Владимир Лорченков: ОД ЕУФОРИЈЕ ДО ДЕПРЕСИЈЕ ЗА ПОЛА САТА

Већ смо рекли да Толстој има најприземнији и чудовишно реалистичан поглед на жену. Али, рецимо правде ради – поглед истинит и поштен. Да се ​​наше љупке даме не би увредиле, додајмо да Толстој и на мушкарца гледа на потпуно исти начин. И нема ту ничег страшног и увредљивог. На крају крајева, Толстој је свеобухватан, а сви смо ми, у неком тренутку свог породичног живота, ликови Лава Николајевича, у зависности од тога кроз који животни период пролазимо. Заљубљен си? Сад си ти Љевин. Врдао си – Стива. Отишла ти жена – Карењин…

Генерално, „све је јасно“. Али, има ту много „али“…

... Доли је, де факто, одбила развод, који би лакомислени и весели Стива преживео. Узнемирио би се, да, али шта да се ради? Живео би даље. Доли уцењује Стиву разводом, али ни једног трена није спремна да на развод пристане, и то нам Толстој показује – њеним понашањем, размишљањима и разговорима. Штавише, Доли није спремна чак ни за фактички, али не официјелни развод: кад се два супружника раздвоје, формално остајући у браку. Притом, она схвата да је њен брак завршен. Односно, у овој причи жртва је управо онај муж који не жели да живи од лажи, него прећутно нуди одличан облик решења – живот под истим кровом уз партнерске, како се данас каже, односе – али га Доли не пушта. Она чини све да до развода не дође, док вешто манипулише својим мужем (можда и несвесно).

А то, парадоксално, ставља у исту раван такве фигуре у роману као што су Доли и… старац („старац“, који има максимум шездесет година) Карењин. Двоје људи, повређених међусобном несклоношћу, који се, вољно или невољно, свете својој другој половини одржавајући мрски брак. На крају крајева, Облонски је забринут због свог могућег пада уопште не зато што воли Доли (он је не воли). Просто, развод је гњаважа и туга, а Стива то не воли. Али, као што сам већ рекао, издржаће. Углавном, све ће издржати, јер Стива је прави филозоф, ма колико Толстој то не жели да призна.

Да, то је управо Облонски, који воли да једе, пије и флертује са лепим женама. На крају крајева, како је рекао отац свих филозофа, „врлина правог мужа лежи у томе што је прикладан: на гозби ужива, са филозофима расуђује, у рату се бори“. Стива том опису сасвим одговара, и та његова особина уводи га у сређену фалангу ликова руске књижевности и филозофа. Узгред буди речено, управо неиспуњавање овог критеријума – чињење одговарајућих ствари у одговарајуће време – показује колико је Толстој био лош филозоф. Уопште није важно шта је он говорио – битно је да је то говорио неумесно и на погрешном месту, на пример, у уметничким делима држећи проповеди.

На срећу, ова болест је Лава Николајевича погодила у другој половини његове списатељске каријере. Тај случај, иначе, није реткост. Човек који нема више шта да каже почиње много да прича. Прави писац показује – ликовима, заплетом, дијалозима. И Толстој, који је у „Ани Карењиној“ још увек прави писац – и то какав писац! – показује нам, иако у супротности са оним што проповеда, величанственог филозофа, чиновника и човека Облонског, кога мучи неподношљива Доли. Мислим да би маркиз де Сад ту саветовао да се несносна руска глупача једноставно удави у јарку замка.

Нећу препричавати радњу – иако би то било лепо – поменућу само главне фазе велике љубавне приче. Нећу много говорити ни о руским променама расположења. Укратко, наш национални карактер је испарцелисан тако што се области безразложне радости и забаве смењују пругама црног, ужареног малодушја. Руском човеку нису потребни разлози ни за једно ни за друго. Чезнемо и радујемо се, како се каже, на равном месту.

… И управо неадекватност овом карактеру – весело, равномерно, здраво схватање света од стране Европејца типа Облонског – лош филозоф Толстој сматра духовном празнином. Лав Николајевич пише да је Облонски празна особа. То је грешка у формулацији. Исправније би било написати „Облонски је европејац“…

Пишем ове редове у децембру 2023. године и сигуран сам да су и читаоци бескрајно удаљени од политике имали несрећну прилику да виде да се слична црта нашег националног карактера а ла Љевин – од еуфорије до депресије за пола сата – исказује до екстрема у малоруском огранку руског народа. Да, мислим на Украјинце. То су оне чувене „зраде-перемоге” (издаје-победе), којима су се несрећни Украјинци свом душом посветили последњих десет година, ујутру се спремајући за вечерњу поделу Крима, а увече тражећи место у Дњепру да се удаве, јер су их „издали партнери“. (Украјинска будало, вода је хладна и прљава, боље иди код Љевина, потражи са њим угао да се обесиш, и док тражиш, опет ће доћи фаза еуфорије и ти ћеш се предомислити… Као што видите, најбоља стратегија преживљавања за Украјинца је да се обрати руској класици.) Што нам, наравно, још једном потврђује да су Руси и Украјинци један народ. Само што је словенски темперамент Великоруса био мало замрзнут – на срећу – оштром климом.

Какве то везе има са односима између мушкараца и жена?

Веза је директна.

Руси су максималисти који идеализују супротни пол, па су због тога тешко разочарани кад у свом идеалу открију живу, а самим тим и несавршену особу.

Склон сам да објашњење за ову појаву видим и у високом стваралачком потенцијалу руског народа (као што знамо, Руси су велики уметници). Сваки Рус је Пигмалион, који је у својој души створио прелепу статуу – копирајући је са живог модела – и сада жуди да мермер оживи, а он (она) је ухвати за руку и… Па, шта даље, није баш јасно, јер руски максималисти максимално не воле планирање (судећи и по мени).

Зато Рус (Рускиња) свом живом моделу не опрашта несагласност са савршенством слике коју је он (она) створио.

(Није случајно што истичем све ове „он“, „она“, јер је за мене изузетно важно да објасним да је реч о заједничкој особини Руса, и мушкараца и жена).

Италијан, пошто је насликао Богородицу са позирајуће љубавнице-слушкиње, која за време сеансе доји њихово копиле, одлази да се попишки у жбуње и, завршивши, тера слушкињу у кухињу, а ноћу одлази у њену спаваћу собу. Рус, који је нацртао Богородицу са жене, почиње да је обожава и веома се наљути кад се она презноји или добије менструацију или не каже одмах „да“ на понуду за брак. Руси заборављају једну важну ствар: идеал је недостижан. Чим се постигне, он престаје да буде идеал, и управо је бескрајна тежња за њим перпетуум човека. Кажем вам то као муж лепе Рускиње.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)