија од непостојеће освете. То је веза између испијања литра вотке и жеље да се прошета по ивици на висини од 10 спратова. Има вотке и шетње, биће и пада. Нема Пушкина – неће бити ни цивилизације, а сходно томе ни њених благодети.
А шта би Украјинац могао да научи читајући Пушкина?

Да верност и част, на први поглед ирационални, воде до победе, а да рационална рачуница води у пораз. Јесте парадоксално, али…

… Шта је, са тачке гледишта Украјинца, стратегија преживљавања Петруше Грињева? Елементарно. Прво издаш царицу, па са Пугачовљевим „генералима“ – да вас не би убили – постанеш „командант батаљона Гринченко“, регрутујеш „добровољце“ из села, пошаљеш их као стоку на клање под артиљеријом, опседаш градове. Онда, у правом тренутку, издаш Пугачова, убијеш, за сваки случај, сведоке са ове стране и пређеш на страну државе. Шта још? Ах, Маша! Каквог смисла има да се за њу везујеш? Главни мотив за брак у овом узрасту – да будем искрен – јесте секс. Онда долазе деца, живот… За шта? Ступивши у редове „војске“, можеш узети ћерку обешеног за конкубину, силовати је неколико година, а пре него што пређеш на страну војске, задавити је и бацити у јаму без гаћица. Успут све то снимиш мобилним телефоном. Бинго?
Е, ствар је у томе што није! Пушкин није будала, он специјално ствара лик који бира такву стратегију, Швабрина. Који – након што је све прорачунао и поступио по плану (горе наведеном) на крају бива … обешен. Кајмак скида Петруша Грињев својом ирационалном чашћу, оданошћу и љубављу.
Директна супротност Петруши Грињеву је трезвени, разборити Херман из „Пикове даме“. Све је израчунао, паметан је, има Систем. И, као резултат свега тога, Херман се обрео… у санктпетербуршкој клиници, у мрачној леденој соби, у лудачкој кошуљи. Тупо зури у зид.
Да, ледени пакао украјинске клинике. У соби са мразом на зидовима, умирући од хладноће и жеђи – са ледом, али без воде, покушајте да га истопите! – лежи Украјинац. А из ходника – вриска, јауци, злостављање. Украјинац мрмља:
„Како то… све сам израчунао, ebana в рот… была же на khui система, даунбасская pissda в могилу, придруживање ЕУ…“.

Чујеш ли куцање с оне стране прозора? Не, није то ракета „Герани“. То је звук копита бронзаног коњаника, јадни лудаче.

***
Кад кажем да је „пушкинопад“ у Украјини уско повезан са нестанком грејања, топле воде, светла, утикача и других благодети цивилизације, не шалим се и не прибегавам метафори, као писац.
А ни рат с тим нема везе.

Чињеница је да долазим из Молдавије, где је „пушкинопад“ обављен пре тридесетак година. И – мистична веза! – за ових тридесет година Молдавци су изгубили грејање, струју, топлу воду, канализацију и даље по списку. Људи се смрзавају у својим кућама, пљачкају празне станове оних који су побегли да траже посао, боре се са чопорима паса луталица и напијају се. Какве везе с тим има Пушкин, не знам, али сигурно знам да је све почело са њим и руским језиком …
Дошло је дотле да се пре 22 године над „европском престоницом“ надвио густ смог из неисправне канализације – буквално, осећа се! – и од тада је прекрива. Није било могуће решити овај страшни проблем.
Ако ми не верујете, питајте било кога ко је био у Молдавији после 2000. године. Ма зашто ићи далеко по доказе, питајте у Кишињеву избеглице из Украјине, који Молдавију овако описују: „Iоbannая дыра blead c деревенскими рагулями на khui в центре города гомном бакшает padla шо нам тут после Киева делать ssuka“.
И заиста, нема шта да се ради! Па би се вратили у Кијев… Међутим, ни у Кијеву се сад нема шта радити.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)